Foto: Aleksandar JovanovićOd priče da će Parohijski dom u Novom Sadu biti obnovljen, za samo dve godine stiglo se do njegovog rušenja. Dok se Zavod za zaštitu spomenika kulture ne oglašava, Donka Stančić, istoričarka umetnosti koja je nekada bila na čelu ove institucije, kaže da jedna od najstarijih zgrada u Novom Sadu nikako nije bila za rušenje.
Čitav deo ulice ispred i pored zgrade Crkvene opštine, odnosno Parohijskog doma je debelo podaščan kako teške mašine ne bi uništile behaton, dok se iz zgrade već čuje lupa hidraulike koja polako krcka još jedno kulturno dobro Novog Sada.
Te 2020. godine dogradnja i rekonstukcija Parohijskog doma procenjena je na 16 miliona dinara koje su preko pokrajinskih institrucija trebali platiti građani Srbije.
No, krajem 2023. godine osvanula je tabla sa natpisom „rušenje“, a cena je povećana na čak 300 miliona dinara, koje će opet preko pokrajinskih institutcija platiti građani.
Ono što je u ovoj priči ipak skuplje od 300 miliona dinara je kulturno dobro koje će biti srušeno, kako bi Parohijski dom postao nova zgrada za jedan sprat viša, na kom će biti dva nova trosobna stana u vlasništvu Crkvene opštine.
Zgradu tako nije spasila ni činjenica što je proglašena delom zaštićenog starog jezgra od strane Vlade Srbije 2008. godine.
Kako je pisao 021.rs u obrazloženju projekta se kaže da je ustanovljeno lošije i veće oštećenje ovog objekta. U tehničkoj dokumentaciji za izvođenje radova se daje opis sadašnjeg stanja zgrade, po kojem je ona u jako lošem stanju, kao i da je to jasno i samim „vizuelnim pregledom“.
Posao je aminovao Pokrajinski zavod zaštitu spomenika kulture, iako zgradu kao kulturno dobro čuva gradski Zavod za zaštitu spomenika kulture, koji za sada uspešno izbegava javno obraćanje.
– Verujem da je priča o obnovi bila samo maska kako bi na kraju srušili Parohijski dom. Obratite pažnju, ta kuća nije sklona padu, to laik vidi sa ulice. Ista priča bila je sa zgradom banke gde je sad Pupinova palata. Ni ona nije bila sklona padu, ali su jedan dan došli i rekli da jeste i porušili je. Sve sam te kuće obilazila i sa sigurnošću mogu reći da, pogotovo zgrada Crkvene opštine, koja ima veoma debele zidove, nije za rušenje. Ali izgleda danas, kada se vide pukotine na malteru, kuću proglase sklonu padu – rekla je Stančić, inače i autorka popularne monografije, „Novi Sad, od kuće do kuće“.
Kako dodaje, zaključak da se na osnovu sporadično vidljivih pukotina donosi rešenje o rušenju je problematičan jer ne postoje stare zgrade gde se te pukotine ne pojavljuju, inače bi bili porušeni mnogi delovi starih gradova u Evropi.
Naša sagorovnica čitav je svoj radni vek posvetila proučavanju baštine Novog Sada i kaže da smo danas izgubili i poslednje mehanizme da spasimo svoje kulturno nasleđe. Zgrada Crkvene opštine je izgrađena u prvim decenijama 19 veka, a temeljno obnovljena, kao i Saborna crkva (1903 – 1905) po projektu Mihajla Harminca.
Po njenom mišljenju na ovom objektu je potrebna samo temeljna konzervatorska sanacija, jer su između ostalog, u prizemlju dragocene svodne konstrukcije koje će sada nestati zauvek. U obrazloženju za rušenje navodi se da će samo prednji fasadni zid biti očuvan.
– Pozivam građevinske inženjere koji su potpisali izveštaj kako je zgrada za rušenje, da se obrate javnosti, želimo sa njima da razgovaramo. Da vidimo stanje na terenu i neka dokažu, ne meni, nego građanima koji žele da sačuvaju stari Novi Sad, da je ta kuća za rušenje. To jednostavno nije tačan dokument. Ako i ima pukotina postoje valjda konzervatori i stručnjaci koji takve građevine znaju da leče i obnove – nastavlja Stančić.
Kako ističe, postoji podsmešljiv i ironičan naziv koji stručnjaci koriste za ovakve prilike, a to je – fasadizam.
Kad je potrebno doći do što većeg broja kvadrata, da bi se utešilo one koji se zalažu za očuvanje spomenika kulture i kulturnog dobra, kao u ovom slučaju, sačuva se samo fasada.
– Ono što smo sačuvali na Pupinovoj palati bolje da nismo. Da li to ikog u Novom Sadu podseća na zgradu banke koja je tu nekada bila? Ne, ne podseća ni na šta. Fasada na Parohijskom domu je obnavljana 1905. godine i ona nije najstariji sloj gradnje ove kuće. Nego su to svodovi unutra. I ne samo kod nas nego i šire, gde se tako nekada gradilo. Oni će to sada da poravnaju sa zemljom. Ne znam način na koji mi možemo da se borimo za graditeljsko nasleđe, jer ovde ne važe zakoni i institucije, ne važe ni mišljena struke, Nego samo manifetluci. Nađu nekog profesora da potpiše izveštaj i završe posao – kazala je Stančić.
Ne veruje i da će na kraju i taj prednji zid biti sačuvan. Verovatno će ga kao i u slučaju Pupinove palate, srušiti i napraviti novi, da glumi onaj stari. Parohijski dom, uz Sabornu crkvu, Gimnaziju i Platoneum je epicentar pravoslavlja u Novom Sadu, krug u koji se ističe, nikad nije smelo pipinuti.
– Gradski zavod za zaštitu spomenika se pravi mrtav kao i u slučaju obnove Episkopskog dvora. Direktor očigledno neće da se zamera. Sistem je razrađen jer odluke donose Bačka eparhija, Pokrajinska vlada i Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika. A cilj je, po svemu sudeći, dobijanje dva velika stana na dragocenoj lokaciji. Kako je neko ovih dana rekao, ne bih me čudilo i da sruše Sabornu crkvu – dodala je ona.
Zgrada Crkvene opštine je tek jedna od desetak koja je preživela bombardovanje iz 1849. godine kada je Novi Sad sravljen sa zemljom. Sudbina joj je izgleda da padne u doba mira.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
