Profesorka Neda Todorović: Javni servis koji svi plaćamo ne ispunjava funkciju zbog koje postoji

Ona je u podkastu “Pola sata Demostata” sa voditeljkom Tamarom Bajčić analizirala rezultate Demostatovog kvalitativnog monitoringa centralne informativne emisije na javnom servisu, Dnevnika 2, ali i druge aktuelne teme savremenog novinarstva – kakav je trenutni presek stanja na medijskoj sceni i šta nas očekuje u budućem periodu.

– Primećujem kako prestajem da gledam njihov Dnevnik jer dobijam sve druge informacije, osim o onome što se tog dana događa u mom gradu, u mojoj zemlji. A mene to najviše interesuje. I onda se okrećem drugim televizijama, tražim gde ću dobiti nepristrasnu, profesionalno obrađenu informaciju. To bih očekivala i od javnog servisa. Tu je veliki broj naših studenata, koji su prošli odličnu školu novinarstva i naročito me pogađa to što se oni ne drže elementarnih postulata koje nauče na prvim predavanjima. A to se često dešava – kaže profesorka Todorović i dodaje da javni servis koji svi plaćamo ne ispunjava funkciju zbog koje postoji.

Muzički program i 5. oktobar

Navodi primer 5. okotobra 2000. kada se sve dešavalo na ulicama Belograda, kada su o tome izveštavali svetski mediji, svi osim našeg javnog servisa koji je emitovao muzički program. U odnosu na taj period, kaže da mnogi misle kako je danas situacija lošija jer je tada postojao veći broj profesionalnih medija koji su pokušavali da daju objektivne, fer, nepristrasne informacije kao i ogroman broj lokalnih medja koji su bili primer profesionalnog novinarstva. Sada je taj prostor jako sužen i mi na prste jedne ruke možemo da izaberemo medije koji pokušavaju da budu objektivni, da se drže čuvenog slogana: “Informacija je ono što neko pokušava da sakrije, sve ostalo je propaganda”.

Profesorka Todorović nedavno je govorila na promociji knjige “Ubistvo srpskog novinarstva”, dugogodišnjeg novinara Manojla Manje Vukotića, podsetila je voditeljka i pitala kako tumači procese koji su doveli do takvog stanja u srpskom novinarstvu.

– Vrlo je značajno da je gospodin Vukotić analizirao prethodnih 60 godina, sve što je u tom relativno kratkom istorijskom periodu dovelo do ubistva srpskog novinarstva. Meni se u jednom momentu učinilo da je taj termin prejak a onda sam pročitala pažljivo knjigu i videla da navedeni primeri potvrđuju naslov i da mi jesmo došli u fazu kada ubijamo srpsko novinarstvo. On je pokušao da da preciznu, kliničku sliku situacije u novinarstvu navodeći šta se tačno dešavalo za tih 60 godina, jer nije to sve od danas i od juče. Počelo je mnogo ranije, on je dokazao da idemo stazom ubistva i da su ovo posljednji trzaji našeg novinarstva koje pokušava da zadrži taj privid profesionalnosti, nepristrasnosti i fer izveštavanja. Ali iz ugla građana, dramatično je ako neko od vas skriva istinu, ako plasira lažne informacije, a time se bavi veliki broj tabloida. Uz propagandu koju smo pomenuli, to je zločin prema javnosti i dovodi do toga da se stvaraju osobe koje prihvataju jednoumlje kao svoj način razmišljanja. Posledice nisu trenutne, mnogo su dublje i duže će trajati. Ako nam jednog dana ovaj period prođe, biće potrebno mnogo vode da proteče ovim dvema rekama da se mi vratimo u situaciju gde ćemo moći ponovo da formiramo profesionalno novinarstvo – navodi Todorović i misli da je adekvatna reč “ubistvo” iz naslova inače vrlo hrabre knjige.

Naše pravo na servirano mišljenje

Ako se elementarno oruđe novinara, pitanje, zabrani i ako je odgovor na novinarsko pitanje napad na novinara koji ga je postavio, njegovo sklanjanje iz medija, vređanje, fizički napad na njega na ulici – onda mi gledamo elemente ubistva srpskog novinarstva i posledice će biti veoma loše po javno mnenje ove zemlje, objašanjava sagovornica Demostata. Dodaje i da javni servis nije ispunio cilj koji je sam sebi zadao kao “vaše pravo da znate sve”.

Ako bismo sklonili ovih nekoliko profesionalnih medija iz javne sfere i ostali samo na javnom servisu, pita da li bi onda bilo zaista ispunjeno naše pravo da znamo sve? Ili bi to bilo naše pravo da nam neko servira mišljenje i da ga mi bezuslovno i nekritički prihvatimo? Jer, ako nemamo informaciju o svim događajima koji su najbitniji u današnjem danu za moj život kao građanina, onda to znači da ne znam za većinu stvari koje se događaju. A neobaveštena osoba gubi ulogu građanina i postaju objekat manipulacije.

Na pitanje voditeljke koliko smo, iako zvanično na putu ka EU, ipak daleko od usvajanja evropskih vrednosti kao što su demokratija, vladavina prava, pravna država, profesorka kaže da je odnos prema medijima odraz stava prema tim načelima i pristupanju Uniji.

– Ako biste jednog građanina koji je učestvovao na mitingu vlasti upitali kakvi su mediji kojima on odbija odgovor ili informaciju, rekao bi: to su strani plaćenici. To je odnos prema EU – strani plaćenici. Išao bi i dalje, rekao bi: ustaše, što znači da ne zna šta je pojam “ustaša” uopšte. Kako možete nazivati ustašama deo sopstvenih građana? Ne zna, ali koristi napamet naučeno. To su sve anti-evropske vrednosti i izrazi koji pokazuju da smo mi mnogo udaljeniji od EU nego što smo bili ranijih godina i da ne shvatamo da jedna zemlja, koja se nalazi u Evropi, mora da bude deo EU. Geografski se nalazimo tu, oduvek smo, od pre Prvog svetskog rata, pa u svim istorijski bitnim situacijama, zastupali evropske vrednosti i bili smatrani ozbiljnim delom Evrope. U svetskim medijima, ta mala zemlja bila je proglašavana za herojsku, zemlju koja je na pravoj strani, koja je žrtvovala mnogo građana u raznim ratovima. Naši najbolji đaci edukovani su u Evropi, pa se vraćali u svoju zemlju da to znanje ovde dalje šire. Mi smo između dva rata imali čitav talas takvih briljantnih ljudi koji su nestvarnom brzinom podigli ovu zemlju na evropskim vrednostima. A sad idemo nekom čudnom stazom koja nas udaljava od tog normalnog evropskog puta, batrgamo se pokušavajući da igramo na više strana, karata… To je prosto nelogično i mnoge zemlje iz našeg okruženja su nas pretekle – ističe profesorka.

Gde su tabloidi zločin

Objašnjava da deklarativno i dalje govorimo da smo na tom putu, ali idemo unazad a građani se nalaze između ta dva pola. Ne znaju šta da misle, ne znaju kako da se opredele, a u tome im najveći deo medija ni najmanje ne pomaže.

– Uvek sam tvrdila da su tabloidni mediji u zemlji sa preko 60% funkcionalno-nepismenih zločin. To su nepatriotski mediji. Jedna od funkcija medija je obrazovana. Jesmo li mi to zaboravili? Ne. Ti mediji su spuštali nivo. Ako se vratimo u 70. i 80. i pogledamo današnji moment, kao da se društvo promenilo nagore u svakom smislu. I to je nešto što jako boli. Jer, ako ste ozbiljan kažu patriota, a svi se busaju u patriotske grudi, onda ćete pokušavati da polako podižete nivo tih 65%, a neko kaže i 75% građana. To je, na primer, posle Drugog svetskog rata rađeno ovde, pokušavali su da opismene sve ljude. Da li shvatate da mi u 21. veku imamo toliki broj nepismenih ljudi? – pita Todorović.

Često je, kaže, na mrežama i nigde kao tu nije videla toliku količinu nepismenosti. Ljudi iznose svoje mišljenje, a elementarnu pismenost ne poseduju. To je odlično rekao Umberto Eko: Danas su mreže dovele do toga da svaka osoba koja je eventualno smela da se javi u kafiću, pošto popije čašu vina, izrazi svoje mišljenje i misli da treba da ima isti prostor kao nobelovac a da pri tom nema ni elementarnu pismennost.

– Činjenica da su elementarno nepismeni, dezavuiše sve što kažu kao neku naučenu floskulu, prenesenu im iz tabloida velikim ponavljanjem. Ja taj proces zovem (nije akademski izraz ali…) tabloidiotizacija. Mi imamo na delu tabloidiotizaciju društva i ona traje godinama. Drugo, naši tabloidi su politizovani. U svetu nisu, ni kada su nastali, a ni danas. Oni su zabavni i u sredinama gde imate visok nivo obrazovanja. To onda mnogo manje utiče na svest tih ljudi, primaju ih kao zabavu. Naši su tabloidi maksimalno tabloidizovani, a svi glavni političari odlaze kod njih da daju izjave. Nekada bi bilo nezamislivo da se ozbilnji političari obraćaju svojim građanima iz tabloida, iz Čika, naprimer, iz Adama i Eve, Magazina za muškarce… To govori da je propaganda usmerena na tih 60% naroda. Lakše formiramo mišljenje onoma ko je neobrazovan. A sve to govori o ubistvu srpskog novinarstva, koje mi posmatramo vezanih ruku – kaže profesorka Neda Todorović.

Kad nestane kultura

Dopunjuje da u većini medija, a pre svega tabloida, ne postoje kulturne rubrike.

– Istraživali smo sa studentima na fakultetu šta se dešava sa kulturnim rubrikama u srpskim medijima. Videli smo da one polako prvo smanjuju prostor, a onda nestaju. A posle smo konstatovali, da su mediji koji su ukinuli kulturne rubrike vremenom i sami nestali – ističe profesorka.

Na pitanje da li se sada ostvaruje ono što nije uspelo tokom tih, kako ih zovu, “mračnih devedesetih”, sagovornica kaže da je nakaradnim zakonima o univerzitetu i o medijima lomljena volja intelektualnog dela građana.

– To se desilo našim profesorima. Bila sam svedok kada su najboljem profesoru Fakulteta političkih nauka, Ratku Božoviću koji je predavao kulturologiju, tadašnji dekan i sekretar ušli na čas i rekli mu da napusti predavanje i fakultet jer nije potpisao zakon. Svedok sam toga. Sada vidim da se progone svi ljudi koji razmišljaju svojom glavom. Ovo je jedan anti-intelektualni proces jer se intelektualizam identifikuje sa otporom prema državi. Nije više u Srbiji poželjno biti intelektualac, stavljena nam je meta na čelo. Može na ulici da vas neko od komšija udari motkom jer ste se usudili da razmišljate, a ne daj Bože, i da to svoje mišljenje izrazite javno ili u medijima. Dakle, jeste ovo ubistvo srpskog novinarstva – naglašava profesorka.

Na konstataciju voditeljke da se sada, prema teoriji Janisa Farufakisa, nalazimo u fazi tehno-feudalizma u kojoj se i mediji kolevke slobodnog novinarstva, Velike Britanije, nalaze pred izazovima iako su tabloidi tamo potpuno drugačiji a istovremeno je veštačka inteligencija u punoj brzini što je opet jedan od problema za profesiju koja je globalno pod velikim udarom – profesorka odgovara da je populizam odlika ove decenije 21. veka.

Ni građansko, ni novinarstvo

– To gledamo od Amerike, pa nadalje, svugde se dešava. Tehno-feudalizam čine i mreže za koje smo smatrali u početku da je građansko novinarstvo. Ali, one to nisu. Nisu ni građansko niti su novinarstvo. To je jedan prodor potpuno nekvalifikovanih laika, koji kao što je Eko rekao, imaju pravo na izražavanje mišljenja kojeg nemaju, nego je to nečije tuđe mišljenje. Uvek mi stoji u glavi kad čovek pita osobu na ulici: Da li znaš ko ti daje penziju? A penziju daje moj rad od prethodnih 35-40 godina. Kako građanin to ne shvata? Populizam je doveo do toga da mase ljudi, čak i u najrazvijenijim zemljama, počinju da veruju populističkim vođama, koji sada pokreću neke nove, uglavnom desničarski orijentisane tendencije u društvu: protiv drugih, protiv stranog, protiv bilo čega što je odlika nekog naprednog sveta. Dolazi do neke vrste zatvaranja, a klasični mediji gube bitku na naše oči. Mi danas imamo situaciju da svi mediji zajedno, pisani, dnevni, u našoj zemlji nemaju tiraž koliki je imao jedan list u prethodnom periodu, o čemu Manjo govori u svojoj knjizi. Nemamo više klasične medije gde je postojala kontrola činjenica koje se objavljuju – navodi profesorka Todorović i konstatuje da je to jedna nesrećna situacija za društvo koje se formalno deklariše da želi u EU, a sve što nam se događa je daleko od građanskih, elementarnih demokratskih vrednosti.

Ona citira trećeg predsednika SAD, Tomasa Džefersona koji je na pitanje da li želi da živi u društvu koje ima slobodne medije ili u društvu u kome funkcioniše država, rekao da bi se uvek opredelio za slobodne medije, jer to je pretpostavka da funkcioniše i država. Sada smo, kaže ona, u situaciji da mediji umiru ili su ubijeni, a to se isto dešava i sa državom ali ne u onom marksističkom smislu.

– Ja sam, naravno, vezana za štampane medije, ostalo ih je u Srbiji tek dva-tri, a šteta je. Generacije su odgajane tako što im roditelji u kuću donose “Politikin zabavnik”, “Politiku” i još neki list, tu naučili da čitaju. Ako neko uči da čita na mrežama, onda ne zna da se negacija piše odvojeno, gde se stavlja tačka u rečenici, ne zna da je potrebno negde napisati veliko slovo. I to nije karikiranje. Dolaze nam iz srednjih škola da studiraju novinarstvo i podrazumevalo bi se da su načitani, pismeni, da su pratili medije. Ali, nemaju uopšte ta znanja, pismenost im je problematična – tvrdi sagovornica Demostata.

Ona ističe i da veštačka inteligencija koja sve više ulazi i u polje medija, ima neke pozitivne elemente, ali i mnogo je onoga što neobrazovana osoba neće prepoznati, pa će nekritički prihvatiti ono što se nudi.

Ceo tekst čitajte na sajtu Demostata.