Decentralizaciji se opiru oni koji imaju novac i vlast

Ustav Srbije mora da se menja ukoliko se ozbiljno pristupi regionalizaciji zemlje. Ona je nužna ne samo kao uslov za ulazak u EU nego i zbog suštinske demokratizacije i razvoja društva. Svako odlaganje regionalizacije baciće Srbiju u nove nevolje i dovesti je u situaciju da dođe neko sa strane, lupi šakom o sto, i zahteva nešto što je u njenu korist – kaže predsednik Centra za regionalnu politiku Jovan Živković, inače politikolog iz Niša i profesor sociologije na državnom Univerzitetu u Novom Pazaru.
Centar za regionalnu politiku je nedavno objavio okvirnu Platformu za regionalizaciju Srbije posebnim osvrtom na njen najnerazvijeniji deo, jug Srbije. Ovaj dokument je dostavljen političkim partijama u Srbiji.

Šest regiona

U okvirnoj platformi Centra za regionalnu politiku kao jedan od mogućih predloga regionalizacije Srbije navodi se „složeni koncept“, koji podrazumeva postojanje šest regiona (sa kapacitetom od okruga do autonomne pokrajine).Srbija bi imala Vojvodinu, Severozapadnu Srbiju, Jugoistočnu (Južnu) Srbiju, Centralnu Srbiju, Rašku (Sandžak) i grad Beograd. Region Južna Srbija imao bi 29 naseljenih mesta i šest oblasti: Leskovac, Niš, Pirot, Prokuplje, Svrljig i Vranje. Sedište regiona bilo bi u Nišu, a najviši organ – skupština, sastojala bi se od veća građana i veća regiona. Region bi imao finansijsku samostalnost, pravo na sticanje sopstvene imovine, visoku samostalnost nad koncesijama, pravo na javno zaduživanje i ograničenu samostalnost u pravno-upravnoj oblasti. Region bi upravljao prosvetom, osnovnim zdravstvom, policijom, industrijom, investicijama u malim i srednjim preduzećima, kulturom i uređenjem životne sredine.

Predlagači ovog projekta veruju da bi ovakvo ustrojstvo Srbije podstaklo njen ravnomerni razvoj i društvenu solidarnost, koji sada ne postoje, jer jug i dalje tragično zaostaje za severom zemlje. Prema statističkim podacima, od 68 nerazvijenih opština u centralnoj Srbiji, njenom jugoistočnom delu 1974. godine pripadalo je oko 41 odsto, 1985. godine – 47 odsto, a 1996. godine čak 56 odsto. Prosečni nacionalni dohodak na jugoistoku Srbije 1971. godine bio je 2,1 put manji nego prosek u Srbiji bez pokrajina, a 3,7 puta manji nego u Beogradu; 1981. godine bio je 2,1 put manji od proseka u Srbiji bez pokrajina, a 2,9 puta manji nego u Beogradu;1991. godine bio je 1,6 puta manji nego u Srbiji bez pokrajina, a dva puta manji nego u Beogradu. Od 1991. do 2002. godine sa jugoistoka Srbije migriralo je čak 330 528 stanovnika, tako da je 2002. godine u ovom delu Srbije bilo 58 834 stanovnika manje nego 1991. godine.

Živković ističe da bi regionalizacija Srbije morala biti sveobuhvatna („vertikalna i horizontalna“), te da uz ostale principe treba da podrazumeva izvorne ingerencije regiona („originarnost“), dvodomnost Skupština Srbije i regiona („bikameralnost“) i dvojezičnost („bilingvitet“).
– Demokratizacija bilo koje zemlje ne može se zamisliti bez njene regionalizacije. Unitarna država podrazumeva narod i podanike, a regionalizovana poznaje građanina koji postaje aktivni društveni subjekt.
Da li aktuelni Ustav Srbije omogućava njenu stvarnu regionalizaciju ?
– U članu 94. Ustava govori se o „ravnomernom i održivom regionalnom razvoju“, a u drugim članovima o mogućnosti „združivanja“ opština u autonomnu pokrajinu. Nigde se ne navodi postupak za pokretanje takve inicijative, ali se navodi da se pokrajina može formirati „na način na koji se menja ustav“: Skupština Srbije o tome treba dva puta da se izjasni dvotrećinskom većinom, a onda ima pravo da donese i odluku o raspisivanju referenduma. Stvaranje kritične mase za takav predlog, i to tri puta, neizvodljivo je, a formiranje pokrajine gotovo nemoguće. Umesto ovakvog „rešenja“ trebalo je odmah predvideti regione.
Sadašnje ustavno rešenje dodatno otežava činjenica da Srbija još nema dosta zakona važnih za demokratizaciju i regionalizam. Nemamo zakone o predsedniku države, narodnoj skupštini, odbrani i vojsci, bezbednosti, spoljnim poslovima. Nemamo ni zakon protiv diskriminacije i zakon o slobodama i pravima nacionalnih manjina. Nedostaje nam i dorađeni Zakon o finansiranju političkih stranaka. Nemamo ni zakone o teritorijalnoj organizaciji Srbije i glavnom gradu. Nemamo čak ni redefinisane zakone o lokalnoj samoupravi i lokalnim izborima, mada se u Ustavu Srbije lokalna samouprava percipira kao vid decentralizacije zemlje.
Da li jačanje lokalne samouprave, posebno ono finansijsko, predstavlja decentralizaciju Srbije?
– Ne, to je svojevrsna farsa i manipulacija. Lokalna samouprava ne može da bude regionalna jedinica, tim pre što nemamo redefinisan Zakon o lokalnoj samoupravi, koji bi trebalo da joj vrati imovinu, koja je 1995. godine postala republička. Ako opštine i gradovi nemaju svoju imovinu, kao ni izvorne prinadležnosti, već su im one prenete sa republičkog nivoa, onda ne možemo da govorimo o decentralizaciji. Decentralizaciju ne predstavljaju ni sadašnji okruzi, koji nisu regioni, već samo administrativni elementi unitarne države.
Dakle, Srbija je još uvek u velikoj meri centralizovana, uprkos tome što ističe kao osnovni cilj ulazak u EU, koja podrazumeva suštinsku regionalizaciju?
– Da, Srbija je u najvećoj meri unitarna, centralizovana i patriokratska država u kojoj se „sve i događa i rešava u Beogradu. Na Beograd, koji se koristi kao eufemizam za centralizaciju, prinudno su upućeni skoro svi građani Srbije, od privrednika, kojima su potrebne saglasnosti i dozvole, do – recimo – univerzitetskih profesora, koji svoje knjige moraju da registruju u Beogradu. I za centar, i za ostatak Srbije bilo bi daleko bolje da nije tako.
Uz to, Srbija još nije spremna za suštinsku decentralizaciju. O regionalizaciji se puno govorilo i pisalo od 2000. do 2003. godine. Posle toga, ta tema je odjednom postala bauk, a zagovornici regionalizacije nepatriote. Početkom 2000-ih i program DSS je zagovarao regionalizam. Potom je, u jednom dokumentu DSS, aspekt regionalizma nestao, a predsednik Vlade Vojislav Koštunica ga se javno odrekao, pošto se sa tim nisu slagali radikali, od čijih glasova je zavisio Ustav. Sada se DSS ponovo vratila regionalizmu, usvojivši na Glavnom odboru Platformu u kojoj se zalaže za regionalizaciju, ali po Ustavu, koji ne nudi skoro nikakve realne mogućnosti da se to dogodi. Dakle, sve ovo je zapravo – igra.
Jesu li države ex-Jugoslavije i Zapadnog Balkana ispred nas u ovakvim reformama?
– Skoro svi su ispred nas. Nema zemlje Zapadnog Balkana koja ne radi na regionalizaciji, samo mi nismo ni počeli, ili smo na samom početku. U Hrvatskoj su regioni u fazi formiranja, biće ih između šest i osam, kao i u Bugarskoj, gde će ih biti šest. U postupku su i Mađarska i Rumunija. U Sloveniji su već formirana dva regiona i 12 unutarnjih okruga.
-U Srbiji ima javnih stavova da bi formiranje regiona predstavljalo rastakanje države, i to u situaciji kada se rešava važno pitanje, status Kosova i Metohije.
– Regionalizacija ne samo da nije rastakanje već je jačanje države. Ona bi, u pregovorima oko Kosova samo ojačala našu poziciju. Znate li kakav bi adut pred međunarodnom zajednicom bila činjenica da, na primer, već imamo veće građana i veće regiona u Skupštini Srbije i dvodomnost u skupštinama regiona? Svet bi nas video kao demokratsku, a ne unitarnu zemlju, kojoj je podjednako važan kvalitet života svakog građanina, bilo da je pripadnik većinskog naroda ili manjine, bilo da živi u Vojvodini ili na jugu Srbije, bilo koji jezik da govori, i ma kojoj religijskoj grupi da pripada. Sa druge strane, to bi značilo povećanje stepena slobode, ali i odgovornosti svakog građanina za sredinu u kojoj živi. To bi bila naša prednost, a ne rizik ili „gomilanje birokratije“, kako neki govore. Regionalizam na Zapadu nije povećao birokratiju, pa neće ni kod nas.
Zašto onda vlasti u Srbiji oklevaju?
– Ja lično mislim da se bojazan od rastakanja države u vreme rešavanja statusa Kosova zloupotrebljava. Razlog za oklevanje je sasvim drugačiji i zove se – finansijski interes. Novac i vlast. To je veoma jasno vidljivo. Kada je, na primer, privatizovana cementara u Vojvodini, autonomnoj pokrajini je ostalo 50 odsto investicija, a lokalnoj samoupravi pet odsto, što znači da je Republika dobila manji deo kolača. Kada je privatizovana Duvanska industrija Niš, čak 95 odsto je otišlo Republici, a samo pet odsto ostalo lokalnoj samoupravi.
Sve to, opet, ima veze sa partijskim životom u Srbiji. Ustav Srbije kaže da svaki poslanik „stavlja mandat na raspolaganje svojoj političkoj partiji“, pa nije teško pretpostaviti kako bi prošao onaj ko bi interes svog regiona pretpostavio stavu stranačke centrale. Većina partija u Srbiji postavljena je unitarno i centralistički, a na njihovom čelu su uglavnom lideri koji imaju neprikosnoveno pravo na prvo i poslednje mišljenje.