Jačanje nacionalne svesti i nacionalno pitanje na južnom Kakvkazu u drugoj polovini 19. veka bilo je zasenjeno drugim – načinu preobražaja carske autokratije u ustavni režim. I socijalne napetosti imale su značajnu ulogu. Prema rečima Cirhera, socijalističke ideje u Rusiji rađale su se u seoskim područjima, a na južnom Kavkazu u gradovima; u naftnoj i duvanskoj industriji u Batumiju i u fabrikama u Tbilisiju kao i u naftom bogatom Bakuu. Naravno, socijalno pitanje bilo je neraskidivo povezano s nacionalnim.
Dragan Štavljanin: HLADNI MIR – KAVKAZ I KOSOVO (4)
Danas će u narednih nekoliko nedelja objavljivati delove knjige „Hladni mir: Kavkaz i Kosovo“, autora Dragan Štavljanina, urednika Balkanskog servisa Radio Slobodna Evropa. Autor u knjizi između ostalog analizira uzroke i posledice proglašenja kosovske nezavisnosti i rata u Gruziji, te da li je nezavisnost Kosova presedan ili jedinstven slučaj u kontekstu činjenice da se Kremlj, intervenišući u Gruziji, pozivao na slične poteze Zapada na Kosovu.
Jermeni u Rusiji zauzeli su proruski stav i tretirali su je kao prirodnog saveznika protiv islamskih Otomana. Oni su živeli mnogo bolje nego njihovi sunarodnici u šest provincija Otomanskog carstva.
Najviše trgovaca na Kavkazu bilo je među Jermenima. Oni su činili uglavnom srednju klasu u Gruziji, dok je gruzijska viša klasa, pre svega plemstvo, nastojalo da ostane uključeno u više slojeve ruskog drušva, tako da nije postojala realna društvena osnova za gruzijski nacionalni pokret.
Lokalno muslimansko stanovništvo najmanje je profitiralo od naftnog buma u Azerbejdžanu krajem 19. i početkom 20. veka jer je kapital stizao iz Evrope, a radna snaga iz Rusije i Jermenije. Baku je postajao multietnička metropola, ali su u njemu različite zajednice živele izolovano jedna od druge što je stvaralo plodno tle za sukobe.
Tokom pobune 1905. razularena masa je tri dana pljačkala Jermene, palila njihove kuće i naftna polja u njihovom vlasništvu.
Carska policija dopustila je masi da divlja, isto kao što 80 godina kasnije sovjetska policija nije intervenisala da spreči pogrom nad Jermenima u Sumgaitu (1988) i Bakuu (1990).
Uoči Prvog svetskog rata, sve tri velike etničke grupe imale su političke pokrete. Preovlađujući gruzijski sledbenici ruske socijaldemokratije, jermenski Dašnakcutin i azerbejdžanski Musavat – nisu težili nezavisnosti od Rusije i stvaranju suverenih država.
Pošto na početku 20. veka koncept nezavisne, suverene nacionalne države nije bio ukorenjen u kavkaskom društvu, Cirher ističe da je društvenu i etničku svest potisnuo nalet antagonističkih snaga koje su na Kavkazu bile pod uticajem verskih razlika, s jedne, i imperijalne politike velikih sila, s druge strane. „Stoga, kada je Ruska revolucija oslobodila centripetalne sile u imperiji, Kavkaz se nije fragmentisao u nacionalne države niti se ujedinio u jedinstveni politički entitet – ’Kavkaz’. Zbog složene unutrašnje strukture, kao i geopolitičke pozicije na rubovima imperija, Kavkaz se pocepao u haosu i ponovo je ujedinjen pod okriljem Sovjetskog Saveza 1921”.
Na početku Oktobarske revolucije 1917, uticajne političke grupe na južnom Kavkazu nisu bile zainteresovane za nezavisnost. Posle povlačenja demoralisanih ruskih carskih trupa, međutim, region je u suštini stekao nezavisnost. Najpre je formirana Transkavkaska Federalna demokratska republika (1917). Ali, ona se raspala već 1918, jer su razlike među članicama bile prevelike. Tako su 1918. Gruzija, Azerbejdžan i Jermenija proglasili nezavisnost, koja je kratko trajala. Kada su boljševici ojačali vlast, Crvena armija predvođena Seržom Ordžonikidzeom stigla je na južni Kavkaz u aprilu 1920. Posle ultimatuma, najpre je kapitulirao Azerbejdžan, potom Jermenija i na kraju Gruzija, koja je uključena u Sovjetski Savez 1921. godine.
Boljševici su koristili nacionalizam kao prelazni fenomen podesan za neposredne političke ciljeve. To znači da pravo naroda na samoopredljenje može biti korišćeno za slabljenje imprerijalizma i promovisanje proleterskih revolucija.
Da bi konsolidovao socijalizam, Lenjin je dao dva ustupka neruskim narodima, od čije je podrške zavisio ceo poduhvat. Ustavno je priznat višenacionalni karakter SSSR, a nacionalno-teritorijalni princip uspostavljen je kao osnova za političku administraciju, uključujući pravo na samoopredeljenje republika članica.
Između 1918. i 1920. boljševici su van ruskog etničkog prostora imali podršku samo u velikim gradovima, a u većini delova neruske etničke periferije dominirale su antisovjetske snage. Stoga je federalizam bio instrument okupljanja raštrkanih delova izumrlog ruskog carstva.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
