Sindikati – najslabije institucije postkomunizma

Žarko Korać: Ja bih rekao da je mnogo više u pitanju ovo drugo. Poslednjih meseci imamo neke oblike štrajkova koje do sada nismo imali. U Kragujevcu su se radnici popeli na krov svoje fabrike, pa su pretili da će da skoče, onda smo imali štrajkača koji je sebi odsekao prvo jedan, pa onda drugi prst. To su jako, jako dramatični oblici štrajkova koji pokazuju jedno očajno stanje.

Žarko Puhovski: U Hrvatskoj nema ničega ni približno takvoga. Hrvatska je u ovom trenutku znatno razvijenija i njezina kriza je kriza na višoj razini. I čini mi se da je Hrvatska u ovome trenutku sličnija Sloveniji i nekim drugim državama Europske unije nego li Srbiji. U Hrvatskoj je prosječna plaća gotovo dvostruko veća nego u Srbiji i otprilike dvostruko manja nego u Sloveniji. To su realni odnosi.

Omer Karabeg: Današnji štrajkovi nisu masovni. To su, manje-više, mikroštrajkovi na koje se ljudi odlučuju kada su lično pogođeni, kada ostanu bez posla i plate. Nema ni pomisli o nekom generalnom štrajku.

Žarko Korać: Ne postoji sindikalni pokret koji bi to objedinio. Sada se vidi sva slabost sindikata u Srbiji. U Kragujevcu, gde je velika nezaposlenost i gde je ekonomska situacija dosta teška, dogodilo se da su radnici u nekoliko fabrika, koje su u štrajku, izjavili da će sami da se udruže mimo sindikata, što je ličilo na samoorganizovanje radnika. To je nešto sasvim novo. Naši sindikati su izbegavali da se politički opredele, izuzimam donekle sindikat Nezavisnost čije je rukovodstvo bilo antimiloševićevsko. Oni zapravo nemaju nikakav politički program koji bi bio alternativa državnoj politici.

Žarko Puhovski: Sličnost sa Srbijom je u tome što su sindikati i u Hrvatskoj najslabije institucije u postkomunizmu i što se i kod nas pojavljuju pojedinačni štrajkovi ljudi koji su nezadovoljni, pa i očajni što mjesecima nemaju plaću, ali se tu ne radi o tako radikalnim postupcima kao u Srbiji, nego više o tome da radnici zaposjednu ulazna vrata, ne usuđuju se zaposjesti tvornice, pa onda pokušavaju pregovarati najprije sa vlasnicima, pa onda sa vladom.

Omer Karabeg: Boji li se vlast u socijalnih nemira?

Žarko Korać: Boji, ali ona je u Srbiji našla rešenje – mediji su pod kontrolom. Ta kontrola, naravno, ne liči na to da imamo nekakav komitet ili Ždanova. To je vrlo vešto urađeno, pre svega, uskraćivanjem marketinškog dinara neposlušnim medijima, kao i uslovima koji se postavljaju strancima prilikom privatizacije, na primer, televizije, a jedan od njih je da se glavni urednik ili direktor ne može izabrati bez saglasnosti vlasti. Također ne može biti slučajno da od dve televizije sa nacionalnom frenkvencijom, koje treba da se privatizuju, jedna treba da ide Grčkoj, a druga Rumuniji, a to su dve prijateljske pravoslavne zemlje koje nisu priznale Kosovo. Oni, dakle, uspešno demfuju informacije, a demfuju i štrajkove tako što štrajkačima, ljudima koji žive u ogromnom siromaštvu, isplate po jednu ili dve dnevnice, pa se oni raziđu. Nesreća je što je alternativa ovoj vlasti Tomislav Nikolić, bivši vođa Srpske radikalne stranke, novopečeni Evropejac i demokrata, a u stvari demagog.

Žarko Puhovski: Hrvatska vlast se boji svega i svačega, i onoga čega se treba i onoga čega se ne treba bojati. Oni se, prije svega, boje svojih stranačkih pozadina i svojih koalicijskih struktura, boje se Brisela, boje se Slovenaca, i tek poslije svega toga dolazi strah od socijalnih nemira. Oni to ne znaju, ali povijest pokazuje jednu veoma jasnu činjenicu – ozbiljnih socijalnih nemira nikada nije bilo u dnu krize. Pravi nemiri, pa onda i revolucije, uvijek počinju kad se već krenulo sa dna krize, kad je počeo polagani oporavak, ljudi se tada manje boje, pa će se lakše pokrenuti. Kada je kriza u dnu, a to je otprilike sadašnja faza, ljudi su paralizirani od straha i imobilizirani. Ja sam uvjeren da će do ozbiljnih socijalnih pritisaka u Hrvatskoj doći u razdoblju od godinu-dvije, kada počne oporavak i kada ne bude toliko razloga za strah.

Omer Karabeg: Zašto u Srbiji nema jake levičarske partije koja bi mogla da artikuliše socijalno nezadovoljstvo?

Žarko Korać: Tri su osnovna razloga. Najpre zbog toga što je u Srbiji, govorim o modernoj srpskoj državi koja je nastala u 19. veku, jedina stvarna ideologija bila nacionalizam, a nju su najbolje izražavali Pašićeva Narodna radikalna stranka i njeni derivati. Drugo, ideju levice potpuno je kompromitovala Socijalistička partija Srbije, a naročito JUL, fantomska stranka Miloševićeve žene Mirjane Marković. I treće, ja smatram da ni u jednoj zemlji gde se komunistička partija nije transformisala nema uspešne levice. U Bugarskoj, Mađarskoj, Hrvatskoj i Poljskoj, a to su zemlje gde je komunistička partija doživela svoju transformaciju, levica je ostala kao jedan blok, dok je, recimo, u Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Češkoj i Slovačkoj, tamo gde su se komunističke partije raspale, levica slaba. Srbija u ovom trenutku ima samo simboličku levicu, a jedan deo ideja socijalne pravde, na žalost, preuzimaju nacionalističke stranke. Poseban je cinizam što levicu u Srbiji predstavlja Demokratska stranka koja je tipična partija centra, rekao bih desnog centra. Njen predsednik Boris Tadić mnogo nastoji da u Socijalističku internacionalu uvede Socijalističku partiju Srbije sa Ivicom Dačićem na čelu, bivšim portparolom Miloševićeve stranke. Moram reći da sam bio prilično šokiran činjenicom da je Socijaldemokratska partija Hrvatske tome pružila dosta slab otpor.

Žarko Puhovski: U Hrvatskoj postoji jedna snažna stranka, Socijaldemokratska partija koja je naslijedila Savez komunista. Ta stranka se nakon prvih poraza jako dobro organizirala i u jednom je trenutku, a to je bilo 2000. godine, došla na vlast. Ona je sada najjača oporbena stranka. Naša ljevica nije radikalna – maločas sam spomenuo novog predsjednika države, kandidata Socijaldemokratske partije, koji je u svoj ekonomski savjet uzeo same tajkune. SDP se pokušava na neki način umiljavati kapitalu, kao što se, paradoksalno ili ne, HDZ, kao desna demokršćanska stranka, pokušava umiljavati radnicima i zastupati neke elemente socijalne jednakosti. Imamo, dakle, jednu zbrku kad je o socijalnom programu riječ, a sigurno je da socijalno nezadovoljstvo nije na programu nijedne od većih stranaka u Hrvatskoj.

Žarko Korać: Socijalni nemiri ne mogu srušiti vlast u Srbiji, ali mogu dovesti do odlaganja i ovih slabih i nejasnih ekonomskih i političkih reformi kroz koje Srbija sada ide. Štrajkačima počinju pomalo izdaleka da prilaze upravo one stranke koje su veliki protivnici evropske integracije Srbije, tako da bi one iskoristile socijalne nemire da kažu da Srbija ne može više da se ovako razvija, da mora da stane, pa bi ova zemlja, kao što je zaustavljena na putu za NATO pakt, isto tako bila zaustavljena i u evropskim integracijama. To je opasnost od tih nemira. Paradoks je da bi radnici, zapravo, zaustavili razvoj Srbije, iako očajnički traže samo mogućnost da žive normalno.

Radnici prepušteni sami sebi

Omer Karabeg: Zašto su danas sindikati toliko slabi?

Žarko Korać: To se, pre svega, može tumačiti nedostatkom tradicije. Socijalistička država je imala monopol na ono što bi sindikat trebalo da radi, a to je zaštita radnika. S druge strane, to sam već rekao, sindikati u Srbiji ne žele da zauzmu političku poziciju, pa onda dolaze u apsurdnu situaciju da je nejasno šta oni, ustvari, zameraju vlastima. Lako je vikati – tražimo da radimo i da dostojno živimo, to je sve u redu, i svaki normalan čovek to mora podržati, ali važno je šta vi mislite o merama vlade. Ja mislim da su ljudi koji vode sindikate zbunjeni, a radnici su prepušteni sami sebi.

Žarko Puhovski: Nakon devedesetih godina sindikate su preuzeli uglavnom socijalni demagozi ili stari sindikalni aparatčici, a i jedni i drugi su se pokazali nesposobnima za pravu sindikalnu borbu. Sindikati, naprosto, nemaju ugled zato što su veoma često pristajali na različite sporazume s vlastima u neobičnim kombinacijama. S druge strane, novi predsjednik države, koji je izabran na socijaldemokratskoj platformi, prije nekoliko dana je osnovao svoj privredni savjet u kojem su sve sami tajkuni, bez ijednog jedinog predstavnika sindikata ili nekog, recimo, lijevo orijentiranog ekonomista.

Marija Antoaneta i ministar Jeremić

Žarko Korać: U slučaju pariskog stana ambasadorke Srbije u UNESCO-u, režim je prošao jako loše – sa tih 7.000 evra – došlo je do eksplozije nezadovoljstva. Ljudi su upravo u tome prepoznali bahatost i bezobzirnost vlasti i ovaj put – a Srbija nije baš poznata po jedinstvenim stavovima javnog mnjenja – došlo je do unisone reakcije. Prvi put se Vuk Jeremić, koji će najverovatnije ući u istoriju kao najgori ministar spoljnih poslova kojeg je Srbija ikad imala, povukao, mada je pre toga vikao na televiziji da je ona najbolji ambasador koga Srbija ima, a ona je pritom na tom poslu tek nekoliko meseci. Bilo je tragično gledati kad su ljudi počeli da računaju koliko je to prosečnih plata ili penzija u Srbiji. Ali ono što je posebno zanimljivo je što je ta afera otvorila pitanje da li Srbiji uopšte treba posebni amabasador u UNESCO-u jer je taj posao 20 godina besplatno obavljao za Jugoslaviju, a kasnije i za Srbiju, gospodin Nojman jedan veoma pametan, simpatičan i sposoban čovek koga sam lično poznavao. Cela ova afera pokazuje nedostatak kontakta sa realnošću i jednu bezobzirnost koja apokrifno liči na ono što je rekla Marija Antoaneta. Kada su ljudi vikali: „Hleba, hleba“, ona je rekla: „Pa jedite kolače“.

Žarko Puhovski: Tu se, s jedne strane, radi o cinizmu o kojem je kolega Korać govorio, a, s druge strane, riječ je o onome što u moralnoj filozofiji zovemo biciklističkim sindromom. Naime, biciklisti uvijek pričaju kako su automobilisti za njih opasni, a nikad ne vide da bi i oni mogli biti opasni za pješake. Dakle, uvijek se gleda prema gore. Ljudi koji dođu, recimo, u Pariz gledaju kako su drugi smješteni i to smatraju svojom referentnom skupinom, a ne kako žive ljudi u Požarevcu. To su, zapravo, mikropojave.