„Rambo“ postao beskućnik

Jovicu je majka Snežana od malena napustila udavši se za drugog čoveka u Smederevu. Otac je preuzeo brigu o njemu ali ga je stalno zlostavljao. Tukao ga je čim je stigao: lopatom, žaračem, kablom, rukama i nogama, kao i drugim rekvizitima. Ujedno ga je uskraćivao za hranu. Zbog toga u osmoj godini života dodeljen je u hraniteljsku porodicu, najpre u Miloševac a zatim u Trničevo. Kada je napusto hraniteljske porodice Rambo je bio smešten u dom u Knjaževcu. Tu je neko vreme ostao da bi do svog punoletstva bio i u domovima u Velikim livadama, Barajevu, Negotinu…

– Kada sam postao punoletan vratio sam se kući kod oca. U početku je bilo sve u redu. Zaposlio sam se u Centar za živinarstvo, gde sam pet godina radio, kada je firma propala. Otac mi je uzimao platu i koristio za alkohol. Kada bi se napio tukao me je besomučno lopatom, gajtanom i svine čime bi se dohvatio. Jednom je pretukao vrelim žaračem tako da sam po telu imao opekotine. Nekoliko puta me je gađao čekićem po telu i glavi. Na kraju me je isterao iz kuće – priča nam Rambo svoju tužnu sudbinu i dodaje, kada ga je otac izbacio iz kuće, da je psihički oboleo i da je jedno vreme proveo na odeljenju požarevačke psihijatrije.

– Posle svega što me je u životu snašlo ja sam završio na psihijatriji. Pitam se ko ne bi poludeo kad bio ga neko tukao lopatom, vrelim žaračem, gajtanom i kada bi bio izgladnjivan kao ja od strane svoga oca – kaže Rambo.

Zbog situacije u kojoj se našao požarevački Centar za socijalni rad Jovici Stefanoviću- Rambu dodelio je socijalnu pomoć u uznosu od 6. 500 dinara, sa kojom preživljava mesec dana.

– Dobijam 6. 500 dinara socijale i zaradim još oko 4. 500 dinara čuvajući noću dečji park sa raznim dečjim vozilima. Hranim se u Crvenom krstu ali ne na socijalni kazan, jer je ta hrana toliko loša i neukasna, pa od svoje crkavice izdvajam stotinak dinara za jelo koje se tu prodaju i koja su stvarno dobra. Puno mi pomažu dobri ljudi koji mi daju po neki dinar za moje potrebe a ja im se odužujem pomažući im na raznorazne načine. Ne libim se posla ali znam da je danas mnogo teško živeti u Srbiji – priča svoju priču Rambo, koji je, svojom dobroćudnošćom i dobronamernošćom, postao neka vrsta gradske maskote.

Pre godinu dana snašla ga je nova nevolja, jer drug kod koga je stanovao, prodao taj stan, a on je kao beskućnik završio na ulici. Zimu je proveo po haustorima, podrumima i napuštenim objektima.

– Od kada sam postao beskućnik snalazim se kako znam i noćim gde stignem. Zime je teže, pa odem u neki podrum ili napušten objekat. Prođe zima i leti je banja, jer na ovim vrućinama spavanje u parku je pravo uživanje. Šalim se, potreban mi je osnovni smeštaj, kako bi imao gde da spavam i da se okupam. Zbog toga sam se javljao u opštinu ali su me svi lagali da dođem u petak. Ja sam iz petka u petak dolazio i niko me nije primio sve dok u opštinu nije došao čika Dragan Ćurčija, koji je mnogo dobar čovek. Lepo me je, ljudski, primio i obećao da će da u skladu sa zakonom da se potrudi da mi reši problem. Ja ne tražim mnogo, samo nužni smeštaj i ništa više. To bi mi bilo životno rešenje i verujem čika Draganu da će da mi pomogne – skroman je bio Rambo.

Pomoćnik gradonačelnika, Dragan Ćurčija potvrdio nam je da mu se lično obratio Jovica Stefanović-Rambo i da će, iako nije nadležan, da njegov zahtev za nužni smeštaj proslediti gradskoj upravi na razmatrenje.

– Rambo, koga od ranije znam i koji je dobar dečko i napaćena duša lično mi se obratio za pomoć. Ja u tom domenu nisam nadležan, pa ću njegov zahtev za pomoć proslediti gradonačelniku, Gradskom veću i upravi na razmatranje. Uveren sam da će se naći rešenje za Jovičine stambene probleme, jer po statutu grada u članu 17 stoji da primaoci socijalne pomoći mogu od grada da traže nužni smeštaj, a Rambo ispunjava taj uslov, pa će, nadam se, uskoro biti adekvatno smešten. Grad je već u nekoliko sličnih slučajeva socijalno i stambeno ugroženim izašao u susret -rekao je pomoćnik gradonačelnika.

Dok mu se ne reši problem Rambo će i dalje spavati na klupi u parku pokrivajući se novinama. Na kraju je naglasio da ne mrzi nikoga, pa ni svoga oca Slavoljuba, koji ga je dušmanski maltretirao, niti majku koja ja ga je kao dete napustila.

– Otac mi je postao težak invalid, jer su mu odskeli obe noge i kreće se u invalidskim kolicima. Majka, takođe, živi u bednim uslovima kod svoje majke u Smederevu i izdržava se od socijalne pomoći. Ja ih, i pored svega što su mi u životu loše učinili, ne mrzim. Čim se skućim ja ću im u okviru svojih mogućnosti pomoći, jer se i oni kao ja, zlopate – na kraju poručio je napaćena duša Jovica Stefanović-Rambo.