U sferi celovečernjeg igranog filma tri već pomenuta dela najpotpunije reprezentuju slobodarsku, kritičko-provokativnu i ludistički anarhičnu „šezdesetosmašku“ struju: devojka po imenu Jugoslava i tri njena drugara iz „Ranih radova“ (1969), Milena i Jagoda iz „WR misterije organizma“ (1971, prikazan tek 1986) i momak Tom iz „Plastičnog Isusa“ (1971, prikazan tek 1990), članovi su iste duhovne porodice.
Ranko Munitić: ADIO JUGO-FILM (4)
Kako su se ’68 i crni talas odrazili na jugoslovensku kinematografiju, kako se razvijao mladi jugoslovenski film i koliki uticaj je na naše „filmske radnike“ imala Praška škola saznaćemo iz knjige zapisa „Adio jugo-film“ Ranka Munitića (1943 – 2009), nedavno preminulog scenariste i filmskog i televizijskog kritičara čija su kritičarska zapažanja obeležila stvaralaštvo mnogih sineasta i teoriju o jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji.
Svako na svoj način, vode oni lične krstaške vojne protiv socijalnih, klasnih političkih, običajnih, moralističkih i drugih javnih tabua, svako, kako već ume, hoće da svoju sudbinu ščepa sopstvenim rukama, na kraju svi plaćaju glavom takav personalni prevratnički projekt, svoju pustolovnu intimno-stvarnosnu odiseju. U sva tri slučaja, bez obzira na razliku između virtuoznosti Makovog remekdela i neujednačenosti debitantskih radova Žilnika i Stojanovića, na delu je bliska vrsta igre, do kraja emancipovan, razulareni ludizam koji ni jednoj zabrani iz društvenog ili kinematografskog zakonika ne dopušta da mu se ispreči na putu.
Ovo su, do tog trenutka najličniji igrani projekti jugoslovenske produkcije. Najličniji – u smislu presudnog koraka koji obavljanje izvesnog rediteljskog zadatka ili autorskog projekta deli od iskaza celokupne ličnosti, kompletnog svog bića, nazora i osećanja, putem filmskog čina. Otuda, u sva tri dometa, specifična varijanta sopstvenog životno-ekranskog mirakla, privatnog multipl-prikazanja koje krajnjom originalnošću strukture i izazivajućom višeznačnošću delova (pa i onih, na prvi pogled, najbukvalnijih i najlakše čitljivih), uvlači gledaoca u seansu bitno različitu od uobičajenog prisustvovanja projekciji na bioskopskom platnu: žilnikovski, makavejevljevski i stojanovićevski kino-cirkus, njihovo žongliranje, često šokantno, scenarističko-rediteljsko-montažno-tonskim atrakcijama, jesu – sviđali nam se ili ne kao konkretna ostvarenja – jedinstveni triptih jugo-kinematografije, njen ekstrašpic i znamen.
Ovo nije više film kao profesija, kao zanat ili kao umetnički cilj: to je film kao najintimnije opredeljenje, kao ljudska svrha postojanja. Snimati svoj film, za njih, znači u bukvalnom smislu Godarovo živeti svoj život. U jednom jedinstvenom i neponovljivom deliću svojih biografija, oni za trenutak prestaju da služe filmu radi njegove privlačnosti i izražajnih mogućnosti, odnosno sopstvene znatiželje i kreativne energije: oni se služe filmom da sebe iskažu do kraja, bez ostatka. Čudesan paradoks leži u činjenici da su baš ti, najličniji, u isti mah društveno-politički najangažovaniji dometi svog doba. Zato sva tri filma viču, u smislu vikanja o kojem Žan-Lik Gospodar govori 1967. u čuvenom monologu iz svog poduhvata „Daleko od Vijetnama“:
„Vijetnam je danas više opšti simbol nego neka druga kategorija otpora, zato je potrebno neprestano govoriti o njemu. O tome kaže Breton u jednom od svojih prvih manifesta: ‘Verujem u apsolutnu pozitivnost svega što se spontano događa u nama onda kada nismo spremni da to prihvatimo. Motivima koji usmeravaju u nastojanju za sveopšte dobro, koji nadahnjuju dugotrajno revolucionarno strpljenje, inače skidam kapu, mada i pored njih neću zatvarati uši pred krikom koji nam se svaki put otkida zbog preteće nesrazmere između tekovina i gubitaka, između blagonaklonosti i patnje’. Dva mesta u toj rečenici su podvučena: ‘dugotrajno revolucionarno strpljenje’ i ‘krik’… Mi, koji ovde u Francuskoj nismo u revoluciji, moramo zato vikati što glasnije. Drugi možda mogu da budu manje glasni. Režis Debre ne viče. Ni Če Gevara. To su revolucionari. Ali mi koji to više ne možemo biti, ili još nismo to, moramo taj krik čuti i što je moguće češće predavati ga dalje…“
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
