Foto: Vladimir StevanovićVladimir Stevanović (38), predsednik i glavni instruktor Ninđucu kluba „Buđinkan“ iz Leskovca, popeo se na drugi najviši vrh planine Radan, Sokolov vis na 1.370 metara, noseći na sebi, pritom, samo šorts i čizme. Za Danas kaže da su ta „hladna izlaganja“ u ekstremnim vremenskim uslovima jedan od elemenata drevne japanske veštine ninđucu, koju praktikuje kako bi održao vezu i harmoniju sa prirodom.
Naum o izlaganju svog tela ekstremnim uslovima u prirodi, samo u šortsu, kod njega se, objašnjava naš sagovornik, javio 2011. godine.
„Ta ‘hladna izlaganja’ su u sklopu veštine ninđucu koju praktikujem. To je ratnička, srednjovekovna veština koja, u okviru svoje veštine ratovanja, sadrži i filozofski aspekt koji se vezuje za japansku šamansku tradiciju koja se zove šugendo. To je drevna tradicija poštovanja prirode i prirodnih sila u Japanu. Po šugendou, svako ko teži duhovnom razvoju trebalo bi da se suoči i harmonizuje sa osnovnim prirodnim elementima, a jedan od njih je i voda“, priča ovaj Leskovčanin.
Stevanović u osvajanje Sokolovog visa, 29. januara, nije krenuo sam, već sa svojim kolegama iz kluba, a bilo ih je, ukupno, sedmoro koji su krenuli na taj put.
„Bilo je malo snega, ali, kada smo stigli do Medveđe, put je bio potpuno zaleđen i dočekala nas je gusta magla, sa vidljivošću od 20 do 30 metara. Bili smo u neposrednoj blizini vrha, jer nismo mogli da ga nađemo od magle. Šibao nas je jak vetar i vejavica, prilično ekstremni uslovi. Temperatura minus četiri ili pet, a subjektivni osećaj kao da je minus 10“, počinje priču Stevanović, kome je ovo deveti put da se na neki planinski vrh popeo samo u šortsu, po snegu, a najviši je bio Midžor na 2.169 metara, na Staroj planini.
Za ovakvu aktivnost, koja se mnogima može učiniti ekstremnom i nepotrebnom, ključ je, smatra, „temeljna priprema“.
„Ja se svakog dana kupam ledenom vodom, bez obzira na doba godine. To priprema telo da ne ulazi u šok i ne stvara negativna uverenja vezana za hladnoću. Hladnoću doživljavam kao nešto pozitivno, kao nešto što jača moj organizam i pomaže mu da izbaci toksine. Ja to vidim kao izazov i priliku da razvijam svoju svest i u nekoj sam vrsti meditacije dok sve to radim“, govori Stevanović.
Naš sagovornik dodaje da je izuzetno važna, osim fizičke, i mentalna priprema pred ovakve uspone.
„Inicijalno, postoji reakcija na hladnoću čim skinete odeću. Počinju da trnu udovi, ruke, noge i koža. To traje pet minuta, nakon toga vi držite tempo krećući se i obraćate pažnju na disanje. Tada dolazi do namernog procesa koji se zove termogeneza, odnosno generisanja toplote u telu disanjem i meditacijom. Kontrolišem svoje disanje i misli, sve je konstantno, sve držim pod kontrolom i u uslovima koji meni odgovaraju“, pojašnjava Vladimir Stevanović kako teče proces adaptacije na vremenske uslove kao direktna posledica mukotrpnih treninga.
Prema njegovim rečima, za razliku od klasičnog planinarenja, u ovakvim slučajevima „hladnih izlaganja“ i „vojnog režima planinarenja“ koristi se „osnovna oprema“.
„Ja kod sebe, u rancu, nosim nož, kremen, lampu, vodu i lekove za glavobolju ili dijareju, a pribor za prvu pomoć je u kolima. U rancu nosim i odeću, koju obučem u slučaju jače hladnoće, drhtavice, početka hipotermije, u najekstremnijem slučaju kada se pojave promrzline. Tada se oblačim jer mi nije cilj da oštetim svoje telo i sebe. Imam ženu i dvoje dece, moram da brinem i o njima. Na sebi sam tada imao samo šorts, čizme i ranac na leđima“, govori Stevanović koji se planinarstvom bavi „više od 15 godina“.
Kako kaže, uspon i silazak sa Sokolovog visa trajao je dva i po sata, a, osim njega, još je samo jedan kolega iz ekspedicije, Petar Đokić, tada praktikovao „ledeno izlaganje“.
„Nismo razmišljali da odustanemo jer nismo imali fizičkih problema. Međutim, magla je bila izuzetno gusta, pa nismo mogli da vidimo stazu jer nije bila markirana. Postojala je opasnost da nam se zaledi put, pa da izgubimo dosta vremena u povratku kolima“, kaže sagovornik Danasa koji je, po profesiji, arheolog.
Dodaje da su grmljavina i oluja „jedne od najopasnijih stvari koje mogu da vam se dese na planini“.
„Vejavica je druga opasnost, jer može da zaveje vas i tragove koje ostavljate, pa postoji opasnost da zalutate. Svi mi iz tima smo u odličnoj kondiciji, pa ne moramo toliko na opremu da se oslanjamo, već, pre svega, na našu fizičku spremnost“, kaže Stevanović, koji praktikuje i meditacije uz i ispod ledenog vodopada.
„Okruženi smo udobnošću“
Vladimir Stevanović kaže da je sa „hladnim izlaganjima“ počeo 2011, a da se „ledenim planinarenjima“ bavi od 2021. godine.
„Sa arherološke tačke gledišta – ljudi evoluiraju, kao sva živa bića na planeti. Evolucija podrazumeva adaptaciju tela na spoljašne okolnosti. Ako živimo u prirodi, naše telo se adaptira tim uslovima, bićemo otporniji, snažniji i izdržljiviji. Međutim, savremen način života od nas zahteva da, uglavnom, sedimo na poslu, gledamo u mobilne telefone, okruženi smo udobnošću, kući nam je toplo, a kičma nam se ne razvija na pravi način. Naše telo nije formirano da bi sedelo, već da se kreće i trči“, smatra Stevanović, koga mediji nazivaju i „Srpski ledeni čovek“.
Ninđucu
„Glavni motiv veštine ninđucu je približavanje prirodi, odnosno prirodnom stanju čoveka. Živimo u modernom svetu, ali pokušavamo da se vratimo našim korenima, kako bi bili zdravi i jači. Ne samo za fizičko, već i za psihičko zdravlje je važno da budemo u kontaktu sa prirodom. Osećam i psihološke benefite, jer te avanture čine da se osećam bolje i povezanije s prirodom“, naglašava Vladimir Stevanović.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
