Obavezni da se izvinjavaju

Marko Živković: SRPSKI SANOVNIK (14)

Marko Živković (1961) predaje antropologiju na Univerzitetu Alberta (Kanada). Diplomirao je kliničku psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a magistrirao i doktorirao antropologiju na Čikaškom univerzitetu. Objavio je više radova o Srbiji, bivšoj Jugoslaviji, Jugoistočnoj Evropi i Japanu, o problemima postsocijalizma, antropologiji prostora i vremena i o upotrebi sna kao modela u društvenoj teoriji. Autor je iz ovog izdanja „Srpskog sanovnika“ (Biblioteka XX vek) izostavio istorijske, geografske i druge podatke koji su u originalu namenjeni stranim čitaocima. Prevod: Miroslava Smiljanić Spasić.

Prema tom stanovištu, što je „Balkan“ više iskonski, to nešto je intenzivnije ili čistije. Stanovište potpuno suprotno ovoj proceni – po kojem je Balkan više „Balkan“ što se negativnije senči – opširno dokumentuje Todorova. Pocijeva Crna ruka nad Evropom, na primer, napisana samo dve godine pre jugoslovenskog putovanja Rebeke Vest, time što „skalu divljenja“ Vestove zamenjuje „skalom omalovažavanja“, može da se razume kao savršena geometrijska inverzija Crnog jagnjeta i sivog sokola. Vredno je primetiti, međutim, da Poci, mada se u mnogo čemu drži shvatanja izričito suprotnih shvatanjima Rebeke Vest, na jednome mestu opisuje Beograd skoro istim rečima, koje otkrivaju tragove romantizovanja Balkana: „Taj Novi Beograd je“, piše, bezličan, hladan i neoriginalan. On je karikatura drugih evropskih prestonica… Graditelji Novog Beograda ubili su slikovitu, srdačnu opuštenost toga mesta. Uništili su mu prošlost, ubili dušu, i zadahnuli ga ničim osim duhom Vavilona.

Srpsko „samopokazivanje“ i njegova „zakulisna“ komponenta, „samoprepoznavanje“, moraju, bar u nekoj meri, da se okrenu ovim dvama suprotnim tipovima vrednovanja. Tako bi srpske reakcije na zapadnjačko stereotipiziranje mogle da se rasporede od pola potpunog prihvatanja negativne procene, do maksimalnog korišćenja pozitivnog vrednovanja, sa svim posrednim nijansama.

Stigmatizovana osoba ispoljava sklonost da poslojava svoje „sopstveno“ viđenje, zavisno od stepena u kom je stigma vidljiva i nametljiva. Prema onima koji su više stigmatizovani od nje osoba može zauzeti stav koji normalne osobe imaju prema njoj. Tako osobe koje imaju poteškoća sa sluhom vide sebe na sve načine, samo ne kao gluve, a oni koji imaju poteškoće sa vidom, sebe nikako ne klasifikuju kao slepe. Oscilacije u identifikaciji se najjasnije ogledavaju u povezanosti ili odvojenosti od onih osoba koje su u većoj meri stigmatizovane od nje same.

U vladajućim evropskim simboličkim geografijama, Srbi se opažaju kao više „gluvi“ ili „slepi“ od Slovenaca i Hrvata. Možda su zato oni skloniji da prihvate stigmu, i da osciliraju između viđenja sebe, poput mog informanta u vozu, negde „između Nemaca i Cigana“, i viđenja sebe kao pravog pravcatog „Ciganina“. U Gofmanovom smislu, Srbi se pridružuju onima od svoje „sorte“ koji su „slepi“ još više od njih, dok se „normalnima“ (Zapadnjacima) predstavljaju kao mnogo manjkaviji nego što sami veruju da stvarno jesu.

Samosažaljiva introspekcija, kako bi se ovaj model samorazumevanja mogao nazvati, tek je, međutim, „zakulisni“ parnjak „prednje zone“ samoizlaganja. Najzad, pominjani filmovi o Ciganima verovatno su bili zamišljeni i kao samopredstavljanje pred međunarodnom publikom a ne isključivo kao samokritika okrenuta domaćoj publici. Možda je ovde reč o „minstrelizovanju“ – „kojim stigmatizovana osoba pokušava da se dodvori normalnima, izvrgavajući ruglu sve negativne karakteristike koje joj se pripisuju, namećući sebi ulogu klovna“. Dina Jordanova ukazuje na trend koji se javlja u novijim filmovima sa Balkana da se na ovakav način izlazi na kraj sa stigmom:

Polazeći od činjenice da se njihove zemlje geografski nalaze u Evropi, a ipak osećajući da nekako nisu sasvim u njoj, balkanski intelektualci veruju da moraju dodatno da se potrude kako bi „još jednom ušli u Evropu“. Da bi se ovo ponovno ulaženje odigralo, oni se osećaju obaveznima da se izvinjavaju, i spremni su da odslikavaju stereotipe koji o njima postoje kao deo pristupne pogodbe koju veruju da mogu da ugovore. Projekti dobrovoljnog samoocrnjivanja dobijaju različite oblike.

„Minstrelizacija“ ili „dobrovoljno samoocrnjivanje“ predstavlja, međutim, krajnji model reagovanja na stigmu, i verovatno ga mnogo češće ublažava nešto što bi se moglo nazvati „samoegzotizovanje“ – model reagovanja na stereotipe što ih važni drugi imaju o nama koji, u većoj ili manjoj meri, koristi pozitivne valencije tih stereotipa. To je model po kojem bismo očekivali da stigmatizovani, u ovom slučaju Srbi, iskoriste ono što vide kao „duhovna dobra“ koja Zapadnjaci, poput Rebeke Vest, projektuju na Balkan, nalazeći u njima nešto što im nedostaje kod kuće. Samopredstavljanje se, tako, našlo u stanju tenzije između odslikavanja potpuno negativnog imidža natrag njegovim tvorcima, i doterivanja tog imidža na način koji će ga učiniti prikladnim njihovim romantičnim fascinacijama i projekcijama.

Nastavlja se