Snežana Ivković, foto: Privatna arhivaDva meseca kod kuće, pa dva meseca u inostranstvu. Tako već osam godina izgleda radni vek Snežane Ivković iz Subotice, koja je samo jedna od mnogih žena koje su se u poslednjih nekoliko godina odlučile da rade u Nemačkoj ili Austriji kao negovateljice starijih osoba.
“Odlučila sam se zato što kod nas nije bilo posla za žene mojih godina. A, poslove koje sam radila kod kuće u Srbiji, za dosta njih mi uopšte nisu uplaćivali radni staž, tako da imam, možda, oko deset godina, što je stvarno ništa”, kaže za Danas Snežana Ivković (52).
Snežana se trenutno nalazi u Nemačkoj, gde brine o deki koji ima 97 godina.
Kako kaže, njen posao je da svakog dana pripremi doručak, ručak i večeru, da održava kuću urednom, povremeno odveze svog štićenika u posetu porodici ili na gimnastiku, kao i da mu pomogne da se okupa.
“Deka je dosta samostalan. Uvek tražim da to budu pokretne osobe zato što imam problema sa kičmom. Puno žena neguju ležeće pacijete i tamo za njih ima mnogo više posla. Ono što radimo je isključivo nega. Ništa u vezi sa medicinskim procedurama ne radimo. To nam je u ugovoru. Čak ne smem, recimo, svom štićeniku ni tablete da mu stavim u kutijicu, već to radi medicinska sestra koja dolazi na svake dve nedelje. Meni je tako bolje, jer da se nedajbože nešto desi, ja bih bila kriva, ovako je sve kako treba”, objašnjava Snežana.
Ovakva vrsta pomoći mnogo znači i štićenicima, kaže naša sagovornica, jer su to uglavnom starije osobe koje zbog godina ili bolesti ne mogu samostalno da se brinu o sebi i vode domaćinstvo, a ne žele da budu smešteni u ustanove socijalne zaštite.
“Oni bi voleli da su u svojoj kući, kao što bismo i svi voleli. Takođe, njima je jeftinije da angažuju nekoga da se brine o njima, nego da idu u dom. Jer dom košta od 3.500 do 4.000 evra mesečno, a ovo ih izađe do 2.000 evra najviše”, kaže Snežana.
Ipak, najznačajnije im je to što nisu sami, dodaje Snežana, te im je razgovor ponekad sasvim dovoljan.
“Uvek gledam da pričamo, da se smejemo, jer je, ipak, to zdravo”, ističe naša sagovornica.
Snežana je još tri nedelje u Nemačkoj, nakon čega dolazi u Srbiju, gde će ostati dva meseca, pa se potom ponovo vraća.
Kaže da je u početku ostajala tri meseca i nije se svaki put vraćala kod istih štićenika, ali da joj domaćinstvo u kojem je trenutno odgovara.
“Tako mi više odgovara, jer mi je muž bolestan i onda mi odgovara da sam samo dva meseca ovde. Ima žena koje ostanu i po šest meseci, ali ja to ne bih izdržala. Ipak je moja kuća u Srbiji”, kaže Snežana.
A kuća uvek nedostaje, zbog čega joj najteže pada kada treba da se odvoji od svoje porodice. Iako kaže da vreme brzo prođe, razdvojenost od muža i dece nadomešćuje svakodnevnom komunikacijom.
“Teško je kad odeš od svoje familije, normalno. Ali, imaš internet, pa možeš da se čuješ sa njima. Imam sina i ćerku blizance, koji imaju po 28 godina, i unuka koji će napuniti dve godine. Nazovem ih, pa se onda ispričamo, mašemo jedni drugima, šaljemo poljupce. Baš kad pričam sa mužem, pa kad završim, onda mi bude teško, ali kako kažu naši stari, ne možeš imati i jare i pare”, ističe Snežana.
Snežana je u početku zarađivala nešto manje od 1.000 evra mesečno, za šta kaže da joj je bilo više nego dovoljno, budući da takvu platu nije mogla da zaradi u Srbiji.
Sada se kući vraća sa nešto više novca, od kojeg uspeva da pokrije sve troškove života i da ostavi nešto sa strane, što, naglašava, da ranije nije mogla.
“Baš sam gledala pre neki dan koliko zarađujem dok sam ovde. Za dve nedelje zaradim mesečnu platu u Srbiji. Žene koje dolaze ovde da rade, kao i ja, pošto više zarađujemo, možemo da kupimo ono što nam treba ili da odvojimo novac da renoviramo stan, a kod kuće kad sam radila, jedva sam uspela da izdržim mesec dana i to je to. Nisam mogla ništa. Plata je veća ako radite sa ležećim pacijentima, ali nikad nisam bila takva i meni je i ovo dovoljno”, kaže Snežana.
Ipak, najvažnije joj je to što je uredno prijavljena i osigurana, a ukoliko nakupi pet godina radnog staža, imaće pravo i na penziju.
“Taj papir sam dobila odmah na početku, kad sam počela da radim i rekli su mi da ga čuvam, jer će mi to biti potrebno za penziju. Pravo na penziju se ostvaruje kad stekneš najmanje pet godina radnog staža, što znači da ovim tempom kojim radim, dva meseca tu, dva meseca kod kuće, treba 10 godina da dobijem penziju. Tako da je sve regularno i jeste da je teško, to ne mogu da ne kažem, ali meni se sviđa”, zaključuje Snežana.
Kada se u martu vrati kući, Snežana planira da zajedno sa majkom, sestrom i ćerkom ode na, kako kaže, zasluženi godišnji odmor. U Srbiji će biti dva meseca, posle čega se vraća u Nemačku, gde planira da radi dokle bude mogla.
Nemački naučila uz televizor
“Rođena sam u Nemačkoj i dolazila sam svakog letnjeg raspusta, ali nisam tako naučila jezik, nego su mi mama i tata kupili satelitsku antenu i gledala sam televizor, pa sam tako naučila nemački jezik. Kad nekome to kažem, ne mogu da veruju. Držala sam i časove za žene koje su dolazile kod mene da uče nemački i puno ih je otišlo za Nemačku i Austriju da rade. Ne znam tačan broj, ali znam da je poslednji put kad sam pitala, bilo oko 200 žena koje su u Nemačkoj i 200 koje su čekale na smenu”, kaže Snežana Ivković.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
