Realne složenosti Evrope

Marko Živković: SRPSKI SANOVNIK (11)

Marko Živković (1961) predaje antropologiju na Univerzitetu Alberta (Kanada). Diplomirao je kliničku psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a magistrirao i doktorirao antropologiju na Čikaškom univerzitetu. Objavio je više radova o Srbiji, bivšoj Jugoslaviji, Jugoistočnoj Evropi i Japanu, o problemima postsocijalizma, antropologiji prostora i vremena i o upotrebi sna kao modela u društvenoj teoriji. Autor je iz ovog izdanja „Srpskog sanovnika“ (Biblioteka XX vek) izostavio istorijske, geografske i druge podatke koji su u originalu namenjeni stranim čitaocima. Prevod: Miroslava Smiljanić Spasić.

Mnogobrojne su realne složenosti i ironičnosti njihovih priča, ali je pravilnost semiotičkog procesa koji tu dejstvuje relativno jednostavna. Rusiju, kao krajnju tačku datog kontinuuma, Zapad vidi kao zastupnika celokupne Istočne Evrope, kao što se Andaluzija uzima za celu Španiju. Međutim, Kundera, čija se zemlja vidi kao najbliža Zapadu, ima mogućnost da odbaci rusku stigmu, ili da je eksternalizuje kao „bolest“ i poistoveti sa Rusima. Smešteni na istočnom kraju Evrope, Rusi nemaju istu opciju da stigmu prebacuju dalje na istok, bar ne u okviru granica evropske simboličke geografije. Oni mogu tu mrlju da pomeraju dalje na svoj Istok, što i čine, ali u očima Zapadne Evrope svejedno ostaju njome umrljani. Kako piše Vulf, „najmoćniji vektor uticaja na Rusiju sa istoka, koji svi vide kao varvarsku silu, bio je uticaj Tatara i Tatarskog carstva“:

Moglo bi se reći da su se Kini, Persiji i Turskoj u doba prosvećenosti pripisivale sopstvene orijentalne civilizacije, no Tatarima se to nije priznavalo. Ako je Rusija pripadala Tatarskom carstvu u doba Batu kana, Tatarstan je pripadao Ruskom carstvu u doba Petra, ali ta je veza, i kad je bila obrnuta, uvek balansirala između Evrope i Azije, civilizacije i varvarstva.

U slučaju stigme komunizma, Kunderi je relativno lako da kaže kako su je Česima doneli Rusi; Solženjicin ne može za to da okrivi nikoga drugoga (sem možda Jevreje). Najviše što može je da komunizam proglasi za bolest, nekakvu neprirodnu izraslinu na ruskom organizmu, pa tako i za nešto izlečivo.

Položaj na kraju skale, međutim, može da donese i izvesne diskurzivne prednosti koje ne uživaju oni bliži svom referentnom drugom na datom kontinuumu. Rusiji je bilo dato da neke od nemačkih romantičarskih ideja, nastalih u otporu racionalizmu i univerzalizmu prosvećenosti, razvije do krajnje iznenađujućih i ekstremnih formulacija – do pojma, diskursa, zapravo cele jedne ustanove zvane ruska, odnosno slovenska duša. Robert K. Vilijams prati razvoj ovog pojma u Rusiji od semena koje je zasejao nemački romantizam do njegove pune razvijenosti u delu Dostojevskog. Krajnje je zanimljivo, međutim, što Vilijams tvrdi da je ista ideja još jednom povratno usvojena na Zapadu, naročito u Nemačkoj – gde je, u nekom smislu, najpre i nastala – ali sada kao moćnije oruđe za kritikovanje unutrašnjeg nezadovoljstva samog Zapada modernošću.

Nemački romantizam osposobio je Ruse da o sebi misle kao o individualnoj naciji sa istorijskom svrhom, kojoj će konačno biti dato da trijumfuje nad tom istom Nemačkom i Evropom, iz kojih je takva ideja prvobitno potekla. Evropski intelektualci, kritički raspoloženi prema buržoaskom društvu, opet, našli su da je ruski napad na Zapad potvrda njihove sopstvene boljke i, uz pomoć antievropskih osećaja izraženih u ruskoj književnosti, na nov način postavili svoju kritiku društva… „Nemačko romantičarsko odbacivanje Zapada“, primećuje Hans Kon, „prihvatili su, sa sličnim argumentima, mnogi Rusi – koji su, međutim, i Nemačku uključili u taj odbačeni Zapad“… Ideja da su Rusi imali izvesne prednosti nad Zapadom upravo zbog svoje zaostalosti može da se prati unazad do kasnog osamnaestog veka… Drugi način na koji je evropska misao uticala na ovaj koncept bio je što mu se kasnije sa entuzijazmom jednako vraćala, nalazeći u njemu nešto osobito rusko, pogodno za kritikovanje Zapada… U godinama pre i posle Prvog svetskog rata postalo je očigledno da će se oni Evropljani koji su kritički raspoloženi prema sopstvenom društvu okrenuti zemljama na margini Evrope u traganju za rešenjem… Dok je za Ruse „ruska duša“ bila utopijska i označavala istorijski potencijal koji tek treba da se ostvari u vremenu, za Evropljane je ona bila arkadijska čuvarica kosmosa koja je iskonska i bezvremena. Tako ideju nisu samo od Evropljana pozajmili Rusi, već su je i od Rusa Evropljani ponovo vratili sebi: intelektualni transfer nije bio jednosmeran već cikličan.

Nastavlja se