Kina između Konfučija i TikToka

U Evropi smo se odavno odvikli od civilizacijskog zanosa. Naučili smo da budemo skeptični prema velikim narativima, oprezni prema ideji progresa, ironični prema patriotizmu i kolektivnim ciljevima. Kina, međutim, deluje kao društvo koje još veruje u budućnost.

Upravo zato današnja Kina podseća na Zapad posle Drugog svetskog rata. Ne po ideologiji, već po psihološkoj atmosferi. Amerika pedesetih i šezdesetih godina takođe je verovala da istorija ide u njenom pravcu. Gradili su se autoputevi, univerziteti, predgrađa, fabrike, nuklearne centrale i svemirski programi. Postojao je osećaj da se svet otvara i da tehnološki napredak nosi gotovo moralno opravdanje.

Sličan osećaj danas postoji u Kini.

To se naročito vidi u njihovom obrazovnom sistemu. Zapadni posmatrač često pogrešno razume kineske politehničke akademije i strukovne univerzitete, posmatrajući ih kroz evropsku prizmu „nižeg“ obrazovanja. Međutim, u Kini su upravo te institucije srce nacionalne razvojne strategije. Dok elitni univerziteti poput Shanghai Jiao Tong University ili Tsinghua University razvijaju teoriju, veštačku inteligenciju, nove materijale i strateške tehnologije, politehnike obrazuju milione ljudi koji održavaju sistem u svakodnevnom životu: železnicu, kontaktne mreže, signalizaciju, industrijske procese i energetsku infrastrukturu.

Tu se vidi duboki konfucijanski koren kineske civilizacije. U zapadnoj modernosti centralno pitanje često glasi: „Šta ja želim?“ U konfucijanskoj tradiciji važnije je pitanje: „Koja je moja uloga u društvu i da li je obavljam odgovorno?“ Znanje nije samo sredstvo lične afirmacije, već oblik služenja zajednici. U tom smislu kineski student ne doživljava sebe nužno kao buntovnog pojedinca koji se oslobađa sistema, već kao deo mnogo šireg nacionalnog projekta.

To objašnjava zašto Kina uspeva da proizvodi ne samo vrhunske naučnike, već i armiju kompetentnih tehničara, inženjera i operatera. Zapad je možda stvorio inovacionu kulturu, ali je Kina stvorila civilizaciju organizovane primene.

Ipak, upravo u trenutku najveće snage počinju da se pojavljuju i prve pukotine.

Jer Kina danas prolazi kroz proces koji je Zapad prošao šezdesetih i sedamdesetih godina — samo mnogo brže i pod daleko strožom društvenom kontrolom.

Urbanizacija, bogatstvo i digitalni kapitalizam polako menjaju kulturne obrasce mlađih generacija. Mladi Kinezi danas žive između Konfucija i TikToka. Između kolektivne discipline i kulture individualnog zadovoljstva.

Na prvi pogled te promene nisu dramatične. Kina je i dalje daleko konzervativnija od Zapada. Nema otvorene kontrakulture ni javnog rušenja autoriteta nalik studentskim pobunama šezdesetih. Ali ispod površine pojavljuju se isti simptomi koje poznaje svako razvijeno društvo: pad nataliteta, odlaganje braka, usamljenost, zamor od hiperkompeticije, fascinacija luksuzom i rastući individualizam.

Nije slučajno što su se među kineskom omladinom pojavili izrazi poput „tang ping“ — „ležati ravno“, odnosno odbijanje beskrajne društvene trke — ili „neijuan“, osećaj iscrpljenosti usled permanentne konkurencije. To nisu samo internet trendovi, već prvi znaci psihološkog zamora društva koje je decenijama živelo u ritmu istorijskog ubrzanja.

Međutim, možda je najzanimljivije upravo to što Kina istovremeno želi da bude alternativa Zapadu — i da ga nadmaši upravo u onome što je Zapad stvorio. U savremenim kineskim megagradovima često se može osetiti paradoks civilizacije koja kritikuje zapadni individualizam i dekadenciju, a istovremeno prihvata globalni kapitalizam, luksuznu potrošnju i estetiku statusa kao simbol nacionalnog uspeha.

Posetilac koji dolazi sa predstavom o Kini kao o „drugačijoj civilizaciji“ neretko ostane zatečen prizorima koji više podsećaju na futuristički Los Anđeles ili Seul nego na tradicionalnu Aziju. Dior, Louis Vuitton, Starbucks, influenseri, digitalni konzumerizam i opsesija statusnim simbolima prisutni su gotovo svuda. Kina danas ponekad deluje kao kulturni novobogataš ogromnih razmera ne zato što nema civilizacijsku dubinu, već zato što je kroz iskustvo bogatstva prošla neverovatno brzo.
Zapadu su bila potrebna skoro dva veka da prođe put od industrijske revolucije do hiperpotrošačkog društva.

Kina je veliki deo tog puta prešla za jednu generaciju. Još osamdesetih godina veliki delovi zemlje bili su siromašni, kolektivistički i gotovo asketski. Danas su kineski gradovi prepuni luksuznih tržnih centara, superautomobila, digitalnih platformi i futurističke infrastrukture. Taj civilizacijski skok proizvodi osećaj istorijske euforije, ali i određenu psihološku nestabilnost identiteta.

I upravo tu nastaje možda najvažnija kontradikcija savremene Kine. Jer tržište ne menja samo ekonomiju. Ono postepeno menja: porodicu, seksualnost, poimanje uspeha, odnos prema autoritetu i samu predstavu o smislu života.

Kineska država toga je veoma svesna. Zato danas istovremeno promoviše veštačku inteligenciju i Konfucija, tržište i patriotizam, digitalnu ekonomiju i tradicionalne vrednosti. U Pekingu razumeju da je mnogo lakše izgraditi brzu železnicu nego sačuvati civilizacijsku koheziju u dobu društvenih mreža i globalnog konzumerizma.

Možda je upravo tu skriveno najvažnije pitanje XXI veka.

Može li jedno društvo zadržati kolektivnu disciplinu, osećaj zajedničkog cilja i kulturni kontinuitet, a istovremeno prihvatiti kapitalizam, digitalnu kulturu i individualne ambicije? Zapad na to pitanje nije uspeo da pronađe stabilan odgovor. Kina danas pokušava upravo to.

I zato savremena Kina nije samo ekonomski fenomen. Ona je možda najveći civilizacijski eksperiment našeg vremena.

Autor i analitičar političkih i društvenih tema

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.