Šta je sa Bogom?

Moj pomirljivi odgovor je da ne verujem, ali da delim osećaj čuđenja i misterije sa mnogima koji veruju.

Interakcija između nauke i religije još uvek izaziva polemiku, bez obzira na to što nije bilo bitne promene od 17. veka. Njutnova otkrića izazvala su čitav niz religijskih (i antireligijskih) odgovora. Još više je uradio Čarls Darvin u 19. veku.

Današnji naučnici ispoljavaju različite vrste religijskih stavova; među njima ima tradicionalnih vernika, kao i zakletih ateista. Moj lični stav – dosadan za one koji žele da promovišu konstruktivan dijalog (ili čak nekonstruktivnu raspravu) između nauke i religije – jeste da ako išta učimo iz bavljenja naukom, to je da je nešto tako bitno kao atom sasvim teško razumeti.

To bi trebalo da unese sumnju u svaku dogmu ili u svaku tvrdnju da smo ostvarili više od sasvim nepotpunog i metaforičkog uvida u bilo koji duboki aspekt postojanja. Kao što reče Darvin, u pismu američkom biologu Ejsi Greju: “Najdublje osećam da je ceo predmet pretežak za ljudski intelekt. I pas bi mogao da razmisli o Njutnovom umu. Neka se svaki čovek nada i veruje kako može”.

Kreacionisti veruju da je Bog stvorio Zemlju manje-više takvu kakva jeste – ne ostvarujući nikakav prostor za pojavu novih vrsta ili za veću složenost i ne vodeći računa o širem kosmosu.

Čistom logikom je nemoguće opovrgnuti čak i nekoga ko tvrdi da je svemir stvoren pre sat vremena, skupa sa svim našim sećanjima i sa svim tragovima ranije istorije.

Kreacionistički koncepti još neprikosnoveno vladaju među mnogim američkim protestantima i u nekim delovima muslimanskog sveta. U Kentakiju postoji kreacionistički muzej, sa onim što njegovi osnivači opisuju kao Nojevu barku u punoj veličini, dužine 17,8 metara, koja je koštala sto pedeset miliona dolara.

Sofisticiranija varijanta – inteligentno modelovanje – sada je modernija.

Ovaj koncept prihvata evoluciju, ali negira da nasumična prirodna selekcija može predstavljati objašnjenje za beskrajno dug lanac događaja koji su doveli do naše pojave. Mnogo se priča o fazama gde se čini da je ključna komponenta živih bića zahtevala niz evolucionih koraka pre nego jedan skok, ali gde međukoraci sami po sebi ne donose prednost za opstanak.

Ovakav argument sličan je tradicionalnom kreacionizmu. Vernik se fokusira na neke detalje (a njih je mnogo) koji još nisu shvaćeni i tvrdi da prividna misterija predstavlja fundamentalni nedostatak ove teorije.

Sve se može objasniti prizivanjem natprirodne intervencije. Dakle, ako se uspeh meri postojanjem objašnjenja, ma koliko da je klimavo, onda će inteligentni modelari uvek pobeđivati.

Ali objašnjenje vredi samo ukoliko integriše sasvim različite pojave i povezuje ih sa osnovnim principom ili objedinjujućom idejom. Takav princip je darvinovska prirodna selekcija kako je izložena u delu O poreklu vrsta, koje je opisao kao jedan dugačak argument.

U stvari, prva objedinjujuća ideja bio je Njutnov zakon gravitacije, koji je identifikovao poznato gravitaciono privlačenje koje nas drži na tlu i zbog kojeg jabuka pada silom koja Mesec i planete drži u orbitama. Zbog Njutna, ne moramo da beležimo pad svake jabuke.

Inteligentno modelovanje potiče iz vremena klasičnih argumenata: za modelovanje je potreban modelar. Pre dva veka, teolog Vilijam Pejli uveo je sada poznatu metaforu o časovniku i časovničaru – navodeći oko, pokretljivi palac, itd, kao dokaz za milostivog Tvorca.

Mi sada posmatramo svako biološko podešavanje kao rezultat produžene evolucione selekcije i simbioze sa okolinom. Pejlijevi argumenti više nisu popularni ni kod teologa.

Pejlijev stav prema astronomiji bio je da ona nije najplodonosnija nauka za pružanje dokaza o modelovanju, ali “budući da je potvrđena, pokazuje, pre svih drugih nauka, razmere (Tvorčevih) postupaka”. Pejli bi verovatno reagovao drugačije da je znao nešto o fizici koja podseća na proviđenje i koja je dovela do nastanka galaksija, zvezda, planeta i do periodnog sistema elemenata.

Vasiona se razvila iz jednostavnog početka – velikog praska – određenog sasvim kratkim receptom. Ali fizički zakoni su pre dati nego što su se razvili. Tvrdnje da ovaj recept deluje prilično posebno ne mogu se tako lako odbaciti kao Pejlijevi biološki dokazi (a moguće objašnjenje u smislu multikosmosa pominje se u delu 4.3).

Moderni pandan Pejliju, matematički fizičar Džon Polkinghorn tumači naše fino udešeno stanište kao “tvorevinu Tvorca koji hoće da ono tako izgleda”.

Imao sam zanimljive javne rasprave sa Polkinghornom; predavao mi je fiziku kao studentu na Kembridžu. Držim se stava da je njegova teologija previše antropocentrična i ograničena da bi bila pouzdana.

On ne prihvata inteligentni plan, ali veruje da Bog može da utiče na sveg laganim gurkanjem ili potezanjem na mestima i u vreme kad je ishod naročito odgovoran za male promene – maksimalni učinak minimalnim i lako skrivenim naporom.

Prilikom susreta sa hrišćanskim sveštenicima (ili njihovim pandanima iz drugih vera), pokušavam da saznam šta oni smatraju donjom linijom – teorijskim minimumom koji njihovi sledbenici moraju da prihvate.

Jasno je da mnogi hrišćani smatraju vaskrsenje istorijskim i fizičkim događajem. Polkinhorn svakako smatra; on ga zaodeva u fiziku, govoreći da je Hristos prešao u egzotično materijalno stanje koje će zadesiti sve nas kad dođe apokalipsa.

A u vaskršnjoj poruci 2018, kanterberijski nadbiskup Džastin Velbi rekao je da ako je vaskrsenje “samo priča ili metafora, iskreno, ja bih se povukao sa svog posla”. Ali koliko katolika stvarno veruje u dva čuda – praktični deo ispita – koje potencijalni kandidat mora ostvariti da bi se kvalifikovao za sveca? Stvarno me zbunjuje to što toliko ljudi ima vere u tako doslovan sadržaj.

Sebe bih opisao kao praktičnog ali neverujućeg hrišćanina. Paralelan koncept poznat je kod Jevreja: mnogo njih sledi tradicionalne običaje – pale sveće petkom uveče itd.

Ali to ne mora da znači da svojoj religiji daju bilo kakav primat, još manje da tvrde da ona poseduje bilo kakvu jedinstvenu istinu. Sebe čak opisuju kao ateiste. Isto tako, kao kulturnom hrišćaninu, drago mi je da prisustvujem (iako neredovno) obredima Agnlikasnke crkve s kojom sam blizak još od ranog detinjstva.

Međutim, tvrdokorni ateisti se previše fokusiraju na religijsku dogmu i na ono što se naziva prirodna teologija – traženje dokaza natprirodnog u fizičkom svetu. Oni moraju da budu svesni religioznih ljudi koji nisu ni neinteligentni ni naivni.

Napadajući preovlađujuću religiju, umesto da se zalažu za mirnu koegzistenciju s njom, oni slabe savez protiv fundamentalizma i fanatizma.

Isto tako slabe nauku. Ako se nekom mladom muslimanu ili protestantskom hrišćaninu kaže da ne mogu imati svog Boga i da moraju prihvatati evoluciju, oni će se opredeliti za svog Boga i da moraju prihvatiti evoluciju, oni će se opredeliti za svog Boga i biće izgubljeni za nauku.

Sledbenici većine religija pridaju veliki značaj obrednim aspektima svoje vere – u stvari, mnogi od njih daju prednost obredu u odnosu na verovanje.

Kad nas toliko toga deli, a promene su uznemirujuće brze, zajednički obred nudi povezivanje unutar zajednice. A religijske tradicije, povezujući sledbenike sa prošlim generacijama, trebalo bi da pojačaju našu zabrinutost tako da budućim naraštajima ne ostavimo degradiran svet.