Foto: FoNet/ Božidar PetrovićBivši osuđenici se na slobodi suočavaju sa problemima, posebno kada izostane podrška porodice ili prijatelja, oni često završavaju kao lica bez adrese i time bez ličnih dokumenata.
Dok je vađenje lične karte za većinu ljudi samo jedna u nizu zakonskih obaveza, koja oduzme malo vremena i nešto novca, za pojedine bivše osuđenike, to je hod po mukama. Pravna vrteška iz koje teško nalaze izlaz.
Jedan od takvih ljudi “bez adrese” bio je do nedavno bivši osuđenik Kuki, čiji je identitet poznat Danasu.
“Ja imam hepatitis C i moram da se lečim. Sada, kad imam ličnu kartu i zdravstveni karton, to je izvodljivo”, kaže Kuki.
Ovaj čedrsetogodišnjak je prijavljen na adresi Centra za socijalni rad, jer nema stan ili kuću gde bi to mogao da učini. Posedovanje lične karte omogućilo mu je da ima zdravstveni karton i redovno lečenje.
Njegova priča je skoro identična pričama koje smo čuli od drugih bivših osuđenika, ali koji nisu želeli da sa tim detaljima upoznaju širu javnost.
“Ja sam završio pravni fakultet, pre toga gimnaziju. Pročitao sam više knjiga nego svi ministri zajedno. Mislim da mi je to pomoglo da se snađem gde i šta da uradim u vezi ličnih dokumenata”, nastavlja Kuki svoju ispovest.
Svestan je da prijava boravišta na adresi Centra nije trajno rešenje i da će uskoro morati da nađe način koji je trajniji.
“Od kada sam dobio ličnu kartu, živim kao podstanar, ali gazda ne želi da me prijavi na toj adresi. Znači moram da tražim drugo rešenje”, kaže Kuki.
Nakon izlaska iz zatvora stvari su i za Kukija bile znatno teže.
“Nigde nisam mogao da se prijavim, da prijavim stalno boravište. Pre zatvora sam živeo sa majkom, kada je umrla ostao sam bez prebivališta”, priča Kuki.
Nekoliko meseci živeo je u strahu da će ga policija legitimisati, da će ga vratiti u zatvor. Ovaj nesuđeni pravnik je shvatio ko i kako treba da mu pomogne u slučaju kada nema prijavu boravišta i, kako kaže, uputio molbu Centru za socijalni rad u Kragujevcu.
“Znate šta, ja sam dete iz dobre porodice, lepo sam vaspitan. Nikada tamo nisam otišao da se svađam ili pravim gluposti. A dolaze bivši zatvorenici, prete da će da se zapale benzinom, iseku, ubiju. Ja sve polako i fino”, kaže Kuki.
Na pitanje da li mu je ikada iko rekao kako da dođe do ličnih dokumenata, odgovara odrično.
Upravo u ovakvim situacijama bitna je podrška ljudi koji “iz prve ruke” razumeju ono što se dešava bivšim osuđenicima.
Nije retkost da osuđenici tokom boravka u zatvoru prodaju svoje stanove i kuće i ostanu bez mogućnosti da dođu do prijave mesta prebivališta. Neke od njih članovi porodice odjave sa dotadašnje adrese stanovanja.
Udruženje “Posle kiše” koje je osnovao bivši osuđenik, Dušan Mirić pomaže upravo u ovakvim situacijama.
“Kada čovek izađe iz zatvora, javlja se policiji. Tu dobija potvrdu umesto lične karte, ali ta potvrda važi ograničeno. Ako nema stalnu adresu, niti neko hoće da mu da saglasnost da se prijavi, nastaju veliki problemi”, kaže Mirić.
Specijalni pedagog, Boris Herman koji radi na resocijalizaciji bivših osuđenika, kaže za Danas da su Centri za socijalni rad u obavezi da daju privremene adrese bivšim osuđenicima.
“Svi građani moraju da imaju lični dokument, takav je zakon. Takođe, država garantuje zdravstvenu zaštitu svima, a za to je potrebno da imate ličnu kartu da biste imali zdravstveni karton”, kaže Herman.
Problem nastaje kada bivši osuđenik ne ume ili ne zna kako da dođe do lične karte. Tada se nađe u pravnom vakuumu.
Svi sagovornici ističu da je bivšim osuđenicima neophodno obezbediti informaciju o tome gde i kako mogu da dođu do ličnih dokumenata kada izađu na slobodu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
