Ljubav prema rekama nestalna je i promenljiva

Jedva čekam da vidim proždrljivu reku kako guta svoju pritoku, najveću po protoku vode, ja sam rođen u Lionu, gradu na ušću, ljubav prema dvema rekama umesto jednoj oslobađa čoveka glupe dogme vernosti, pa čak i identiteta, ljubav prema rekama nestalna je i promenljiva; u Beogradu ima ljudi naklonjenih Dunavu i ljudi naklonjenih Savi, a ima i onih čije se srce koleba, leti su dunavoljupci, a zimi savoljupci, ili obrnuto – tačno iznad ušća, na kalemegdanskoj steni, uzdiže se stub podignut u slavu pobede, u čast proboja Solunskog fronta koji su u septembru 1918. izvršile srpske, francuske i britanske armije, na vrhu spomenika je mišićavi bronzani anđeo koji nam bezobrazno pokazuje zadnjicu, dve bronzane polulopte, veoma čvrste i dobro izbočene, reklo bi se da je i on vrteo pedale dvadeset tri dana i prešao skoro dve hiljade kilometara ne bi li stigao ovamo, popeo se uz kalemegdanski breg i sleteo na kameni stub, tu sad u desnoj ruci drži mač, u levoj sokola, gleda kako se mešaju tamne vode Save i svetle vode Dunava, i možda razmišlja o sili koja goni te dve reke da se spare kako bi tako sjedinjene tekle, kao što je pevao Viktor Igo, sa Zapada na Istok.

I ja bih mogao da izaberem Savu i odlučim da od sada idemo uz tu reku, Sava izvire u okolini Bleda, u Sloveniji, u podnožju planine Triglav, ona je 100 odsto jugoslovenska reka, teče sasvim blizu LJubljane, prolazi kroz Zagreb i povlači bosansko-hrvatsku granicu, a potom razdvaja Vojvodinu i centralnu Srbiju – tu je reku pratio, maja 1980, veliki plavi voz u kojem su se truckali Titovi posmrtni ostaci na poslednjem putovanju kroz njegovu zemlju, uz tu reku idu avioni što lete iz Beograda za Pariz – sećam se, jednog zimskog dana, dok sam uzletao s beogradskog aerodroma i gledao, kao i obično, kako se grad i njegovo ušće udaljavaju u prozorčiću, zaspao sam na nekoliko minuta, a kad sam se probudio, imao sam snažan utisak da se nešto dole iskri, neka čudna živa, rumena svetlost, i ta svetlost nije se gasila čitavih prvih sat vremena leta, nagnuo sam se uz prozorčić i ispod belog avionskog krila razaznao trag od svetlucavog praha, nije to bio Dunav, nije mogao biti Dunav, nisu to bili ni njegova boja, ni njegova putanja, ni njegov oblik, ni njegov predeo, ni gradovi kroz koje prolazi, bila je to Sava – reka Sava pokazivala nam je najkraći put ka rodnoj zemlji, moglo se pomisliti da pilot bolje prati nju nego uputstva sa svojih radara, meni je ime Save bliže nego ime Dunava, ispod sela iz mog detinjstva tekla je druga Sava – potočić koji se ulivao u Ronu, dug petnaestak kilometara od svog izvora, u jednom ritu, do ušća u veliku reku što se spustila sa švajcarskih lednika.

Igra rata i njegovo pravo lice na Savi

Tamo gde je široka tirkiznoplava Rona proždirala malu muljevitu Savu, stajala je velika krošnjata vrba na koju sam se rado peo, i tad sam bicikl ostavljao naslonjen uz njeno gomoljasto stablo: nisam bio anđeo, ali to drvo je bilo moj stub što slavi pobedu.

Dugo sam gledao akvarel oko sebe, živ, pokretan, prirodan, i brojao, onamo, Ronine rukavce ronce i ostrvca malog rasutog arhipelaga.

Iako je delovala bezazleno, moja Sava je bila vodotok od kojeg se strepelo, umela je u periodu rasta vodostaja da načini veliku štetu; na blatnjavim obalama tog plitkog potoka moja braća i ja igrali smo se rata, devedesetih godina, ne znajući da se neka druga deca, na obali drugog vodotoka, koji se takođe zove Sava, takođe igraju rata, ali s pravim pucaljkama, pravim granatama i pravim kalašnjikovima…

A onda sam jednog dana upoznao Nenada, Jugovića, kako se govorilo, tačnije Srbina izbeglog iz Krajine, koji se s porodicom smestio u staroj seoskoj vodenici, čiji je rad omogućavala upravo Sava…

Tad sam prvi put shvatio značenje izgnanstva: izgnanstvo je za njega predstavljalo prelazak s jugoslovenske Save na dofensku Savu i sa širokih voda iz detinjstva na uske vode u mladosti i zrelosti: izgnanstvo je značilo odstranjivanje vazduha koji se može disati, suženje horizonta.

Prolazeći pored spomenika zahvalnosti Francuskoj, sa urezanim čuvenim geslom Volimo Francusku kao što je ona nas volela, pomišljam na svog pradedu, koji je bio solunac i oslobađao je Beograd pod zapovedništvom generala Franšea d’Eperea.

Od polaska iz Odese, kojim god putem da idemo, kroz koje god kutke i zakutke da vozimo, neki Francuzi su tuda prošli pre nas, hugenoti u bekstvu, deportovani Lotarinžani, iseljenici koji su otišli posle Revolucije, prekaljeni vojnici iz Velike armije, solunci iz Istočne armije, pripadnici pokreta otpora iz Rajnske i Dunavske armije…

I svuda nas prati francuski jezik, zvanični jezik Evropske dunavske komisije.

I evo, upravo tad, prekoputa francuske ambasade, na pešačkom prelazu u Pariskoj ulici – nešto me tera da se trgnem: neko mi se obraća na francuskom.

Jedan pop, sitan, sa okruglim naočarima, veselim licem i svetlosmeđim tenom, nosem u obliku školjke morskog puža, šašavom prosedom bradom i zdepastim šakama valjuškastih prstiju, koje mašu po vazduhu.

Primetio je moju francusku zastavu i poželeo mi dobrodošlicu na mom maternjem jeziku, bacajući mi se u zagrljaj.

Velimir mi priča kako je ponikao u jevrejskoj porodici, njegovu majku, Jevrejku, tokom rata su skrivali srpski seljaci, odrasla je u kultu ikona, veoma kasno je saznala tajnu svog porekla, a 1971, u Minhenu, za vreme Hrvatskog proleća, ubile su je ustaše.

Iz zahvalnosti prema spasiocima svoje majke, Velimir je postao pop, ali ne zamera Hrvatima, dodaje žurno, oni su naša jugoslovenska braća i moramo da nastavimo da živimo zajedno ne poričući zločine ni jednih ni drugih. Potom mi Velimir predlaže da odemo na piće u jednu kafanu prekoputa stare džamije.

Na trenutak oklevam, a onda pristajem: nisam ni sanjao da ću jednog dana ići na piće u beogradski bistro s popom polu-Jevrejinom!

Jezici i religije su naša izmišljotina

Rakiju po rakiju, dok ja njemu pripovedam o našim zgodama i nezgodama duž Dunava, Velimir mi govori o jednom planu iz vremena između dva rata, koji je bio kratkog veka, a predviđao je podelu kraljevske Jugoslavije prema imenima reka, po uzoru na revolucionarnu Francusku: da se s tim planom nastavilo, kaže, možda bismo naposletku zaboravili da smo Srbi, Hrvati, Makedonci, Slovenci, Kosovari, Bošnjaci ili Crnogorci, nismo imali sasvim istu religiju ni sasvim isti jezik, ali veliko razilaženje među nama poticalo je otuda što smo živeli kraj različitih reka, pod različitim planinama, elem, bili bi tu stanovnici Dravskog okruga (Slovenija), pa Savskog (Slavonija), Drinskog (Bosna), Vardarskog (Makedonija), Moravskog (centralna Srbija), Tarskog (Crna Gora), Neretvanskog (Hercegovina) i Dunavskog i Tiskog (Vojvodina).

Istina, nastavlja on kroz smeh sipajući nam još po rakiju za kraj, Dalmacija nema reku, pošto je krševita, ali ima ostrva, mnogo ostrva, čak čitav arhipelag.

Otišao sam od svog ekscentričnog popa posrćući, ne znam koliko sam pića stukao, imao sam utisak da mi je on sa svakim novim imenom reke sipao još jednu čašu prepunu rakije, neke rakije koja se zvala vardar ili tara, i dok sam se teturao beogradskim ulicama pokušavao sam da zamislim kako bismo na francuskom zvali stanovnike Tarskog okruga: Tarci, Taranci, Tarane, Tarahumare – kad sam bio dete, deda-stričevi su mi govorili o nekom baltičkom ostrvu po imenu Tarakonta, o nekom našem nepoznatom pretku koji je postao kralj Tarakonte, pitao sam se da me nije pop zavitlavao kao moji deda-stričevi, da nije njegova priča samo okretanje na šalu, koje bi mi pokazalo užasnu imbecilnost onog bratoubilačkog rata i glupu potrebu da se povlače granice i stvaraju izmišljene zajednice; da nema jezika, religija i svih idola što dele ljudska bića, ona bi bila u stanju da se ubijaju međusobno zarad neke planine ili reke, s tom razlikom što su planine i reke započele svoj život bez nas i nastaviće da ga žive daleko od nas, dok su jezici i religije naša izmišljotina.

Vrativši se u hotel, stropoštavam se popreko na krevet – noge, glava i ruke vise mi u praznini. Knjavam dva sata u cugu, kao klada. Budim se, moje ispijeno lice u ogledalu prekriva čupava brada od dvadeset četiri dana, vreme je da je potkrešem.

Uključujem električni brijač, koji dotad nisam stigao da izvadim iz bisaga; mašinica nije mogla da svari ukrajinske kratere, rumunske kolske tragove i bugarsko truckanje, pa ispušta dušu posle nekoliko sekundi.

, dakle, s čudnovatom polubradom izlazim u sumrak na ulicu koja oživljava i biciklom se upućujem tamo gde je Vlad odredio da se sastanemo.

U ovom gradu u kojem nikad nisam umeo da se snađem, građevine razrušene u bombardovanjima NATO služe mi kao reperi: tako je i sa zgradom čije pročelje kao da je otkinuto kako bi se, u stilu nekog Perekovog romana, moglo bolje pratiti šta rade njeni stanari.

Posle jednog sata lunjanja po bulevarima i krivudanja između tramvajskih šina, pronalazim Vlada.

I on pije u bašti, ali ne s popom, pije s Jovanom – kratka plava proseda kosa, tužne svetlozelene oči, pogled deteta, iako je prevalio šezdesetu.

U hibernaciji kao medved

Jovan je takođe na svoj način pop, ili pre neka vrsta pastira: naš pastir, nas evropskih biciklista; on je na jugoslovenskim mapama ucrtao deonicu EuroVeloa 6 kojom idemo otkako smo ušli na teritoriju Srbije.

U trenutku kad se njegova zemlja raspala, 1991, Jovan je imao trideset pet godina.

Priča nam o životu običnih Beograđana za vreme rata, embarga, ekonomskog bojkota i bombardovanja NATO.

Bio je to period galopirajuće inflacije, novčanice su svakog dana dobijale sve više nula, na kraju meseca trebalo je hitro podići zaradu u gotovini, ljudi su ustajali u zoru da bi čekali u redu ispred banaka, dva sata pre otvaranja, pa su izletali odande kao vihor, odlazili što brže mogu u neku samoposlugu da sve potroše za sat vremena, dok cene ne odu u nebesa, dok pasta za zube ne postane skuplja od vrednosti mesečne plate!

Zato je Jovan u to doba, izgubivši posao industrijskog dizajnera, rešio da proda sve što ima, a da sačuva samo jednu stvar: stari jugoslovenski bicikl.

Ponosno podiže tu netaknutu relikviju iz jedne nestale zemlje.

Posredi je treking bicikl marke rog, proizveden u LJubljani sedamdesetih godina, boja mu je ona jarka kraljevska plava kakvu je imao voz s Titovog poslednjeg putovanja, far duguljast, dinamo hromiran, ručice kočnica i obli lancobran na pedalnom delu svetlucaju pod zlatnom kišom sa uličnih svetiljki, plavo-belo-crveni rub i crvena zvezda sa zlatnim ivicama istačkani su mrljicama rđe, Jovan iz dana u dan licka svoje vozilo, ali rđa iz dana u dan osvaja teren.

Aprila 1999, bežeći od bombardovanja NATO na tom starom jugoslovenskom bajsu, s rancem kao jedinim prtljagom, Jovan je dan i noć vozio ka jugozapadu, dok se nije sklonio u kolibu na obali jednog jezera u Crnoj Gori, među poslednjim evropskim medvedima.

Tamo je pročitao Torovog Valdena i ostao u hibernaciji kao medved, čekajući kraj rata.

Od tolikog pedaliranja zaljubio se u bicikl, pedaliranje me je smirivalo, kaže nam, nema ničeg boljeg od bicikla da se oteraju crne misli i uspostavi unutrašnji mir.

Zato je osnovao udruženje čiji je cilj podsticanje ličnog razvoja pomoću umeća vožnje bicikla.

Od kraja rata Jovan se bavi ucrtavanjem biciklističkih staza i odlazi u mnoge zemlje kao savetnik.

Pred nama širi dronjavu mapu koja mu je dvehiljaditih godina poslužila da skicira delove EuroVeloa u Jugoslaviji. Zajedno proučavamo sutrašnju etapu.

Postoje tri maršrute kojima se može stići od Beograda do Novog Sada, kaže nam Jovan: ili ćete krenuti levom obalom i preći Tisu u Titelu, ili ćete preseći preko bregova Fruške gore, ili ćete preći Savu i ići desnom obalom Dunava. Jovan bi voleo da pođe s nama, ali sutra s članovima svog udruženja mora da otputuje na Bled, u Sloveniju.

Odande će otići do izvora Save i spustiti se niz njen tok s grupom slovenačkih, hrvatskih, srpskih i bošnjačkih biciklista, u mirotvornoj manifestaciji koja se odvija svake godine u znak protesta protiv provokacija onih kojima nedostaju barut i krv.

O Emanuelu Rubenu

U biciklističkoj odiseji kroz Evropu koju nose struje, duž Dunava i njegovog čudesnog priobalja, Emanuel Ruben (1980) stvara snažnu i opipljivu sliku evropskog mozaika. U leto 2016, Ruben kreće s jednim prijateljem biciklom kroz Evropu. Za četrdeset osam dana popeće se uz tok Dunava, od obala Crnog mora do izvora u Crnoj šumi. Putopis „Uz Dunav“, koji je nedavno objavila novosadska „Akademska knjiga“ u prevodu Melite Logo-Milutinović, nadahnut je tom epopejom kroz močvarnu deltu Dunava i evroazijske stepe Ukrajine, ostatke Čaušeskuove Rumunije, preko bugarskih plaža što se rumene u sumrak, Đerdapske klisure u Srbiji, mađarske granice opasane bodljikavom žicom…

Za putopis „Uz Dunav“ Emanuel Ruben dobio je nagrade „Nikola Buvije“ (2019), „Amerigo Vespuči“ (2019), Veliku nagradu „Sport i književnost“ (2019) i Nagradu „Amik“ Francuske akademije (2020).

Danas, u dogovoru sa izdavačem, objavljuje poglavlje posvećeno beogradskom „Ušću“ (Ušće – Beograd, Srbija, 19. jul). Obrada teksta je redakcijska.