„Pokajanje“ posle maltretiranja: Šta smo naučili iz najnovijeg slučaja nasilja nad ženom u Kraljevu?

U javnost je dospeo još jedan slučaj koji je mogao, ali na svu sreću nije ušao u statistiku za ovu godinu.

D. S. iz Kraljeva je žena koja je pretrpela nasilje od strane svog bivšeg supruga, ali i nakon fizičke torture kroz koju je prošla krajem prošle godine, danas se susreće ponovo sa pretnjama po život.

Tokom procesa pred sudom, nasilnik se “pokajao” i priznao krivično delo, a uporedo preko svojih veza, koje su išle i do Vrhovnog suda kako tvrdi D. S, uspeo je da izdejstvuje da ne ide u zatvor.

Umesto 10 smešnih meseci zatvora, dobio je kućni pritvor, sa simboličnom zabranom prilaska u trajanju od godinu dana. Sa tužbom za naknadu štete krenuli su i novi problemi.

I tu se vraćamo na sve ono što se spočitava državi i aktuelnim zakonima. Dokle god se budu davali signali da se batine i ubistva isplate, te da ne mora da se “odgovara”, iako je način sankcionisanja posebna priča, dotle možemo očekivati samo porast broja ubistava žena i nasilja kao takvog, nikako pad.

Dušebrižnicima koji će posumnjati u istinitost navoda oštećene, a koji su čak i sudskom dokumentacijom potvrđeni, poruka je jasna – vi ste deo problema.

Niko, ali baš niko, osim državnih organa, nema pravo da donosi presudu o tome da li su optužbe lažne ili nisu.

Možemo da govorimo o pooštravanju zakona za lažne prijave, ali bez obzira na to koliko puta je ranije bilo lažnih prijava, uvek se mora verovati onima koji prijavljuju nasilje, bilo da je u pitanju muško ili žensko, a kamoli dete.

Isto tako, niko od nas nema pravo da presudi da je neko nasilnik – sve dok se sudskim putem to i ne dokaže. Niti sve žene lažu o nasilju koje su pretrpele, niti su svi muškarci nasilnici.

Generalizacija nikada nije dobra, a naročito kod osetljivih tema kao što je partnersko ili nasilje u porodici. Često se mogu videti komentari kako su žene koje javno istupe i prijave nasilje “same to izazvale”, “izmislile” i tome slično.

Zamislite da za svakog muškarca koji kaže kako je žena kriva ili laže, društvo tvrdi da (mal)tretira i ugnjetava svoju majku, sestru ili ćerku. Ipak, to ne treba tvrditi iz razloga na koji se isti ti muškarci često i u prilikama koje samo njima odgovaraju pozivaju – da nije hrišćanski tući ženu.

Prema rečima oštećene D. S, nasilnik je prilikom blaćenja dotične kod njihove dece iskoristio floskulu “kako će je Bog kazniti i satrati”, ako ne povuče tužbu za naknadu štete.

To mu dođe kao kada „veliki“ vernici na posnu slavsku trpezu „posade“ prase, sa sve jabukom, naliju se rakije i krenu da pevaju sve do kasno u noć dok ženu oteraju u kuhinju.

Nije pravoslavlje žena u modricama ili na groblju. Nije društvo zdravo ako instinktivno imamo potrebu da kudimo, umesto da saslušamo, razmislimo i pomognemo unesrećenima ili slabijima u nevolji.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.