Politika kao neizbežni kućni mezimac

Ranko Munitić: ADIO JUGO-FILM (17)

Kako su se ’68 i crni talas odrazili na jugoslovensku kinematografiju, kako se razvijao mladi jugoslovenski film i koliki uticaj je na naše „filmske radnike“ imala Praška škola saznaćemo iz knjige zapisa „Adio jugo-film“ Ranka Munitića (1943 – 2009), nedavno preminulog scenariste i filmskog i televizijskog kritičara čija su kritičarska zapažanja obeležila stvaralaštvo mnogih sineasta i teoriju o jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji.

Politika, prisutna u prvom kao duhovita oblanda, neka sorta neizbežnog kućnog mezimca podrezanih noktiju, postaje u drugom sablasni faktotum, zverka oštrih i surovih kandži. Ali od prvog kadra, na delu je Kusturičina sposobnost da o svemu, od najsentimentalnijeg do tragičnog, progovori bez grča, bez velikih reči i gesta, da sve, najbolje i najružnije, prikaže u vidu ljudske, životne, na neki čudan način skoro obične svakidašnje priče. Elementi fantazije, slutnje nekih drugih dimenzija i sila koje možda, povremeno, za tren osvetle naš stvarnosni pejzaž (hipnoza u „Dolly Bell…“, mesečarenje u „Ocu…“), oslobađaju se u „Domu za vešanje“ (1988) kao organski, integralni deo iskonskog mentaliteta i životnog realiteta Cigana: glavni lik Perhan, telekinetičkim sposobnostima pobeđuje odnosno ubija Ahmeda, demonsku destruktivnu silu, suprotstavljenu demijurškoj vilinskoj snazi bake Hatidže, čime nekadašnji karakterni antipodi (blaga uzvišenost oca i ne-odviše-opasna zloća momka-negativca iz „Dolly Bell…“, čestitost oca i niskost šuraka ili dobroćudnost policajca koji bdi nad ocem-robijašem iz „Oca…“), narastaju za momenat do krajnosti čija silovitost čini iz „Doma…“ neku vrst oniričkog prikazanja u kojem Dobro ipak uspeva nadjačati Zlo. Ciganski svet čuda što postaju stvarnost oživet će pod koprenom bajkovite burleske i u „Crnoj mački, belom mačoru“ (1998), naš krvavi politički cirkus natovaren na pleća svakodnevice i običnog malog čoveka dobija daljnje produbljenje u „Život je čudo“ (2004). Između njih, najpre „Arizona Dream“ (1995) kao traganje za zlatnim zrncima po pustopoljini „američkog sna“, onda „Podzemlje“ (1995), kino-monument koji čitavu strukturu sveta iz devedesetih razotkriva kao preplet gornjeg i donjeg, vidljivog i nevidljivog, javnog i utajenog segmenta, pokazujući kako njihova neprirodna konstrukcija savršeno funkcioniše, pri čemu se naše znanje o životu i silama koje njime upravljaju, svodi na globalnu šarenu lažu.

Jedan za drugim, nenametljivo i možda nesvesno, ali po redu stvari koji se u njima i među njima uspostavlja i uravnotežuje, Kusturičini filmovi grade postepeno jedinstveni i originalni autorov poetski realitet, u kom najrazličitiji elementi, naboji i utelovljenja nalaze svoje prirodno, funkcionalno mesto.

Svedemo li Kusturičine dramatis persone na suštinu, dobijamo ljudsko biće koje je u isti mah emotivno i praktično, senzualno i strasno, znatiželjno i delatno, maštovito i efikasno, zaneseno i uporno. Njihovo postojanje, kao i sam život, jeste neizvesno uzbudljivo, erotično i nezaustavljivo, čudno po sadržaju i večito kao temeljna energija. Svet oko njih deli se, zahvaljujući ograničenosti čovekovih osetila, na vidljivi, diskurzivni, to jest „čitljivi“, i nevidljivi, intuitivni, samo „naslutljiv“ region.

Ali ljudi nisu jedini obitavaoci Kusturičinog univerzuma. Uz njih, ravnopravno taj prostor nastanjuju i životinje: u filmovima iz naše zajedničke stvarnosti prisutne su naoko slučajno (zec u „Dolly Bell…“, golubovi i kuče u „Ocu…“), u realitetu Cigana igraju vrlo određenu magijsku ulogu (pčele i ćurke u „Domu…“, guske i mačke u „Crnoj mački…“), „Arizona Deam“ ima noja i čarobnu ribicu, dok u mešovitoj višeznačnoj i multirealitetnoj građevini „Podzemlja“ nastupa ceo zoološki vrt sa majmunom Sonijem kao zvezdom, uz ribe koje, kad zatreba, podvodnim koridorima ispraćaju čoveka sa svakidašnje u onostranu sferu postojanja… Ni stvari odnosno objekti nisu kod Emira uobičajeno bezazleni: svaki čas tu oživi po neka kartonska kutija ili mrdne truli panj, sakrivajući biće koje materiji ume udahnuti život i moć dejstvovanja… Još korak dalje, pa kroz novovekovnu ikonografiju Kusturičinih priča naziremo volšebnu realnost kakvu znamo iz bajki i mitova, ono što smo jednom ranijom prilikom nazvali panbiotički univerzum, silno duhovno carstvo gde živi sve što postoji, bez obzira na uslove i relativne međe tog postojanja (takozvano vanjsko i unutarnje, objektivno-subjektivno, svesno-podsvesno, umno-zaumno, javnosno-snovno, itd).

Nastavlja se