„Belopotočki incident“ dogodio se samo osam dana pre zvaničnog izlaska iz sveta doznaka za bolovanje: Odlomak iz knjige „Srž“ Peđe Obradovića

Imao sam i tvit u glavi: selfi ispred televizije sa logom N1 i kratak tekst: back home. Umesto toga, automobil je prošao kroz mene i polomio mi obe noge na pešačkom prelazu u Belom Potoku, beogradskom podavalskom naselju.

Nisam ništa čuo, pojavio se na samoj periferiji vidnog polja. Instinktivno sam se okrenuo i spustio ruke na haubu u nesvesnom pokušaju da ga zaustavim.

Onda sam se našao u vazduhu, sve je otišlo u crno (kao kada se sa visoke stene skoči u more, to dugo nisam radio, ali to je bio taj osećaj, ne zaboravlja se, čovek bude u nekom prostoru u kojem vreme stoji i potpuna je tišina), dok se nisam našao na asfaltu sa odranije poznatim osećajem u desnom kuku, kada kost više nije tamo gde bi trebalo da bude.

A onda bes od nemoći i iskreno očajanje. Nisam zapamtio lice vozača, koji je zapalio cigaretu, čučnuo pored mene, pitao me kako sam, čime se bavim i govorio da će sve biti okej, dok sam ja urlao okupljenim prolaznicima da zovu muriju i hitnu pomoć. „Hoćeš da me napraviš na invalida!?“, viknuo sam, on nije rekao ništa. Pitao sam ga u agoniji da li zna šta je uradio. Da se pune dve godine borim sa leukemijom i posledicama terapija, da sam već dva puta morao da učim da hodam i da sam pre nekoliko sati izašao sa kontrole na Institutu za ortopediju na Banjici, gde su mi rekli da mi je levi kuk zarastao godinu dana pošto je pukao u Berlinu u padu sa bicikla, kada posle meseci ležanja i silnih terapija nije ostalo mišića koji bi ga zaštitili. I tek što su se Gaga i deca navikli da sam kod kuće, tek što sam počeo da ličim na sebe i tek što smo se opet sastavili, malo opustili i imali lepo zajedničko leto…

Dok sam ležao tamo na asfaltu, kroz glavu su mi munjevito prolazile misli da sam celo to leto, konačno stabilan na nogama, planinario po Srbiji, „visinski“ se pripremajući da ponovo počnem da živim normalno, i da me je sada od kola kojima sam se dovezao u šetnju Avalom i u kojima bih skinuo gojzerice i obuo patike delilo svega tridesetak koraka i jedan i po pešački prelaz. Toliko je i moju porodicu delilo od kraja duge epizode u kojoj se živi u kontinuiranoj krizi sa ostacima čoveka koji jutrom, umesto na posao kao sav normalan svet, odlazi u obilazak ordinacija, bolnica i klinika.

„Belopotočki incident“ dogodio se samo osam dana pre tog zvaničnog izlaska iz sveta doznaka za bolovanje. Tog kosmosa pacijenture u kojem sve orbitira oko masivne zvezde iz koje isijavaju dijagnoze, pretrage, zabrinutosti, mišljenja, nade i strahovi. Prvog oktobra je trebalo da taj „crveni džin“ eksplodira, pretvori se u supernovu i onda se skupi u malenu neutronsku zvezdu u kojoj će ostati gusto sabijene sve strepnje, sav stres i briga, koji nikada ne nestaju jednom kada čovek dobije rak.

Ali kakve veze taj čovek sa cigaretom uopšte ima s mojim borbama? Baš nikakve. Nisam ga opsovao, ni sada ne osećam niti ljutnju niti mržnju prema njemu, on me nije video, naši životi su se slučajno ukrstili i koliko god ja bio besan i šokiran zbog toga što mi se dogodilo, nisam mogao da ne primetim da sam pomerao prste na oba stopala i da je glava na ramenima. Iz tog iskustva nosim samo zaključak da bi pogibija od udarca automobila na pešačkom prelazu bila prilično neprijatna, da ne kažem ružna smrt.

Čoveka sa cigaretom neću prepoznati ni godinu i po dana kasnije i prvi put ću se u njega zagledati ispred kancelarije tužiteljke u Palati pravde dok smo čekali da dam izjavu. Imao je lice čoveka koji je sasvim na mestu. Popričali smo i bili pristojni jedan prema drugom u prisustvu njegove advokatice, meni advokat nije bio potreban.

U televizijskoj teoriji i praksi „košuljicom“ se naziva redosled sadržaja u nekoj emisiji. Ima i termin „pogača“, ali to je nešto drugo. Kao producent Dnevnika na N1, bavio sam se košuljicama u koje sam slagao lajvove, pakete, najave, pokrivalice, vesti, grafike, šta god može da se metne na ekran tako da čovek poželi da gleda baš to što ti imaš da mu kažeš. Pa je pred emisiju u sedam pogledam, a ona, sa segmentima u različitim bojama, što bi rekao moj drug Bane Šovljanski, izgleda „kao red letenja“, uredna, pregledna za prezentera i bez iznenađenja, a tebi u trenu bude jasno da je redakcija uspela i da se taj dan neće emitovati neka dosada.

A postoji i košuljica za „brejking“ (ono što kod nas zovu poslednjim, upravo saznajemo vestima). Ona ne liči ni na šta, grozna kupusara u kojoj znaš samo šta je početak i na čiji sled, kraj pogotovo, imaš tek ograničen ili nikakav uticaj jer ga diktira događaj. Ta ružna pojava dobije samo „slag“ (kolonu u koju se ubacuju tekstualni i audio-vizuelni sadržaji) za špicu, drugi slag bude najava gde napišeš prezenteru (ili on sam sebi) da se desilo „to i to“, imaš možda i prvu sliku ili reportera na licu mesta ako si srećne ruke ili je tim brzo reagovao, pa kad režija potera špicu, ti ubacuješ sadržaj dalje, kako šta od vesti i slike stiže u redakciju i praviš ono što se zove „vanredni program“, koji je u stvari redovni program u savremenoj filozofiji televizije, ali ne i kod nas, jer imamo tako malo televizija koje su uopšte ušle u 21. vek.

Moj život, od 8. septembra 2018, kada mi je rečeno da imam leukemiju, liči na tu kupusaru. Događaji se nižu uz malo ili nimalo moje kontrole baš kao breaking news u režiji. U toj avanturi, međutim, ne uživam, samo sam naučio da živim u njoj, budem što bolji i trudim se da se oporavljam zbog onih koji me vole i koji iskreno pate kada mi je loše ili mi se nešto loše desi.

Nezaobilazno, ko god je čuo za belopotočki događaj, reagovao je u neverici da mi se posle svega i to dogodilo. Postavljaju se razne teorije. Moj amigo Slobodan Georgiev veruje da za sve postoji neki razlog, da se ništa ne dešava uzalud, tek tako, i da tamo negde, na kraju puta, postoji neko utočište u smislu koje tek treba otkriti. Moja tetka, koja sledi pogled na svet istočnjačkih filozofija, sa druge strane, smatra da se sve događa bez ikakvog razloga te da o tome uopšte ne treba razmišljati. Da stvari samo treba prihvatiti takve kakve jesu. Naravno, mnogo je onih koji sve posmatraju kroz religijsku prizmu i rešenje vide u prihvatanju Svete tajne Crkve, odnosno u susretu čoveka sa Bogom i ostvarivanju zajednice sa njim. Svakako da nisu izostali ni predlagači akcije skidanja čini, a bilo je i onih kojima sve staje u jednu reč – baksuz. Moja lutanja za odgovorom još traju, intimno se teško suzdržavam od (auto)ironije, svog omiljenog oružja za obračun sa stvarnošću još iz vremena pre nego što mi se „raspala košuljica“ (to je ono kada ti se emisija raspe u hiljadu komada, niko ne zna šta treba sledeće da ide, gledaš prezentera zbunjenog i onda ili vičeš: reklame – ako si pribran – ili ostaneš sleđen u opštoj tišini pa se na ekranu pojavi „crno“, što je na televiziji najveći greh).

Oni koji me prate na mrežama znaju da nisam objavljivao slike iz bolnica, nisam izveštavao o svom zdravstvenom stanju, zahvalio sam svima koji su mi pomogli, ali neke muke želeo sam da ostavim za sebe i najintimniji krug ljudi. Posle šokantnog povratka u bolnički krevet na ortopedskom odeljenju VMA, u izolaciji u koju su me smestili zbog moje „osnovne bolesti“, osetio sam da moram da progovorim. Za one kojima je svega dosta, koji su u strahu da će umreti od bolesti od kojih pate, za one koji veruju da ih „tera maler“, da ih život ne štedi, i posebno za one koji su zbog toga na ivici da odustanu. Otada već dve godine bez većeg uspeha pokušavam da događaje i osećanja iz septembra 2018. godine složim u rečenice, sve dok ih slučajno nisam pronašao na samom početku LJepšeg kraja Bekima Sejranovića: „Osjećam se kao čovjek koji je jednom htio napisati nekakvu priču, ali nije uspio jer je ta priča preuzela kontrolu nad stvarnošću. Nije više bilo jasno što je stvarno, priča ili život.“ Eto, baš tako ni ja sâm ne znam gde prestaje stvarnost, a počinje neka moja priča i obratno, ako su te dve stvari odvojive, a ja mislim da na neki način jesu.

Nastavak sutradan

Izdavač knjige „Srž“ Peđe Obradovića je Laguna, a može da se kupi po ceni od 799 dinara u knjižarama Laguna i Delfi i na sajtu www.laguna.rs

Priča sa oštre krivine života

Knjiga novinara Peđe Obradovića (Beograd, 1975-2023) istinito je i potresno svedočanstvo o njegovoj borbi s bolešću. Scene lečenja smenjuju se sa porodičnim pričama, nemoć i očaj sa slikama retkog prijateljstva i zahvalnosti. Od svoje prve redakcije dnevnika Blic i do kraja života ostaje u novinarstvu, gde kao novinar, reporter i urednik/producent prolazi i kroz redakcije TV B92, BIRN-a i TV N1, u čijem nastanku učestvuje od prvog dana, kreirajući i producirajući Dnevnik N1. Uz saglasnost izdavača objavljujemo nekoliko odlomaka. Oprema redakcijska.