Studenti: Sloboda medija u Srbiji ne postoji

Oni objašnjavaju da je pored četiri zahteva uspostavljena na početku, dodat peti koji se tiče zvučnog topa od 15. marta i objavu kompletne dokumentacije vezane za ta dešavanja. Kao šesti zahtev zatražena je odgovornost za osobu koja je dozvolila predsedniku Srbije da sa ekipom novinara uđe u prostorije bolnice gde su bili povređeni u požaru u Kočanima.

Studentkinja priznaje da su umorni jer je teško pet meseci držati blokadu fakulteta 24 sata, ali kaže da imaju snage da nastave i izguraju do kraja koliko god to bude trajalo. Njen kolega dodaje da im mnogo znači brojnost jer mogu da se smenjuju i da raspoređuju resurse kao što su to činili i sa blokadom Radio televizije Srbije. Mnogo im znači i podrška građana koji se takođe organizuju ne samo da zato što žele da im pomognu, već su shvatili da i sami mogu da budu deo promena ovog sistema.

Studentkinja ističe da je od pomoći i podrška roditelja, baka i deka iako je puno kolega koji to nemaju.

– Moji roditelji koliko god da su u početku bili skeptični, shvatili su da je ovo za šta se borimo bitno za sve nas. Otac mi je jednom prilikom rekao: “Nemoj da se brineš i ako izgubiš godinu, ako se bilo šta desi što nisi očekivala. Ti si u ovoj godini osvojila nešto što nikad ranije nisi mogla da osvojiš. Dobila si iskustva koja ne bi mogla na drugačiji način da dobiješ, da shvatiš stvari koje su se desile i svi treba da budemo ponosni zbog ovoga što se dešava” – prenela je ona.

Domaći izdajnici, strani plaćenici

I student kaže da ga porodica podržava a tome doprinosi to što su protesti mirni.

– Verujem da bi veliki broj roditelja bio zabrinut ako bi protesti bili nasilni ili išli ka tome. Ali nema naznaka da će se to desiti ma koliko bilo pokušaja da se spinuje o nasilju i terorizmu. Baš to što su nenasilni protesti, doprinelo je da dobijemo podršku roditelja i građana jer retko se dešava da ovako mirno izlazimo na ulicu, sa nekoliko skandiranja, pametnim i domišljatim transparentima – objašnjava on.

To što su često izloženi pretnjama vladajuće partije i njenih simpatizera, od fizičkih i napada nožem do gaženja, brine njihove roditelje i bliske osobe. Postoji i puno strepnje, pogotovu kod starijih generacija oko toga da li su to stvarno studenti, da li su strani plaćenici ili domaći izdajnici, ali, kaže studentkinja, sve to potire činjenica da su protesti mirni, što se nikada nije desilo u ovoj državi. Zato “guraju” tu mirnu formu, apeluju da i građani ostanu mirni i pribrani zato što sila nije rešenje, niti ikada treba da bude pogotovu u ovakvoj situaciji.

– Skeptičnost naših najbližih u neku ruku je opravdana s obzirom da je bilo žrtava tokom dva najveća ranija studentska protesta, 1996. i 1997. kada su studenti upucani od strane režima. Ali, ja sam u radnoj grupi za bezbednost i od pre dva-tri meseca smo stupili u kontakt sa veteranima koji su došli da nas brane, tu su na svakom protestu. Mnogo incidenata su sprečili, mnogo situacija deeskalirali, stvarno bih voleo da se zahvalim njima kao i kolegama iz IT blokade – kaže student.

Dodaje da su šetnje kroz Srbiju doprinele masovnosti pokreta ali podseća da su u početku, kod prvog pešačenja za Novi Sad studenti u Inđiji, u februaru mesecu spavali na otvorenom, kao i sledeći put, kada su išli do Kragujevca, na prvoj stanici u Sopotu, gde je 40 godina na vlasti jedan čovek. Kaže da to razume, jer su to male sredine gde svako svakoga zna i građani ako izađu da dočekju studente, rizikuju da izgube posao, ali sa druge strane im nije svejedno jer su tu studenti koji pešače 140 kilometara. Ipak, podrška koju su dobili u svakom mestu bila je neverovatna, iako ljudi nisu bili baš upoznati sa situacijom jer se na televizijama sa nacionalnom frekvencijom ili ćuti ili o protestima govori u negatovnoj konotaciji. Naglašava da su šetnje i razgovori sa studentima probudili narod.

– Srbija je jako centralizovana, više se ulaže u Beograd i veće gradove a šetnjama se prolazilo kroz manja mesta gde niko godinama, možda decenijama nije došao da priča sa meštanima. To su mesta sa deset ili dvadeset stanovnika i prvi put se taj narod osetio viđenim, osetili da je nekog briga za njih, nada se u njima probudila – kaže studentkinja Filozofskog fakulteta.

Student u svakom selu

Njen kolega podseća na biciklističku turu do Strazbura, što je bio ozbiljan poduhvat, prošlo se kroz više država i gradova. To je okupilo dijasporu u kojoj se do tada nije mnogo pričalo o studentskim protestima. Sada su se ljudi sami organizovali po gradovima, počeli da održavaju 16-minutni pomen, a studenti sa fakulteta u drugim državama traže da sa našim studentima drže on lajn tribine kako bi im približili razloge protesta.

Na pitanje voditeljke kako vide inicijativu “student u svakom selu”, studentkinja odgovara da je to nastojanje da prilikom obilaska manjih mesta učestvuju studenti koji potiču iz tih sredina. Oni treba da pričaju sa komšijama, bakama, dekama, sa mlađom decom, da objašnjavaju šta je studentska borba, jer ti ljudi možda ne razumeju šta se dešava.

Kao glavne vrednosti studentskih protesta istakli su se solidarnost, pravda, istina i hrabrost, ali i dobra organizacija jer su posle onih gaženja uspevali jako brzo da organizuju masovan protest u drugom delu grada za žrtve tih napada.

– Ne samo u drugom delu grada nego i u drugom gradu. Blokada RTS- kada je bila 10. marta, blokiran je i RTV u Novom Sadu. Puno ljudi je izašlo, a nije bilo koordinirano sa kolegama iz NS. Kada je pretučena devojka u Novom Sadu, sutradan ujutro su bili protesti u Beogradu. Tačno, solidarnost jeste jedna vrlina našeg pokreta. Istovremeno, u celoj Srbiji smo upoznali ljude koje ne bismo nikad sreli čak i da su na fakultetima u istom gradu. Upoznali smo, pričamo i ugostimo kolege iz Češke, Poljske. Solidarnost koja se vidi u pokretu mislim da nije viđena u poslednjih 20 godina. Mi smo navikli kao narod da se ujedinimo posle neke velike katastrofe, poplave ili zemljotresa, a razlog zbog koga sada protestujemo je takođe katastrofa ali koja ne dolazi iz prirode – kaže student.

Koleginica dodaje da se ta solidarnost pretvara u prijateljstvo. Navodi primer studenata iz Novog Pazara koji su došli za Uskrs na blokadu RTS-a, da redare kako bi odmenili studente koji slave hrišćanski praznik. To je prijateljstvo, kaže ona, neka iskonska potreba da se ode i pomogne nekome zato što je to ispravno.

Na pitanje voditeljke kako su uspeli da oteraju strah kod ljudi, da promene svest građana koji do sada nisu mislili da će išta moći da promene, plašili su se da izađu na proteste a sada sve više ljudi iz javnih preduzeća govori o pritiscima koji se na njih vrše da bi išli na kontramitinge – studentkinja potvrđuje da postoji veliki rizik za ljude koji ustaju, bore se, imaju svoj glas, pogotovu u manjim preduzećima ili državnim firmama.

Ceo tekst možete pročitati na sajtu Demostata.