„Neinformisanost pravosudnih organa vrlo zabrinjavajuća“: Šabić o prikupljanju informacija uz pomoć malvera koje instalira BIA

Slučaj policijskog generala Slobodana Malešića, o kom je redakcija BIRN ranije pisala, otkrio je kako tužilaštva u Srbiji prikupljaju dokaze i informacije koristeći malvere koji rade poput ozloglašenih „Predatora“ i „Pegazusa“, a koje osumnjičenima u telefone instaliraju pripadnici Bezbednosno-informativne agencije, ali i postavio nova pitanja – „koliko je to po zakonu?“.

Dok je poruke razmenjivao sa istaknutim funkcionerima, političarima i pripadnicima BIA, ali i sa biznismenima bliskim vlastima, Malešić je istovremeno telefon koristio i za privatne poslove – roditeljske sastanke, razgovore sa trenerima svoje dece, organizovanje okupljanja sa porodičnim prijateljima.

„Svakodnevno je bio na usluzi i državi i vladajućoj SNS partiji. Sve te poruke, sa ljudima koji ni nisu predmet istrage, niti osumnjičeni, odlazile su na server za tajni nadzor“, navodi BIRN u svom tekstu.

Sudski spisi predmeta protiv Malešića i još pet osoba, optuženih za organizovani kriminal, odnosno udruživanje radi vršenja krivičnih dela, zloupotrebu službenog položaja i trgovinu uticajem, obiluju podacima iz njegovog privatnog života.

Iz očiglednih razloga nametnulo se pitanje – koliko je način na koji su pomenute informacije prikupljene legalan?

Dokumentacija iz predmeta protiv policijskog generala, a u koju je BIRN imao uvid, otkrila je da je na njegov telefon instaliran softver za nadzor koji je fotografisao ekran više puta u toku dana, ponekad i do 20 puta u minuti.

Ove softvere u telefone osumnjičenih instaliraju pripadnici Bezbednosno-informativne agencije (BIA), a sudovi i tužilaštva ne znaju o kojim tačno softverima je reč, navodi se u tekstu.

Šabić je za Danas ocenio i o kakvim je softverima reč.

„Reč je o primeni softvera koji podrazumeva izuzetno visok, za mnoge gotovo nezamisliv, stepen intruzivnosti. Smatram da je uz legitimitet za upotrebu takvih softvera apsolutno bitna pretpostavka i potpuno nesporan legalitet, dakle postojanje preciznog zakonskog okvira“, navodi Šabić.

Nekadašnji poverenik napominje i da u zemljama u kojima je ovo pitanje zakonski regulisano, poput Nemačke ili Francuske, upotreba ovakvih softvera je ograničena  samo na istrage najtežih krivičnih dela.

„Pored toga, predviđeno je da službe koji primenjuju mere moraju da obezbede da na odgovarajući način budu usmerene na određena lica odnosno uređaje a da se nepotrebni podaci ili podaci trećih lica brišu. Zakonima se predviđa postojanje efikasnog nadzora nad primenom ovakvog softvera“, istakao je Šabić.

Kako naglašava, kod nas ne postoji praktično ništa od pomenutog.

„U takvoj situaciji i u odsustvu svih relevantnih informacija možemo samo da spekulišemo o kršenju kojih zakona može biti reč. Možemo početi od ustavnih garancija i odredbi Zakona o krivičnom postupku i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, pa nastaviti do niza drugih zakona. Ovakvim nadzorom se lako zadire u zaštićene informacije iz komunikacije osumnjičenog sa advokatom ili lekarom koje su posebno zaštićene Zakonima o advokaturi i Zakonm o pravima pacijenata“, naglašava Šabić.

Prema izvoru BIRN-a, u Tužilaštvu za organizovani kriminal kažu da ni tužioci, ni sudija koji odobrava mere tajnog nadzora i praćenja, ne znaju o kojim softverima je reč, niti kako se instaliraju, te da to zna samo BIA koja ih poseduje i instalira.

Šabić ističe da ne misli da je takav odnos tužilaštava i BIA „normalan“.

„Takva neinformisanost pravosudnih organa, pogotovo imajući u vidu da primena ovakvih softvera podrazumeva praktično neograničeno prikupljanje podataka koji su na mobilnom uređaju pohranjeni, vrlo je zabrinjavajuća. U pitanju je ne samo obrada podataka nastalih nakon otpočinjanja tajnog nadzora, nego i prethodno nastalih, kao i to da se ovakvim špijuniranjem može krajnje ozbiljno zadirati u privatnost nevinih lica koja su bila u kontaktu sa osumnjičenim“, ocenjuje Šabić.

U još jednom slučaju korišćeni softveri za praćenje, pa materijali delimično oboreni

U Srbiji su softveri za nadzor korišćeni i za praćenje grupe Veljka Belivuka, o čemu je bilo reči i u okviru suđenja.

Tako je početkom februara 2024. godine predsedavajuća sudskog veća Vinka Beraha Nikićević saopštila odluku da je odbijeno da se iz dokaza izuzmu dva DVD-a sa razgovorima okrivljenog Marka Andrića, ali da sa istih neće biti korišćeni određeni audio zapisi jer su snimljeni u stanu.

„Nezakonito snimljeni razgovori neće se koristiti, preslušavati, ni uzimati u obzir za sudsku odluku, ali DVD-evi ne mogu da se izdvoje jer su zajedno sa materijalom koji je zakonito pribavljen“, rekla je tom prilikom sudija Beraha Nikićević.

Tužioci su reagovali na ovakvu odluku i naveli da je naredbom sudije za prethodni postupak Višeg suda u Nišu određen tajni nadzor i snimanje komunikacija koje se obavljaju putem telefona, te da je navedeno da se snima i internet komunikacija, ali koju isključivo koristi okrivljeni Marko Andrić.

Suđenje grupi Veljka Belivuka: Lazarević tražio izuzeće sudije, pa zahtev odbijen kao pokušaj odugovlačenja procesa

Tužilac Saša Ivanić je tom prilikom rekao da je vršeno tajno praćenje komunikacije bez obzira na to gde se osoba nalazi i da tužilaštvo smatra da se radi o zakonskom dokazu.

On je dodao da moli sudiju da preispita svoju odluku, te naveo da se nije radilo o tajnom praćenju u stanu.

„Prati se telefonska komunikacija, u njegovom telefonu je softverski paket. Nije to tajni nadzor u stanu instaliranjem opreme. Audio snimci su nastali tajnim nadzorom komunikacije, bez obzira na to gde se telefonski aparat nalazi. Nije instalirana oprema u stanu. Materijal je nastao iz izveštaja BIA i jasno je da je kompletan materijal nastao tajnim nadzorom komunikacije sa telefonskom broju. Stan nije zaštićen u tom smislu. Stan nije centar njegovoe aktivnosti i nije njegovo prebivalište“, dodao je tom prilikom Ivanić, a ni do danas odluka suda nije promenjena.

Na samom suđenju se moglo čuti da su još neki članovi Belivukove grupe bili predmet tajnog nadzora korišćenjem, najverovatnije, spajvera.

Šabić ističe da „obaranje“ ovakvih dokaza na sudu, u teoriji, ne bi trebalo da bude teško, ukoliko se uoči da su povređene ustavne garancije.

„Načelno, generalno, ne bi trebalo, ni smelo, da za odbranu bude problem da izdejstvuje da se otkloni izvođenje dokaza pribavljenih suprotno ustavnoj garanciji nepovredivosti tajnosti komunikacije odnosno proceduri utvrđenoj odredbama ZKP. Ali, u uslovima pravosuđa čija samostalnost je teško poljuljana usled evidentnog enormnog uticaja izvršne vlasti, odgovor na to pitanje bi nažalost mogao da zavisi od situacije do situacije“, zaključuje Šabić.