Jednog dana, dok sam na izvoru prala veš ledenom vodom u kojoj su mi se ruke smrzavale, razmišljala sam o svom jadnom životu.
„Umesto da se zlopatim, bolje da služim đavolu“, rekoh sebi.
Onda sam ispred sebe ugledala Tintina. Imao je rep i ružnu njušku, ni ljudsku ni životinjsku. Podigao se na zadnje noge kao pas. Obećao mi je pomoć ako mu budem služila.
„Za ceo život“, obećala sam mu.
Ponudio mi je hleb, sir i vino u neobičnom bokalu koji je podsećao na prozirni kamen. Posle jela, ruke mi je napunio novčićima: bilo ih je toliko da svi nisu mogli da mi stanu u šake. Ne znam koliko vremena sam držala novac. Potom sam osetila da napetost prestaje i da se mišići opuštaju. Spustila sam pogled: novac je nestao, kao što je nestala i moja haljina od zlata. Ipak, nisam se naljutila na Tintina jer mi je obećao da će me posetiti noću, u mojoj kući.
Pojavljivao se kada sam ga najmanje očekivala, naročito ako mi nešto nije bilo po volji.
Rekao mi je: „I moji đavoli me šalju dovraga“.
Hteo je da me oraspoloži i uspevao je u tome. Razgovarali smo o raznim stvarima. Moj muž u krevetu nikad nije pričao. Tintin je bio ljubazan, strpljiv, pažljiv; poput iskušenja koje je ulazilo kroz prozor. Nisam imala osećaj da grešim kad sam s njim. Zbog toga nikad nikome nisam pričala o našim susretima.
„Došao je da me poseti i u zatvoru, u tajnim odajama zatvorske kule“, priznala sam, jer sam već zaboravila upućeno pitanje.
„Veštice – Ispovesti i tajne“ Terzila Gato Kanu; izdanje Clio
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
