Sva su jutra u bolnici siva: Odlomak iz knjige „Srž“ Peđe Obradovića

Malo sam i uzbuđen, a to nije ono pozitivno, nego anksiozno uzbuđenje, jer kada mi izvade krv i kada doručkujem, idem pod ruku doktora Z., koji će mi iglom probosti grudnu kost i uzeti uzorak koštane srži za analizu.

„Hajde, Viljeme Tele!“, govorio sam mu, hrabreći sebe, pred gomilom nekih studenata, jednom kada mi je vadio likvor iz kičme za analizu ili je to bilo davanje terapije, isto u kičmu, meni isti đavo, dobri doktore moj, alaj je to bolno i neprijatno kada se pogode nervi koji uz kičmu idu, to je retko išlo iz prve…

Jednom sam i prdnuo dok mu je nos bio uz samo prkno, bilo mi je strašno neprijatno, da ne kažem sramota, ali creva, onako pričvrljena dok sam ja u fetusnom položaju širio prostor između pršljenova, nisu izdržala; evo i sad me je sramota pa delim da me prođe, uostalom, iz moje pozicije šta je jedan prdež, silno su se moji sapatnici smejali kada sam im to ispričao, ta je sramota i neprijatnost bila vredna njihovih osmeha jer tamo, u bolnici, osmesi nisu česti.

Nego, šta sam ono hteo… Dakle, da… bio sam tada na kraju prvog kruga hemioterapije i trebalo je videti da li je i kakve rezultate dala. A ko voli da ga bodu i ko uživa u nestrpljenju čekanja rezultata?

Negde u isto vreme, dok sam ja čekao da me pozovu u ambulantu, jedan je mladić vozio auto-putem iz Beograda prema Nišu. Mogu da ga zamislim, sam je u kolima, krenuo je rano nekim poslom, čuje se muzika i ja iz nekog razloga mislim da sluša radio. Sunčevi zraci se teško probijaju kroz gustu maglu koja se razlila svuda unaokolo, a u tom delu Srbije ume da se spusti, jer se tu Velika Morava provlači između Juhora i, ako se ne varam, obronaka iz kojih će se uspeti Kučajske planine, kada se prođu Senjski rudnici i Pasuljanske livade. I mislim da je možda jedva i primetio kako se ispred njega pale štop-svetla vozila za kojim se kretao i da se sve dogodilo u deliću sekunde. Ne znam da li je taj delić sekunde dovoljan da čovek shvati šta se dešava i da li je taj tren dovoljno dug i za kakvu misao ili ideju…

Na nekom trećem mestu, a to je opet to isto vreme, na mašini koju zovu „vreška“, nalazi se kesa sa trombocitima na kojoj je moje ime. U Srbiji je sistem takav da pacijenti koji se leče od leukemije treba sami da obezbede davaoce krvi i, što je komplikovanije, davaoce trombocita, krvnih pločica bez kojih se krv ne zgrušava, a to u brojnim situacijama ume da bude fatalno nezgodno. Krv i trombociti služe da nadoknade deficitarne krvne ćelije koje stradaju zajedno sa nezrelim i malignim ćelijama koje su glavna meta hemioterapije. Dok krv može da dâ svako zdrav, uslovi za davaoce trombocita nešto su stroži -potrebno je da su vene u odličnom stanju, da davaoci ne piju nikakve lekove, kod žena je važno da imaju preko 60 kilograma i da nisu ostajale u drugom stanju.

Čitam beleške koje sam tog dana napravio u bolnici. Pišem kako sam okružen nesrećom i ljudima kojima sam i ja isto tako neko nesrećno okruženje. Svakodnevno svedočim ljudskim tragedijama i ne umem baš da se sastavim, glumim, sebi i(li) drugima, da kontrolišem emocije.

„Ne, priznajem, ne mogu da se setim kako izgleda devojka koja je neki dan umrla na intenzivnoj nezi. I ne znam šta bih, osim motivacionog govora, rekao N. Nisam blizak ni sa devojkom kojoj se bolest vratila i koja je danas saznala da je u drugom stanju. Nisam izašao iz sobe kada je plakala na hodniku Š…Ć Ali ima tih delova dana kada se svi izvučemo iz svojih rupa, omršaveli, spori i ćelavi, pa vukući noge po podu bauljamo okolo, neko sam, neko u društvu, ja radije sam jer mi se ni sa kim ne razgovara. A kada mi se neko obrati, gledam da se nasmejem, smejem se možda i više nego što je pristojno. Bolje stojim sa osmehom nego sa rečima…“

Čitam dalje, rečenice su kratke i opisuju jad, moj i onaj kojem svedočim. Imam utisak da svuda pada neka prašina, da su mi usta puna nje i da sve ima miris i ukus kiselog. Vidi se da pišem nevoljno, možda samo da ostavim trag, možda zato što više ne znam šta bih sa sobom. Ima i nekoliko fotografija, na njima su i ljudi kojih više nema. Svi smo u teškim unutrašnjim borbama jer nas je sramota da kukamo pred drugima, i to iz obzira da jedni drugima pakao u kojem se nalazimo ne činimo još nepodnošljivijim.

– Peeedžoooo, kaaa’ češ kuuuuči?! – pita me E. naslonjen na vrata sobe, a ja mu odgovaram kontrapitanjem šta ću kod kuće. – Pa lakše je kod kuče, Pedžo, nego ovde.

– Lakše je, ali kod kuće ne mogu da se lečim. A mi smo se ovde zato okupili….

– Jeste, Pedžo, i to što kažeš… – odgovara E. pa se odšunja dalje niz hodnik ka svojoj sobi.

Tako smo se sokolili međusobno i podsećali zašto smo tu gde jesmo, zašto tako jadno izgledamo i još jadnije se osećamo. I kao da za pun pansion u tom purgatorijumu svake vrste to nije dovoljno. Jer život tako napravi da se sudbine isprepletu na neočekivane načine, kako je to nemoguće domaštati ili izmisliti. I ponekad ih spoji tako da se možda nekim nevidljivim vezama preseli iz jednog u drugo telo; a možda je to samo uobrazilja, tek način da svari nesvarljivo, izađe na kraj sa bolom i dâ smisao besmislenom i neverovatnom. Ta ideja da neko koga nema više na neki način nastavlja život kroz nekog drugog, lepa je i utešna i možda je bolje ne ulaziti dalje u tu metafiziku – jer kome je potrebna realnost u kojoj se smisao ne da uhvatiti i gde uteha ne postoji?

U jutro 10. oktobra 2018. agencije su javile o teškoj saobraćajnoj nesreći na auto-putu između Jagodine i Ćuprije. Dopisnici će kasnije izvestiti i to da je sedmoro ljudi poginulo, a da ih je dvadeset sedmoro povređeno u dva lančana sudara, čiji je uzrok najverovatnije bila gusta magla. Očevici kažu da se sve desilo u trenutku, da ni sami nisu sigurni šta su videli, neki tada još nisu znali šta je sa njihovim saputnicima. I onda kažeš: „Da se nosi sve u pičku lepu materinu!“

Tog istog jutra stigli su rezultati punkcije i nije bilo sjajno, leukemija je još bila tu, pa su mi rekli da obezbedim davaoce trombocita za drugu turu hemioterapije. O tome je računa vodila Gaga, na meni je bilo samo da budem disciplinovan pacijent i ja sam se trudio da ispunim svoj zadatak. Ona je vodila spiskove, zvala i organizovala ljude, ona zapravo jedina zna baš sve ljude kojima, između ostalih, dugujem život i zahvalnost. Kažem joj da imam jednu dozu trombocita na toj „vrtešci“, ali me ona prekida.

– U onoj nesreći na auto-putu poginuo je dečko koji ti je dao te trombocite, javio mi je Ć. Sa njim sam se poslednji put čula u petak – rekla mi je, a ja nisam znao šta da kažem, nisam pronalazio prave reči osim što sam se ponadao da će taj čovek, koga nikada nisam upoznao, možda, eto, živeti kroz mene, i to mi je zvučalo kao uteha, i u to smo oboje strašno želeli da verujemo.

– Da se nosi sve u pičku lepu materinu! – odgovorio sam.

Čitam beleške i sabiram osećanja, koliko je duboka ta nesreća u kojoj se nađeš i kako je teško racionalizovati sve što se dešava jer je tako neverovatan sled događaja. Sada mi je jasno zašto su rečenice kratke, a opisi šturi, hteo sam da ostavim neko podsećanje, ali nisam imao snage da složim i osećanja, evo i sad se davim dok iskašljavam sav taj nataloženi glib u kom sam plivao držeći samo nos iznad površine.

Kažu ljudi da i kada neko ode, on ipak nastavlja da živi onoliko dugo koliko živi i sećanje na njega. Nemam dilemu da je to tako, ali želim da verujem i u to da život ponekad ukrsti sudbine nevidljivim i neshvatljivim vezama koje samo on može da namesti. Verujem, jer kome je potrebna realnost u kojoj se smisao ne da uhvatiti i gde uteha ne postoji?

Nastavak sutradan

Izdavač knjige „Srž“ Peđe Obradovića je Laguna, a može da se kupi po ceni od 799 dinara u knjižarama Laguna i Delfi i na sajtu www.laguna.rs

Priča sa oštre krivine života

Knjiga novinara Peđe Obradovića (Beograd, 1975-2023) istinito je i potresno svedočanstvo o njegovoj borbi s bolešću. Scene lečenja smenjuju se sa porodičnim pričama, nemoć i očaj sa slikama retkog prijateljstva i zahvalnosti. Od svoje prve redakcije dnevnika Blic i do kraja života ostaje u novinarstvu, gde kao novinar, reporter i urednik/producent prolazi i kroz redakcije TV B92, BIRN-a i TV N1, u čijem nastanku učestvuje od prvog dana, kreirajući i producirajući Dnevnik N1. Uz saglasnost izdavača objavljujemo nekoliko odlomaka. Oprema redakcijska.