Odbijanje suočavanja s prošlošću je stvar interesa 1

Veoma je bitno da se jasno razdvoji ko odbija da se suoči s prošlošću, a ko se angažuje svakodnevno da se ratni zločini ne zaborave, da se svim žrtvama da dignitet i da se generacijama koje su odrasle posle ratova prenese znanje o tome šta se dešavalo na ovim prostorima.

Ova podela govori o tome da ne postoji konsenzus o zaboravu, ignorisanju i poricanju ratnih zločina. Međutim, marginalizacija i podrivanje inicijativa koje se zalažu za jedan takav odnos prema prošlosti u svim državama nastalim raspadom bivše Jugoslavije, jasno pokazuje da je odbijanje suočavanja s prošlošću stvar interesa. To je zapravo samointeres vođen logikom da je nacionalistička linija garant očuvanja vlasti. Takođe se ne sme zanemariti ni pitanje kontinuiteta ratnih i posleratnih elita. Zato nacionalna ideologija tu dobro dođe – da zamagli razliku između individualne i kolektivne odgovornosti, a nije zgoreg i da skrene pažnju od vitalnih pitanja koja se tiču vladavine prava i ekonomije bez kojih nema prosperiteta – ističe za Danas Denisa Kostovicova, vanredna profesorka iz oblasti globalnih politika na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka.

Upitana zašto međunarodna zajednica dopušta da svaka strana slavi svoje zločince, pogotovo vladajuća struktura u Srbiji, Kostovicova odgovara: „To što međunarodna zajednica svakodnevno ne lupa packe, ne znači da okreće glavu od toga što se dešava u Srbiji.“

– Pravo žrtava rata na pravdu, istinu i reparaciju postalo je norma u međunarodnom sistemu. Međunarodna zajednica ima svoje mehanizme praćenja stanja ljudskih prava. Takođe, sve ovo što ste pomenuli je registrovano u poslednjem Godišnjem izveštaju Evropske komisije o Srbiji. Tu se izražava ‘ozbiljna zabrinutost’ i poziva na ‘odlučnije delovanje’ po pitanju ratnih zločina i vladavine prava, a za veličanje ratnih zločinaca kaže se da to ‘ne pomaže’ opštem stanju ljudskih prava. To nisu diplomatski eufemizmi već veoma oštre ocene koje upućuju na alarmantnu situaciju. Posledice te situacije su usporavanje napretka ka članstvu u EU. Ali, pre svega upućuju na zabludu da izgradnja jakog i respektabilnog nacionalnog identiteta može da počiva na principu izbegavanja suočavanja s prošlošću i glorifikaciji zločina. U stvari, situacija je suprotna. Kada se raspravlja o tranzicionoj pravdi, odnosno načinu na koji se društva i države ophode prema ratnim zločinima, veoma često je fokus isključivo na žrtvama. Znamo da za njih pravda i priznanje bola mnogo znače. Ali, pravda i suočavanje s prošlošću su isto tako bitni i za počinioce zločina. Teoretičar Danijel Filpot je napisao da zlo, kao što su ratni zločini, razara i cepa čoveka, ono je ‘dezintegrativno’. Zlo je destruktivno jer odvaja čoveka od njegove moralne ličnosti, i samim tim dovodi do njegove destrukcije. Iz te perspektive, pitanje tranzicione pravde je pitanje spasavanja samog sebe. Pojave koje citirate i koje međunarodna zajednica kritikuje vode u pravcu destrukcije, i moralne i političke. Oslobođenje ne može da dođe spolja – ukazuje naša sagovornica.

Upitana koliko nam je onda potreban REKOM, Kostovicova podseća da je to regionalna inicijativa koja teži popisivanju svih žrtava ratova u bivšoj Jugoslaviji. Prema njenim rečima, značaj REKOM-a je višestruk za prostor bivše Jugoslavije, ali i za druga postkonfliktna područja.

– REKOM je uveo jedan potpuno novi pristup suočavanju s prošlošću kroz utvrđivanje činjenica. Svaka od utvrđenih činjenica je jedna humana priča o stradanju ljudi. Ona priznaje žrtvu imenom i prezimenom. Kroz svedočenja, koja su zamišljena kao deo metodologije rada ove regionalne komisije, cilj je da se postigne šire razumevanje o onome što se dogodilo, ne samo epistemiološki, širenjem znanja o događajima, već i saosećanjem sa žrtvama bez obzira na njihovu etničku pripadnost. REKOM je bitan zbog svoje regionalne dimenzije, ali je isto tako bitan u smislu globalnog iskustva u praksi tranzicione pravde. Odlika sve većeg broja ratova koji su izbili posle završetka Hladnog jeste da imaju prekogranični, odnosno regionalni karakter. Takav karakter rata zahteva i regionalni pristup tranzicionoj pravdi. REKOM je jedinstvena inicijativa u globalnom smislu, i taj model se proučava kako bi mogao da pomogne što prikladnijem pristupu pravdi i u drugim konfliktima, kao što je rat u Siriji. Jasno je da otpor državnih elita objašnjava zašto REKOM nije dosad osnovan kao međudržavna komisija. Praznina na polju tranzicione pravde u regionu je ogromna, pogotovo kad je reč o pristupima koji ne podrazumevaju suđenja. I dok još traje angažman za osnivanje REKOM, bitno je istaći da je kao inicijativa, REKOM već ostvario velika dostignuća u konsultacionom procesu koji je okupio učesnike iz bivše Jugoslavije – navodi Kostovicova.

Na pitanje ima li nade da će se ovaj region suočiti s prošlošću ili se pak mogu očekivati novi sukobi, naša sagovornica kaže da je veoma teško predviđati šta će se i šta se može dogoditi, „ali mislim da je bitno istaći da naučne studije pokazuju da postkonfliktne zemlje koje su uvele mere tranzicione pravde, kojima se suočavaju sa ratnim zločinima, imaju duži i kvalitetniji mir od zemalja koje to nisu učinile“.

Bregzit može da promeni geopolitičku mapu Evrope i sveta

Što se tiče budućnosti EU, Kostovicova Uniju vidi kao projekat i proces. „Bregzit, ako do njega dođe, promeniće geopolitičku mapu Evrope, i celog sveta. Međutim, ne vidim da će EU biti oslabljena na način na koji su mnogi mislili. Često se moglo čuti od analitičara, i samih političara u Velikoj Britaniji da će se članice EU podeliti oko Bregzita, što bi Britaniji olakšalo da ispregovara povoljan Bregzit. To se nije dogodilo. Svih preostalih 27 članica pokazale su veoma jasno poimanje nacionalnog interesa, odnosno da se njihov nacionalni prosperitet može ostvariti samo u nadnacionalnoj zajednici kao što je EU. Posle Bregzita, biće to drugačija EU, ali koja će raditi na svom primarnom interesu, a to je njeno održavanje. Koja će biti uloga Britanije van EU? S jedne strane, Britanija će biti oslabljena jer neće iza sebe imati političku i ekonomsku moć EU. S druge strane, Britanija će biti ojačana, jer će moći da vodi agilniju spoljnu politiku i kritikuje istupanja od normativnog reda u međunarodnom sistemu. U tom smislu, ne bi me iznenadilo da će Velika Britanija posle Bregzita biti ta koja će još otvorenije ukazivati na zabrinjavajuće trendove na postjugoslovenskom prostoru.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.