Treba reći da se kosmopolitsko Rimsko pravo i pokušava uzeti kao osnova evropskog procesa unifikacije. Rimski ius commune je difuzno pretvoren u zajedničku tradiciju i postao je pejsmejker integracije EU.

Todor Kuljić: SEĆANJA NA TITOIZAM: DUGE SENKE PROŠLOSTI (4)

Evropeizacija ne podrazumeva samo usaglašavanje raznovrsnih aspekata sadašnjih režima nego i doterivanje u korak njihovih slika prošlosti. Kakva je slika Tita u ideologiji obnovljenog kapitalizma i unutar procesa ujednačavanja pamćenja koji nameće EU? Koji akteri nameću novu hegemonu sliku bliske prošlosti? Domaće političke elite u udžbenicima istorije svakako konstruišu prošlost u skladu sa vlastitim interesima, ali u tom naporu sve više moraju da vode računa i o zahtevima EU. Iz šire neobjavljene studije Todora Kuljića „Sećanje na titoizam: duge senke prošlosti“ objavljujemo odeljak koji se osvrće na to kakvu sliku socijalizma traži EU i kakav je odnos struktura moći i novog kolektivnog pamćenja koje EU sve otvorenije propisuje.

 

Zaboravlja se da Ubi ius romanum, ibi Europe isključuje germanski i vizantijski kulturni prostor iz Evrope. Da li su onda narodi kojima Rimsko pravo nije bilo temelj uređenja države bili izvan Evrope? Da li njih pokriva zapadnoevropska politička i pravna prošlost? Svakako, ne. Zato su ovi i slični latinistički obojeni pokušaji istorijskog utemeljenja Evrope neuverljivi i ideološki jednostrani. Zajedničko treba tražiti na drugi način. Tek ako se ozbiljno uzme u obzir raznolikost istorijskog nasleđa Evrope, postaje jasnije upozorenje da njen identitet treba da počiva i na neslavnim stranama prošlosti. Ako se traži samo slava, neizbežno se završava u mitu. Sa daleko više opreza treba razdvajati autentičnu od korisne prošlosti. U suprotnom, koliko god bili danas korisni iskonstruisani dnevnopolitički pokušaji utemeljenja EU u prošlosti, jednog dana mogu postati kontraproduktivni.

Kraj sve prozirnosti pomenutih istorijskih konstrukcija briselski ideolozi ne prezaju od upotrebe neprijatelja iz prošlosti u integraciji EU. Uz sve to, da bi razne konfliktne prošlosti doterao u korak, Brisel propisuje i standarde njihovog glajhšaltovanja. Kao izvor sukoba država s razlogom je uočen haos samoviktimizacije i optuživanja drugih. Nije nimalo lako ujednačiti prošlost nacija koje se još uvek nadmeću oko toga ko je bio veća žrtva. Čim se raspao lager Poljaci su obelodanili martirološko samoviđenje Poljske kao „Hrista među nacijama“. Sakrosanktni status poljske martirologije sprečavao je priznavanje drugih žrtava (Jevreja) i vlastite krivice za katolički antisemitizam na primeru zločina u gradiću Jedvabne. Slično prikrivanje senki prošlosti vidljivo je i na Balkanu. Neprikosnoveni „Domovinski rat“ i ubrzana katolicizacija u Hrvatskoj postali su represivni štit protiv priznavanja žrtava hrvatskog nasilja, a Srebrenica je verovatno najisključivije potisla bošnjačka nedela. Na svim stranama je hegemono pamćenje koje tvori žrtveni identitet pokrivalo neudobna pamćenja. Kosovo i Jasenovac su bili srpska pokrića ove vrste. Samoviktimizacija nacije lako vodi samoimunizaciji protiv krivice i odgovornosti. Mađari sebe vide kao žrtve Turaka, Habzburga, nacista i komunista, a sličnu sliku o sebi imaju Hrvati, Srbi i Česi. U borbi država oko toga ko je bio veća žrtva u prošlosti nema mesta samoispitivanju. Premda u prošlosti svake nacije ima dosta materijala da se vlastita istorija demonumentalizuje i tako stvori kritičko samoviđenje, a time i olakša mir, prošlost je danas svuda smeštena u žrtveni kontekst. Službena samoviktimizacija je sveopšta. Nedovoljno se vodi računa o tome da viđenje vlastite nacije kao žrtve stvara sukobe, otvara stare rane i podstiče osvete.

Kako izgleda, upravo zato što nema uticajnog rivalskog samokritičnog pamćenja koje bi neutralisalo revanšizam, EU je potrebno dekretirano zajedničko sećanje koje bi podsticalo razumevanje, produktivni zaborav i oproštaj. Gledano sa ovog stanovišta, svakako bi i realnija procena titoizma pomogla da se svlada konfliktni potencijal sećanja na Balkanu. Verovatno bi pozitivnije vrednovanje zajedničkog suživota u titoizmu, umesto njegove prilično složne demonizacije, ublažilo građanski rat sećanja. Međutim, aktuelni udžbenici istorije rade suprotno. Ne podstiču pomirenje nego osmišljavaju novu nacionalnu državnost preko demonizovanja zajedničke prošlosti. Time se podgrevaju traume koje bude emocije. Ako je Jugoslavija, kako stoji u udžbenicima istorije većine novih balkanskih država, bila tamnica ili iluzija, a titoizam bio totalitarizam, onda nije lako naći put od traume iz prošlosti ka razumevanju u sadašnjici. Ako je ono što nas je ranije vezivalo bila zla država, onda i naša potonja sukobljavanja ispadaju prirodnija.

To se uočava i u Briselu, pa EU politika sećanja pokušava da od podeljenih i agresivnih pamćenja nađe put ka pamćenju koje bi osiguralo mir, koji je pre svega potreban multinacionalnom kapitalu. Da prošlosti nije lako umiriti ne bi se Toni Džad i Alajda Asman pitali ima li uopšte šansi za miroljubivu koegzistenciju evropskih pamćenja? Šanse su još uvek male zato što je pamćenje na svim stranama povezano sa argumentima, ali argumenti nisu nigde intrinsečni deo tih pamćenja. Drugim rečima, u mreži sukobljenih prošlosti nedovoljno se razlikuje ono što je bilo realno u iskustvu od onoga što je izvedeno iz iskustva.

Nastavlja se

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.