Foto: Danas/A. L.Arhitekta Sonja Stoja omiljena je novosadska profesorka, a njeni učenici Građevinske škole danas su mnoge poznate arhitekte i urbanisti.
Priče oko izgradnje i rušenja u Novom Sadu nikad ne gube na svojoj aktuelnosti. U javnom prostoru kroz ove teme prolaze razni stručnjaci, arhitekte i urbanisti i svima im je zajedničko jedno – učenici su Sonje Stoje.
Iako je u penziji od 2004. godine kontakte sa njima održava redovno, a koliko im je stalo do njenog mišljenja govori i priča da je jedan od tih učenika pročitao status Stoje sa društvenih mreža na Zboru građana Limana, kada su doneli odluku kako ne žele crkvu na livadici pored Štranda.
„Treba preći sa reči na dela. Prvo zadovoljiti formu i zakon i pismenom većinom stanovnika limanskih mesnih zajednica staviti zabranu na bilo kakve građevinske radove na spornom lokalitetu. Čim se pojave naznake nekog ograđivanja, masovno, telima braniti svoju slobodu. U smenama, sa decom. Ide lepo vreme. No passaran!“, napisala je ona u svom statusu.
Pre gradskih aktuelnosti, moramo nekako krenuti otpočetka, jer ipak ste se vi, kako kažete, po Novom Sadu još i tramvajem vozali. Kako ste završili u prosveti?
– Posle završene arhitekture u Beogradu, mislila sam da ću raditi u birou. Međutim, zaposlila sam se u školi gde sam dočekala i penziju. U radnoj knjižici imam samo jedan pečat (smeh). Koliko god da su stvari u početku teške, koliko god da sam se spremala za časove godinama, učila kao za nijedan ispit na fakultetu da se ne bi obrukala, zavolela sam taj posao i sa godinama sam sve više uživala. Između đaka i profesora je postojalo uzajamno poštovanje, moje je bilo da ih naučim životnim i stručnim vrednostima, a od njih se očekivalo da to poslušaju.. Bila sam autoritet, ali ga nikad nisam zloupotrebila. Sa učenicima sam nastavila odnos poštovanja, prijateljstva i ljubavi, ali u početku je to bilo dosta strogosti..
* Odrasli ste na Rotkvariji, kako je ona tada izgledala?
– Novi Sad moje mladosti je bio idiličan….manje od sto hiljada stanovnika…najveći broj kuća prizeman, u centru jedospratnice…prema Limanima višespratnice. Puno zelenila, drvoredi, Futoška ulica i sa jedne strane dvostruki drvored stoletnih platana. Sredinom klepeće tramvaj. Kolovozi su redovno prani noću, čuli ste cisternu i zvuk mlaza. Grad je bio čist, bukvalno..nigde nije bilo grafita, fasade su redovno održavane, jer je to bilo pitanje ugleda vlasnika. Krajem pedesetih su uklonjeni tramvaji, prešli smo na autobuse. Čuven je bio bus kod koprivića, na sprat, zvali su ga Londonac i vozio je na Štrand. Eto, poređenje ostavljam vama i čitaocima.
* Postali ste omiljena profesorka ne samo u Vašoj školi nego i šire?
– Moja energija, pristup i ta zahvalnost da imam kome da prenesem nešto, da oblikujem ljudsko biće koje će kasnije krojiti i moju sudbinu, ali da ga uputim kako treba. Izvanredna stvar na koju ljudi ne obraćaju pažnju je da u nazivu svake škole piše da je to obrazovno-vaspitna ustanova i ja sam celokupnom svojom pojavom, rečnikom, ponašanjem, oblačenjem, trudila se da dam najbolje od sebe, da delujem primerom. Kroz život i praksu sve se nauči, ali one fundamentalne stvari koje su u vaspitnom smislu bitne, tu ne smeš omanuti, to mora da se uradi na vreme, a srednja škola je za to idealna. Nikad nisam imala problema sa učenicima ili roditeljima, zato što sam tako radila da ih sprečim.
* Sada je aktuelna priča o bodovanju nastavika od strane roditelja.
– Moje lično mišljenje je da su 90 odsto svega što se dešava krivi roditelji. Ne možete vi tražiti od škole da formira ličnost vašeg deteta. To je vaš posao. Moj deda je imao jednu uzrečicu. Deset božijih zapovesti su mu bile i zakon i ustav, ali je on dodao i jedanaestu: „To se ne radi“. Kad nešto napraviš što ne treba, on kaže „to se ne radi“ i tačka. Zaista je tako.
* Priča se da su sve arhitekte i urbanisti u Novom Sadu vaši učenici?
– Svi uspešni (smeh). Svi koji nešto vrede i znače, koji su nagrađivani i čija dela govore u izuzetnom umeću. To su moji učenici i to je činjenica. Ne zovu me više za savete, nego samo na druženja. Pre neki dan sam sa jednom generacijom imala 40 godina mature, a prošle godine 50 godina mature moje prve generacije Građevinske škole. Uvek sam se trudila da im vizuelno prikažem to o čemu pričam. Naravno arhitektura je delom i umetnost, nekom se nešto sviđa, ali postoje određeni principi na kojima se bazira objekat bilo koje vrste, a to su svrha, kontekst i okolina, vizuelni ugođaj, proporcija u prostoru i tako redom. Dakle, stučno nezaobilazne stvari.
* Vratimo se na povod našeg susreta. Vaš komentar na društvenim mrežama oko crkve na Limanu pročitan je čak na Zboru mesne zajednice ovog dela grada?
– Jeste, zato što komentarišem aktuelne stvari na društvenim mrežama, nemam baš druge prilike, a godi mi da se iskažem. Recimo, stalno ponavljam da novosadski čelnici koji se diče svim i svačim, ne mogu da poprave pokretne stepenice, jedne jedine u gradu.
* Proradile su pre nekoliko dana.
– Nije valjda?!? Bravo. Društvene mreže smatram bezazlenim medijem, ali imam neka prava kao arhitekta da kažem šta mislim, bez obzira što nisam radila u operativi. Rekli su mi jednom, šta se ti mešaš, nikad nisi ništa projektovala. Malo sam se zamislila, jer je istina. I onda shvatim, da, ja jesam projektovala, ali ljude koji će projektovati zgrade. Nisam očekivala da će moja objava na Fejsbuku biti pročitana, jedan moj učenik je to uradio kao vid podrške tim stanarima, što mi je veoma drago. Sada sam počastvovana sam što pričam za jedan Danas, kao moje jedine novine još od Naše Borbe. Mislim da je čak i vaš glavni urednik poreklom Novosađanin.
* To ćemo mu napomenuti prvom prilikom. Nego da se vratimo na crkvu, imate potrebu kako kažete da u ovoj priči pre svega informišete ljude?
– Stvari treba gledati u širem kontekstu. Kad neko kaže da nije obavešten, to nije odgovor, mnoge loše odluke su donete i prihvaćene zbog neinformisanosti. Taj naš novosadski kej je jedan od najkorisnijih, najinteresantnijih, najlepših i najposećenijih objekata u gradu, iako nije zgrada. Tu su se naši urbanisti jako dobro pokazali. Obrađen je fantastično i urbanistički promišljeno, sa zelenilom i mobilijarom. Sem toga, pobošljao je turističku ponudu, tokom sezone brojni rečni brodovi se tu zaustavljaju. Korišćen je maksimalno. On je i zahtevna građevina. Lako je napraviti kej u Pešti i Beču gde je Dunav uži, ali ovde je Dunav pola kilometra, a na krivini kod kanala još i više. Ipak, uspešno je urađen jer živi. Kad bi dronom slikali čitav kej, videli bi kako je usaglašen, nigde nema iskakanja, jedino iskakanje, ali u pozivitnom smislu je kod spomenika „Porodica“.
* Dakle, ništa ne dirati?
– Iz ugla logike pričamo o nonsensu. Postoji Spomenik, memorijal nečemu što je za grad značajno, a racija i bombardovanje 1849. godine su dva najvažnija događaja koja obeleželi Novi Sad i taj istureni deo je savršen. Urbanistički, arhitektonski, vajarski, memorijalno, materijalno, ništa napadno i taman kako treba, sa vertikalom samom spomenika Jove Soldatovića kao neospornog vajara. I sad, bilo šta da dodajete sa strane je deplasirano. Na Štrandu postoji obeležje raciji, pa molim vas rekonstuišite ga primereno, ima i tamo prostora. Šta će toliko obeležja istom? Ova sporna livadica je neodgovarajući, konkavan teren. Sa jedne strane je nasip, sa druge strane su zgrade, a između nema pedeset metara. To je mali prostor. Tu sem zelenila, klupe i eventualno dečijeg igrališta apsolutno ne treba ništa da bude. Uostalom duž celog keja je tako. Nema to nikakve veze sa crkvom.
* Smatrate da stanari treba da livadicu brane i fizički?
– Predlažem za početak da neko od mlađih arhitekata napravi kompjutersku simulaciju kako bi to izgledalo. Važno je da se javnost upozna, da vidi to kao maketu. Prvo to je i za crkvu sramotno. Mala Gračanica u nekom udubljenom delu pored ljudi u šorcevima i gaćama. E sad, svoj stav moraš braniti ako ga imaš i iza njega stati bez reči, nego delima. Ako se pojave naznake početka formiranja gradilišta, treba svi da izađu napolje sa sve decom i kuvaju pasulj i peku roštilj u smenama. Jednostavno, ne popustiti.
* Kako vam izgleda Novi Sad danas u poređenju sa sličnim gradovima iz okoline?
– Treba praviti paralele između stvari koje su u postojećem stanju slične. Recimo Segedin, Maribor, Osijek i Novi Sad, mali gradovi na reci. Vodila sam đake u Suboticu i prešli smo preko u Segedin. Da napravimo porođenje. Segedin je ušminkan fantastično, Subotica se ušminkava. A Novi Sad se nažalost izgubio u veličini. Moj učenik Darko Polić napisao je rad, „Rast gradova i Razvoj“. Odnosno šta je to Rast, a šta je Razvoj. Novi Sad je doživeo rast, ali ne i razvoj.
* Napisali ste jednom da je najlepši deo centra Novog Sada ne neki objekat, nego već pomenuto drvo, koprivić. Nažalost njega više od poslednje velike oluje nema, a nakon izgradnje garaža dobićemo i nova parterna uređenja u Ulici Modene i kod Banovine. Kako Vam to izgleda?
– To je bio naš „miting point“. Tu je sve pevalo. Koprivić je bio muzička kutija Novog Sada. Onako skladno i lepo, kako ga je priroda oblikovala, nenametljivo. Simbol. Prostor kod Banovine izgleda tragično. Za nas arhitekte je Banovina više od simbola…ona je Hram. Ponuđena parterna rešenja izneta na javnost nisu imala nikakve objekte… samo zelenilo, što znači da se zida na osnovu nepoznatog, podmetnutog rešenja, koje niko nije video. Zar to nije kažnjivo?? Slika gradilišta snimljena dronom pokazuje portu našeg Hrama sa četiri nakazna, metastazična, armiranobetonska groba.
* U telefonskom razgovoru pred naš susret rekli ste da ne želite da ispadnete napadni, da svoj sud treba da daju neki drugi, mlađi. Ali nema puno mlađih kolega koji su spremni javno da kažu šta misle ili nam se to čini?
Arhitekti su sputani preživljavanjem, a i drugim, raznim „suptilnijim“ metodama. Nije opravdanje, ali je objašnjenje (objašnjenja me uvek nasmeju)… U slučaju livadice kod Štranda, rešenje se pripisuje urbanistima….ne verujem. Nisu to urbanisti, jer bi to bilo fundamentalno uvredljivo za jednog urbanistu. Zna se ko tu odlučuje. Pre par dana je održana veoma posećena tribina na Spensu na temu očuvanja graditeljskog nasleđa Novog Sada. Šteta da je aktuelna tema dve podzemne garaže u centru grada vrlo malo pomenuta, a jedan od panelista je bio građevinski inženjer čija specijalnost su podzemne garaže. Verujem da bi on, sa svojim timom iz Subotice bio idealan da predloži kako popraviti postojeće izvođenje, dok još ima vremena.
Više informacija iz Novog Sada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
