Foto: gradski.meMiodrag Lekić, lider Demokratskog fronta juče je, nakon poslednje runde pregovora „stare“ parlamentarne većine, slavodobitno istupio ističući da je postignut veliki dogovor i napravljen veliki korak.
Legalnost političkog sistema je, kazao je, vraćena time što se otvara perspektiva da se konstituiše vlada na bazi izborne volje.
Dodao je da očekuje da predsednik Milo Đukanović ispoštuje elementarne principe demokratije.
A zapravo, Miodrag Lekić je juče dobio samo verbalnu podršku stare parlamentarne većine ne i stvarnu što je princip koji nije predviđen Ustavom.
Drugo, odredbe člana 95 i 103 Ustava Crne Gore nedvosmisleno ukazuju na nadležnost Predsednika Crne Gore da Skupštini predlaže mandatara za sastav Vlade, ali nakon “obavljenog razgovora” sa predstavnicima političkih partija zastupljenih u Skupštini, dvoje sudija Ustavnog suda i Zaštitnikom ljudskih prava i sloboda.
Tog razgovora nije ni bilo jer su u četvrtak prošle nedelje lideri DF odbili da idu na konsultacije kod Đukanovića.
Po zakonu, Lekić ne bi mogao da bude premijer jer ta funkcija podleže starosnoj granici propisanoj Zakonom o radu, za razliku od recimo funkcije predsednika države, poslanika, odbornika…
U slučaju da zaista bude mandatar, Lekić bi trebalo da ujedini tri politički suprostavljene kolone (Demokrate, URA i Demokratski front) i formira kabinet koji bi zadovoljio apetite svih.
Pune dve godine iz Demokratskog fronta čuje se vriska kako nisu zastupeni nijednim mestom u vladi, ako se izuzmu ona zapošljavanja po dubini, da bi juče pristali da celu Vladu prepuste Demokratama i URI, koji već izvestan period ratuju saopštenjima.
Poslanik Demokrata Dragan Krapović kazao je da su svi „osim poslanika URA i SNP bili spremni da daju potpise Lekiću. Još uvek nemamo 41 potpis“.
Iz URA su poručili da pošto ni DF ni Demokrate nisu dostavile pisanu ponudu, a „svesni negativnih iskustava koji su pratili formiranje 42. Vlade Predsedništvo URE nije dalo saglasnost da poslanici ove partije potpisuju bilo kakav dokument ili sporazum koji ne podrazumeva kompletan dogovor ceneći ranije iskazan princip svih partija – da ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno“, saopšteno je iz partije odlazećeg premijera Dritana Abazovića.
U prevodu, Lekić im je prihvatljiv ali samo ako se Vlada podeli po principu „pola-pola“ (polovina funkcija u novoj vladi da pripadne SNP, URA i Savezu građana Civis) i „zlatni glas“ mandatara, a da sektor bezbednosti pokrivaju kadrovi koalicije „Crno na belo“.
Pre pet dana, Abazović je bio izričit: „Neću potpisati da Lekić bude premijer, Demokrate nekome obećale da DF neće biti deo Vlade“.
Miodrag Lekić je poznat po svojoj prosrpskoj i svetosavskoj orijentaciji. Pokret koji predvodi finansira Rusija još od 2014. (DF je osnovan dve godine ranije). Lekić je još prošle godine bio viđen za izvesnog naslednika Zdravka Krivokapića na funkciju.
Sedamdesetpetogodišnji Lekić je neretko u svojim istupima vrlo kritičan prema nekadašnjem komunističkom uređenju države. A svojevremeno je dobrovoljno bio polaznik Partijske škole Saveza komunista u Kumrovcu (za elitne članove SK).
Takođe, zahvaljujući tada najvišim komunističkim zvaničnicima Izvršnog veća Vlade Crne Gore – Marko Orlandić i Rade Brajović – Lekić je postavljen za ministra prosvete u periodu pred antibirokratsku revoluciju.
Zahvaljujući tastu, pokojnom Dragu Vučiniću, jednom od lidera Antibirokratske revolucije, Lekić je postavljen za ambasadora u Mozambiku, od čega su, kako navode svedoci toga vremena, „bežale“ mnoge diplomate od karijere.
Iako je uporno u javnosti tvrdio da ga je na tu diplomatsku poziciju imenovao Ante Marković, tadašnji jugoslovenski premijer ga čak nije ni primio na audijenciju pred odlazak na diplomatsku službu u Mozambik, tvrde svedoci.
U biografiji stoji da je bio profesor na uglednom univerzitetu „La Sapienza” u Italiji iako je tamo bio pozvan svega par puta kao gost govornik na određene teme.
Pred referendum o nezavisnosti Crne Gore, Lekić je boravio u SAD u društvu Predraga Bulatovića (SNP) i Nebojše Medojevića, lidera Pokreta za promjene, da lobiraju protiv nezavisnosti. Svi mediji tada pisali su da je Lekić na put u Ameriku išao u režiji Vojislava Koštunice i Radeta Bulatovića.
Lekić i tada, kao i danas, odbija i poriče tezu da Beograd želi da dominira Crnom Gorom. Bio je „nezavisni“ kandidat za predsednika Crne Gore ali je izgubio od Filipa Vujanovića.
Prošle godine je bio besan kada je smenjen Vladimir Leposavić, ministar pravde u vladi Krivokapića, zbog dovođenja u pitanje genocida u Srebrenici i presuda Haškog tribunala.
„Ovo je prevršilo svaku meru, ovo je udarac za vladu. Crna Gora je umorna od autoriratnih vođa koje su naređivale i kada bi se neki ministar eliminisao tu ne bi bila samo ostavka, slale bi se mafijaške poruke“, kazao je.
Lekić je poslanik u crnogorskoj Skupštini, gde je i predsednik više odbora.
Na sajtu Skupštine stoji da je Lekić u diplomatskoj karijeri bio član Jugoslovenske komisije za saradnju sa Uneskom (UNESCO), ambasador još u Lesotu i Svazilendu. Imenovan je odlukom Skupštine Crne Gore 1992. za ministra inostranih poslova Crne Gore.
Od 1995. do 2003. sa prekidima je bio ambasador Savezne republike Jugoslavije, a zatim Srbije i Crne Gore u Italiji, na Malti i u San Marinu.
Autor je više knjiga i stručnih radova, pretežno iz oblasti istorije međunarodnih odnosa i diplomatije.
Za knjigu „La mia guerra alla guerra“ dobio je, u Kaljariju 2007. italijansku nagradu „Frančesko Alziator” za najbolju knjigu stranog autora te godine sa mediteranskog prostora, koja je objavljena na italijanskom jeziku.
Prevod iste knjige je u Beogradu objavio „Službeni glasnik”, pod naslovom „Moj rat protiv rata”.
Knjiga su objavili i drugi izdavači u Podgorici i Beogradu.
Autor je knjige „Istorija Italije” u dva toma za koju je 2012. godine dobio nagradu italijanskih izdavača u konkurenciji knjiga sa italijanskim temama objavljenih u inostranstvu.
Govori francuski, italijanki, portugalski i engleski. Oženjen je i ima dve ćerke.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
