Broz još i danas „živi“

Mitja Velikonja: TITOSTALGIJA (2)

„Titostalgija“ je naslov nove knjige slovenačkog kulturologa Mitje Velikonje. Kod nas je upravo objavljena u biblioteci „XX vek“ u prevodu Branke Dimitrijević. Zašto je Josip Broz Tito i dalje toliko popularan među narodima i narodnostima bivše Jugoslavije čak i trideset godina nakon smrti? Da li je reč o brendu na kome se dobro može zaraditi novac, ikoni popularne kulture? Šta je mit a šta stvarnost? Ovo su samo neka pitanja na koja odgovore traži ova zanimljiva knjiga čije delove prenosimo.

Ovo, međutim, nije još jedna knjiga o Titu, već knjiga posle Tita. Nije me zanimala njegova biografija, ni dokazane, pripisane ili izmišljene biografske epizode; nisam kopao po arhivama kojekakvih tajnih službi i nacionalnih institucija ili privatnih zbirki, nisam se oslanjao na ekskluzivna mišljenja njegovih nekadašnjih ađutanata i slugu koji sad odjednom o njemu znaju celu istinu; nemam istoričarsko-forenzičnih pretenzija da bih otkrivao beznačajne podatke odakle potiče njegov pseudonim ili koji je njegov pravi datum rođenja, niti „knjigovodstvenih“ da bih beležio opskurne anegdote iz njegovog života, niti mi je namera da budem „žuti“ istraživač koji parazitira na otkrivanju golicavih detalja iz njegovog ljubavnog života ili na njegovim kulinarskim sklonostima. Svega toga ima više nego dovoljno u raznim, više ili manje blagonaklonim biografijama, istorijskim knjigama, pravcatoj „titologiji“ koja se razvijala još za njegovog života; nažalost, još i više u petparačkoj štampi, u dnevnopolitičkim diskvalifikacijama i senzacionalističkim nazovi studijama, svuda s detaljnim opisima i iščuđavanjima, ali praktično bez ikakve refleksije, a kamoli ozbiljne naučne valorizacije.

Ukratko, ne bavim se pitanjem ko je zapravo bio Tito, kakva je bila njegova istorijska uloga ili kako su ga slavili/mrzeli u njegovo vreme – to svako može da pročita u visokotiražnim hvalospevima, pravim-pravcatim žitijima koje su o njemu decenijama pisali i kako su ga slikali tirtejski umetnici i politički aminaši, ili u spisima njegovih zagriženih protivnika. Zanima me nešto upravo suprotno: šta i kome on nešto znači ovde i sada, zašto danas u javnosti uprkos svemu opstaje njegov poprilično pozitivan lik, kako to da ga poštuju toliko različite skupine ljudi, zašto o njemu nastaje nova masovno-kulturna produkcija, zašto se njegovo ime još i dan-danas „prodaje“, na ovaj ili onaj način. Dakle, ne Broz pre 1980. godine – dečak sa Sutle odnosno iz zagorske zabiti, iz krčmi i mehaničarskih radionica od pre prvog svetskog krvoprolića, iz vremena služenja vojske i dramatičnog ruskog iskustva, polu-ilegale između dva rata, Broz koji će preuzeti rukovodstvo jugoslovenskih komunista i partizana i oštro manevrisati između ekstremâ hladnoratovskih blokova, voditi živu spoljnopolitičku aktivnost, predsedavati u drugoj Jugoslaviji sve do smrti i sahrane, koja je ujedinila tadašnji svetski politički vrh – ne zanima me taj Broz. Ukratko, ne opterećujem se kafanskim ili kolumnističkim binarizmima da li je bio bad guy ili good guy: s obzirom da se inače bavim istraživanjem pojava nostalgičnog vrenja pitam se zašto ga neki još uvek – ili pak sasvim iznova, što je naročito zanimljivo – prihvataju kao ovo drugo, dakle vide ga u dobrom svetlu. Ukratko, zašto on još i danas inspiriše ljude. U svojoj studiji se ne osvrćem unazad, netremice preko ramena, već gledam oko sebe. Ne zanima me stari titoizam već ovaj novi; ne Broz pre i posle , već samo after, njegov „život posle smrti“, „život posle života“; znači, ne mrtvi Broz već još i danas „živi“ Tito; ne „nepoznati“ već onaj „poznati“, i to svima – onaj Broz čije označitelje još i danas viđamo na ulicama, po zidovima gradova, na tezgama sa suvenirima, u štampi, na novim svečanostima povodom njegovog rođendana i smrti, u ulepšanim sećanjima i ubeđenjima ljudi širom nekadašnje Titove Jugoslavije.

Nastavlja se