"Posle osmeha devojčice u invalidskim kolicima shvatiš da se za to živi": Stefan Stojanović Sleš o tome kako je biti umetnik u Vranju 1Foto: Dušan Pešić/Danas

Iako je Stefan Stojanović Sleš (30) iz Vranja bio član Likovne radionice i Škole animiranog filma (ŠAF), a trenutno za život zarađuje tetovirajući i crtajući grafite i murale, ovaj grafički dizajner kaže da sebe „i dalje ne vidi kao umetnika, već kao čoveka koji se trudi da to postane“, jer radi na tome da svoje veštine neprekidno usavršava.

Prve korake u svetu umetnosti načinio je u najranijem detinjstvu, kao član Likovne radionice i Škole animiranog filma (ŠAF).

„ŠAF mi je kao dečaku bilo nešto neprevaziđeno, jer smo svi gledali crtaće i uvek me je fasciniralo kako uspeju da izvedu da se likovi na ekranu pokreću. Kroz ŠAF i grafite sam shvatio da mogu usavršavanje da nastavim kroz grafički dizajn. To mi je dodatno pomoglo u tetoviranju jer se dizajn često koristi prilikom kreiranja motiva koji su finalna stvar u procesu. Osnova svega čime sam se bavio ili se bavim u umetnosti je crtež i igranje bojama“, govori Stojanović za Danas.

Nikad se aktivno nije bavio grafičkim dizajnom, ni sada ne često, osim kad priprema skice za tetoviranje.

„Skice sam iscrtavao od 2006, a dve godine kasnije sam oslikao svoj prvi zid. Do 2012. sam uspeo da savladam tehniku crtanja grafita, a već tada sam imao i veliki broj radova u odnosu na crtače iz Srbije. Kroz grafite sam se prvi put susreo sa tetovažom. Bio sam na festivalu crtanja grafita u Beogradu, a slobodno vreme provodio sa jednim od drugara koji je imao svoj studio za tetoviranje. Samo sam hteo da vidim čime se on to bavi, da bi mi, naposletku, spakovao opremu koju sam doneo u Vranje. Onda mi je drugar Predrag Simonović prvi dao svoje parče tela, bio je dobrovoljac“, priseća se ovaj Vranjanac.

Od 2012. do 2016. godine samo drugovima i poznanicima je crtao po telu, ali su i ti koraci bili važni „jer je izučavao tehniku“; da bi pre šest godina, nakon diplomiranja na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini, sa Predragom otvorio studio za tetoviranje u Vranju.

"Posle osmeha devojčice u invalidskim kolicima shvatiš da se za to živi": Stefan Stojanović Sleš o tome kako je biti umetnik u Vranju 2
Foto: Stefan Stojanović/Fejsbuk

Nije samo crtao po ljudskoj koži već, uporedo, i po zidovima kuća i stambenih zgrada, kao i na „ruiniranim površinama koje je želeo da oplemeni“.

„Oslikavao sam zidove učionice u jednoj vranjskoj osnovnoj školi a onda mi je prišla devojčica u invalidskim kolicima, oduševljena onim što sam naslikao. To mi je, prvi put u dotadašnjoj karijeri, istinski ‘platilo’ ono što radim, satisfakcija koja nema nikakve veze sa novcem. Osmeh devojčice u kolicima je bilo nešto najlepše što mi se desilo. Na kraju dana shvatiš da se za to živi“, priča Stojanović.

Bilo je potrebno vreme da bi u Vranju bila prepoznata umetnost kojom se bavi.

„Bio je trnovit put, uz odricanja od mnogih stvari kako bi došao do novca i materijala za crtanje. I sama borba za površinu na kojoj bi trebalo da crtam, a koja je iziskivala razgovore sa stanarima zgrada, bila je teška. Po većini tih zidova ljudi su urinirali, pa bi crtežom bili samo ulepšani. Imao sam ranije problem i sa policijom koja nije mogla da razluči da li sam vandal koji po zidovima piše navijačke parole i nešto što je neprihvatljivo, ili iscrtavam ljubavne i druge motivime koji ne predstavljaju problem po zajednicu“, dodaje.

Želi da, kako kaže, na zidovima stvara slike koje će ljudima koji tuda prolaze izazvati emociju.

„Hoću da na bilo koji način izazovem emociju a ne da pošaljem poruku koja se istog trenutka može razumeti. Sve je u oku posmatrača. Moj plan je da oživim gradsku površinu koja je ruinirana ili napuštena i podarim joj život. Vremenom je i policija na moj rad počela da gleda drugačije. Da li zato što sam bio poprilično uporan a policiji dosadan, ili zato što je grafita bilo sve više u različitim delovima grada, što je onda postalo i njima prihvatljivo, nisam siguran“, priča naš sagovornik.

Prekretnica ka relaksiranju odnosa organa reda prema njemu, smatra, bila je njegova prva samostalna izložba grafita, 2013. godine u Vranju, jer je insistirao da i pripadnici policije posete tu izložbu.

„Bio sam uporan u nameri da dođu na otvaranje izložbe jer su oni zapazili radove na svakom zidu koji sam oslikao. Na neki način su bili deo mog stvaralaštva. Velikim delom je manastir Gračanica, koji sam nacrtao na zidu kuće u centru grada, uticao na to da ljudi promene svest o grafitima jer je taj rad bio i medijski ispraćen. Mural Putina, sa druge strane, izazvao je oprečna mišljenja, nekima se nije dopao. Kažu ‘sto ljudi – sto ćudi’, i u pravu su, ne može svakome sve biti po volji“, priča Stojanović.

"Posle osmeha devojčice u invalidskim kolicima shvatiš da se za to živi": Stefan Stojanović Sleš o tome kako je biti umetnik u Vranju 3
Foto: Stefan Stojanović/Fejsbuk

Bizarnih je situacija kod crtanja grafita i murala bilo mnoštvo, ali posebno izdvaja jednu koja ga je pozitivno iznenadila.

„Jedna od najluđih mi se desila kad sam tek počinjao i pokušao da nacrtam grafit u Vranju, na zidu koji je bio već išaran, u nekom haustoru, ne na velikoj površini. Samo sam odjednom čuo ‘Stani, stani!’ i ugledao policajca, uplašio sam se i pobegao kući. Kroz 15 minuta mi je taj isti čovek zazvonio na vrata, ja otvorio i on me pitao zašto bežim. ‘Ajde to što si crtao, nije bitno’, kaže mi, ‘ali ostavio si sprejeve za sobom’. Policajac mi je vratio boje da mi ih ne bi ukrali, a skup su materijal. Nisam mogao da verujem“, kaže on.

Vremenom je, crtajući grafite i murale, zadobio veliko poverenje ljudi koji su počeli da mu „više veruju“, nakon radova koje je ostavio za sobom.

„Nekoliko puta sam probao da organizujem festival grafita i da u Vranje dovedem umetnike. Imao sam ideju da obezbedim sve što je potrebno a tražio samo dozvolu Grada, čiji su se čelnici oglušili o moj predlog. Svaki od tih umetnika bi u naš grad došao da ostavi nešto svoje, deo sebe, svog karaktera i dela sveta iz koga dolazi“, završava Stojanović.

Priznat i van granica Srbije

„Mogu slobodno da nabrojim sve veće gradove u Srbiji, od Kosovske Mitrovice, Raške, Novog Pazara, Kragujevca, Čačka, Niša, Novog Sada, Beograda, Požarevca, Knjaževca, Kostolca i drugih, u kojima sam crtao, uglavnom po reporuci. Crtao sam i u Hrvatskoj, Nemačkoj, Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori. Imao sam priliku da oslikam i jedan od ‘zidova slave’ u Berlinu, gde se dnevno zid iscrtava najmanje dvaput. Dok ti crtaš, čovek iza tebe čeka sa kantom kreča kako bi i on, posle tebe, mogao da ostavi na tom zidu svoj potpis ili crtež. Po prvi put sam se susreo sa različitim nacijama, a opet i lokalcima i baš poznatim imenima. Mogao sam da vidim gde se tehnički nalazim u odnosu na njih. Imao sam nekoliko puta i priliku da vodim radionice o crtanju grafita“, kaže Stojanović.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.