Foreign policy o ratu u Ukrajini koji je nalik na Prvi svetski rat: "Ruske zločine ne predstavljati kao genocid, zapadne snage više puta izvršavale slična dela" 1Foto: EPA-EFE/OLEG PETRASYUK

esto se čini kao da ratnohuškački elementi američkog establišmenta poznaju samo jedan rat: Drugi svetski rat u Evropi, piše Anatol Liven za Forin polisi (Foreign policy).

To je zato što, šta god da zaborave ili pogreše u tom ratu, ne greše kada kažu da ga je isplanirala i započela jedna veoma zla i megalomanska sila koja je pretila celom svetu, koja je morala biti potpuno poražena i s kojom nije bio moguć nikakav moralno prihvatljiv kompromis.

Stalno i ekskluzivno pozivanje na taj rat omogućava američkim „jastrebovima“ da svaki sukob u koji žele da uvuku Ameriku predstave kao egzistencijalnu borbu protiv zla, koja će, ako se ne uključi, dovesti do katastrofalnih posledica po Ameriku i svet.

Ovo važi za njihov pristup Vijetnamu, Iraku i ratu u Ukrajini danas, sa katastrofalnim rezultatima za Ameriku i svet.

Međutim, upravo to je ono što Drugi svetski rat čini izuzetnim, navodi se u analizi Forin polisija.

Ogromna većina ratova u modernoj istoriji, pa i u američkoj istoriji, bila je daleko moralno složenija po svom poreklu i završila se ne potpunom pobedom jedne strane, već u nekom obliku prljavog kompromisa.

Većina ratova (uključujući Drugi svetski rat) takođe ilustruje zakon neželjenih posledica. Konačni rezultati često nisu ono što su čak ni navodni „pobednici” predviđali ili priželjkivali.

Istorijska analogija

Sa ove tačke gledišta, Prvi svetski rat je daleko bolja istorijska analogija od Drugog za aktuelni rat u Ukrajini.

U periodu od 1914. do 1918. godine stradalo je više od 20 miliona ljudi, od kojih skoro polovina civili.

Oštećene su čak i pobedničke francuske i britanske nacije.

Posledice Prvog svetskog rata, uključujući komunističku revoluciju u Rusiji i raspad Austrougarske monarhije, otvorile su put za Drugi.

Od različitih vodećih ličnosti, može se reći da je samo Vladimir Lenjin, koji je predvideo da će rat dovesti do revolucije, dao tačnu analizu pre rata.

Ničija tuđa predviđanja nisu se ostvarila.

Da je vladama iz 1914. bilo dozvoljeno da vide budućnost, niko ne bi smatrao rat vrednim truda.

Ili kao što je francuski farmer u blizini Verdena rekao Alisteru Hornu, britanskom istoričaru bitke kod Verdena pola veka kasnije, „Ils etaient fous, ces gens-la“: Ti ljudi su bili ludi.

Danas, nijedan ozbiljan istoričar, pa ni obrazovan čovek uopšte, neće reći da je ovaj sukob bio neophodan i u stvarnim interesima bilo koga od učesnika, niti da bi nastavak rata za postizanje potpune pobede bio neophodan ili mudar, niti da je Versajski ugovor kojim je okončan rat bio dobar za pobednike, a posebno ne za pobeđene.

Danas, 112 godina kasnije, čini se očiglednim da su, usvajajući politiku koja je dovela do rata i istrajavajući u njegovom nastavku, sve vladajuće elite u Evropi suštinski i katastrofalno pogrešno procenile prave interese svojih država.

Kada je reč o moralnoj krivici za rat, čak i u Nemačkoj, većina današnjih istoričara bi prihvatila da ona leži pre svega na nemačkoj vladi.

Podsticanje Nemačke austrijske vlade da napadne Srbiju kao odgovor na atentat na njihovog prestolonaslednika bila je odluka Berlina.

Nemačka je još više kriva za svoju pravno i moralno neodbranjivu invaziju na Belgiju koja je uvela Britansku imperiju u rat.

U isto vreme, međutim, vrlo mali broj istoričara danas bi za rat svalio krivicu isključivo na Nemačku.

Konkretno, zločinačka nesmotrenost ruske carske vlade u sklapanju saveza sa Srbijom, koja je ohrabrila srpske nacionaliste da unaprede svoje iredentističke pretenzije na Bosnu pod vlašću Austrije, i ohrabrila srpsku tajnu službu da tajno podrži terorističku kampanju protiv Austrije koja je dovela do atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda i dao iskru koja je zapalila rat, piše Al Jazeera Balkans.

Ruska podrška Srbiji

Ruska podrška Srbiji bila je indiferentna ne samo prema fanatičnom i bezobzirnom karakteru srpskog nacionalizma, već i prema činjenici da su nacionalističke pretenzije raznih slovenskih naroda prema Austrougarskoj pretile uništenjem te raspadajuće imperije i time pretile uništenjem celokupnom nemačkom geopolitičkom i etničkom položaju u srednjoj Evropi.

Svakom razumnom ruskom zvaničniku trebalo je da bude očigledno da je to pitanje koje će na kraju Nemačku dovesti do rata koji je pretio da uništi Rusiju.

Zaista, neki Rusi su to istakli, ali je njihov savet ignorisalo rusko rukovodstvo posvećeno geopolitičkim ambicijama koje su daleko prevazilazile i stvarnu snagu i stvarne interese Rusije.

U Drugom svetskom ratu, aspekti nemačke politike bili su jednako zli, u skladu sa jedinstveno zlom rasističkom ideologijom iznetom u knjizi Adolfa Hitlera Mein Kampf (Moja borba).

U Prvom svetskom ratu, stvari izgledaju manje jasne.

Saveznička propaganda o ovom ratu kao sukobu demokratija protiv autokratija smešna je zbog činjenice da je Rusko carstvo, sve do svog raspada 1917. bilo ključni saveznik protiv Nemačke.

Niti su, naravno, britansko i francusko kolonijalno carstvo bile demokratije.

U pogledu ratnih zločina, nemačka strategija neograničenog podmorničkog ratovanja, s namerom da natera Britance na predaju, tretirana je u Velikoj Britaniji i Americi kao monstruozan i očit ratni zločin.

Nemci su tvrdili, ne bez razloga, da je to bio odgovor na britansku strategiju izgladnjivanja Nemaca do predaje kroz blokadu nemačke pomorske trgovine od strane Kraljevske mornarice.

Nemačka podmornička strategija je bila izuzetno glupa, jer je na kraju navela Ameriku da se uključi u rat protiv Nemačke i tako osigura poraz Nemaca.

Ali glupost, bez obzira koliko ekstremna bila, nije ratni zločin.

Britanska taktika

Nemci su takođe istakli da je britanska taktika (potpuno u skladu sa tradicionalnim zakonima ratovanja, usput rečeno) prerušavanja britanskih ratnih brodova u nenaoružane trgovačke brodove („Q brodove“) koji su potapali nemačke podmornice kada su ih ove pokušavale proveriti, učinila nužnim da torpedom napadaju sve brodove bez upozorenja.

Još jednom, 112 godina kasnije, možemo žaliti nad svom patnjom koja je bila uključena, i odati počast hrabrim ljudima koji su poginuli na obe strane, bez zauzimanja visokog moralnog stava na ovaj ili onaj način.

Danas se svi možemo složiti da glavnu odgovornost za rat u Ukrajini snosi ruska Vlada koja je izvršila invaziju na Ukrajinu.

Ali hoće li istoričari u budućnosti pripisati isključivu odgovornost Rusiji, i osloboditi vlade Sjedinjenih Američkih Država i članica NATO-a svake krivice jer su pokušale integrisati Ukrajinu u Zapad, i na taj način ugrozile ono što su i Rusi i dugi niz zapadnjačkih stručnjaka (uključujući i sadašnjeg šefa CIA-e Williama Burnsa) upozorili da se u Moskvi smatra vitalnim ruskim interesima?

Što se tiče ratnih zločina, ruska invazija na Ukrajinu i prisilno pripajanje ukrajinske teritorije, su obe jasno veoma ozbiljni zločini prema međunarodnom pravu, za koje se nadam da će predsednik Vladimir Putin jednog dana odgovarati.

Ruski vojnici su počinili brojne zločine protiv ukrajinskih civila, za koje su ukrajinske vlasti u pravu što im sude.

Ruska visoka komanda je u najmanju ruku pokazala ravnodušnost prema civilnim žrtvama u svojim vazdušnim napadima protiv Ukrajine.

Međutim, trebalo bi da budemo veoma oprezni da ne predstavljamo ove zločine kao na neki način kulturološki specifične za Ruse, ili kao „genocid“, ako ni zbog čega drugog onda zbog očitog razloga što su zapadne snage više puta izvršavale slična dela.

Korištenje etikete „genocid“ na ovaj način bi američke i britanske zapovednike i ratno vazduhoplovstvo u Drugom svetskom ratu, Koreji, Vijetnamu i Siriji stavili na isti nivo kao i Hitlerovu SS diviziju i ruanđanske Hutu milicije, što je moralno i istorijski groteskan predlog.

Izveštaj Amnesty Internationala koji kritikuje i ruske i ukrajinske postupke u ratu s pravom je napadnut, ali iz pogrešnog razloga.

Tačne optužbe protiv izveštaja su pravna nepismenost i praktična naivnost.

Činjenica da je rat nezakonit ne čini sve što agresor uradi ratnim zločinom.

Prema zakonima ratovanja, nije zločin da ukrajinske snage uspostave pozicije u naseljenim predelima, jer u suprotnom ne bi uopšte mogle da brane svoju državu.

Međutim, nije zločin ni da ruske snage bombarduju te pozicije. Sve ovo jasno je rečeno u međunarodnim sporazumima i konvencijama o zakonima ratovanja.

Iznad svega, ne bi trebalo da se dopusti da opravdano moralno zgražavanje postane licemerna moralna histerija – jer to veoma lako može postati prepreka traženju mirovnog sporazuma koji može biti u najboljem interesu nas samih i žrtava rata.

Pregovori o teritoriji

Isto važi i za pregovore u vezi teritorije.

Ako danas izgleda ludo, gotovo neverovatno da su milioni nemačkih, francuskih i britanskih vojnika trebali da umru u ratu koji je počeo oko tog treba li Austrijanci ili Srbi da vladaju Sarajevom, razmotrimo savremeni primer Sevastopolja, ruske pomorske baze na Krimu.

Trenutna američka administracija i većina američkog establišmenta smatra da su pregovori za mir čisto stvar ukrajinske vlade.

A ukrajinska vlada je u više navrata izjavljivala da je njen cilj da istera Rusiju iz cele teritorije koju je okupirala u Ukrajini, uključujući Krim.

Nedavne ukrajinske vojne pobede ukazuju na to da se sada takva potpuna ukrajinska pobeda barem čini moguća.

Pre 30 godina, velika većina Amerikanaca bi jednostavno pretpostavila da je Krim deo Rusije, kao što zaista i jeste bio dok ga sovjetska vlada nije odlukom iz 1945. prebacila Ukrajini.

Pre ruskog osvajanja 1783, ovim poluostrvom su vladali Tatari, pre tog Vizantinci, pre tog Skiti, a pre toga, pa ko god da bio, sigurno nisu bili Ukrajinci.

Svi službeno povezani Rusi s kojima sam razgovarao, i većina običnih Rusa, su kazali da bi, da odbrani Krim, Rusija trebala u krajnjem slučaju da upotrebi nuklearno oružje, kao što je SAD  da odbrani Havaje i Pearl Harbor.

To bi veoma verovatno dovelo do eskalacije koja bi uništila Ameriku, Rusiju i samu civilizaciju u nuklearnom ratu.

Ne bi trebalo čekati 112 godina da bi nam istoričari (ako ih bude) rekli da ovo nije ishod koji bi služio interesima bilo koje države, uključujući i Ukrajinu, i da rizici znatno nadmašuju bilo kakve zamislive koristi za SAD.

Odbijajući rusku invaziju, uz pomoć Zapada, Ukrajina je već izvojevala veliku pobedu i osigurala svoju nezavisnost i slobodu da se pokuša pridružiti Zapadu.

Za Bajdenovu administraciju da ide dalje od ovog i cilja na potpunu pobedu Ukrajine, izgleda kao neopravdana oholost Vašingtona.

A ne bi nam bili potrebni istoričari iz budućnosti, ili lekcije iz Prvog svetskog rata, da nam kažu kako oholost neizbežno vodi do propasti.

Izvor: Foreign policy/Al Jazeera Balkans

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.