Titove i Marijine vode

Kada se saberu svi kanali za plovidbu i navodnjavanje, od Velikog bačkog kanala, koga je inženjer Jozef Kiš, a po nalogu carskog Beča, počeo da gradi spajajući Dunav kod Bezdana i Tisu kod Bečeja, uz pomoć tri hiljade radnika, na Đurđevdan, 6. maja 1793, zatim njegov „pobratim“ Mali bački kanal pa onda kanali iz sistema Duna-Tisa-Dunav ispostavi se da je u Vojvodini povezana čitava jedna mreža od nekoliko hiljada kilometara što prirodnih što „veštačkih voda“. Ove potonje su posebno građene u doba Marije Terezije i u Titovo doba. Narečeni Kiš je posao završio 1801. godine, a Veliki bački kanal je u državnim novinama „kajzera i keniga“ toga doba naredne godine, 1802. kada je počela njegova upotreba, opisivan kao jedno od čuda Evrope, pa i sveta, tada plovan svih svojih 118 kilometara i za manje parne brodove. Tim su kanalom spojeni Dunav i Tisa, a između Bezdana na Dunavu i Bečeja na Tisi skraćen je put za dvesta kilometara. Graditelji kanala su dobili pravo da prevoze so od Rumunije do Beča. I da, u doba Austo-Ugarske carevine nazivali su ga Francov kanal da bi u doba Kraljevine Jugoslavije postao Kanal kralja Petra.

Veliki posao, velike pare

Povezivanjem velikog i malog kanala u Bačkoj čitavom mrežom kanala u sistemu Dunav-Tisa-Dunav koji se proteže širom Vojvodine narasli su apetiti. Otuda i povremena megalomanija, koja postoji i u Srbiji, kada se opisuju potencijali Vojvodine.

Dakle, na Vodama Srbije i Vodama Vojvodine ostao je „samo“ posao da održavaju i poboljšaju takav irigacioni sistem koji će konačno od ovog dela države napraviti ono što svi najavljuju već čitav vek – bogato područje na kojem će prinosi biti među najvećima u Evropi i svetu.

Može li to?

Aleksandar Prodanović, direktor Direkcije za vode pri Ministarstvu poljoprivrede i vodoprivrede Srbije, koji je domaćin na ovom putovanju, ovako vidi stvar:

– Najvažnije je da je za revitalizaciju postojeće kanalske mreže i izgradnju novih sistema za navodnjavanje odvojeno nekih 50 miliona evra, a cilj nam je potpuna transformacija poljoprivredne proizvodnje u Srbiji. To su dosad najvažniji infrastrukturni radovi u srpskom agraru. Zahvaljujući ovim sredstvima, trebalo bi da se do kraja godine vodom napaja ukupno 200.000 hektara poljoprivrednog zemljišta.

Napominje da su potpisani ugovori sa javnim preduzećima za prvu fazu radova na osposobljavanju kanalske mreže u vrednosti od 993 miliona dinara. A posao uopšte nije mali, u pitanju je čišćenje 745 kilometara kanala, izgradnja i rekonstrukcija velikog broja ustava i crpnih stanica, a treba da se dobije mogućnost navodnjavanja na 62.889 hektara zemljišta.

– To onda donosi upravo ono što hoćemo, a to je veći izvoz poljoprivrednih proizvoda, otvaranje novih tržišta i povećanje spoljnotrgovinskog suficita od poljoprivrede. Sve to prati i otvaranje novih radnih mesta, angažovanje domaće proizvodnje i razvoj srodnih grana. Niski prosečni prinosi po hektaru i prinosi koji zavise od vremenskih prilika će vrlo brzo u velikom delu Srbije biti prošlost. Time ćemo najzad koristiti najveća bogatstva koje naša zemlja ima – zemlju i vodu.

– Kako funkcioniše ovaj sistem? – pitamo Prodanovića dok prolazimo pored desetak metara visoke konstrukcije cevi, koja se proteže par stotina metara.

Farmer iz filmova

– Rendžeri, tako ih popularno zovemo, oni su moćni pomoćnici koji se postavljaju na kanale i sistemom cevi razvode vodu i prskaju posejano. Evo, baš ovaj pored koga smo prošli pokriva nekih tri stotine hektara i za njega je potrebno platiti oko 200.000 evra!

Kada smo zastali u Pančevačkom ritu kaže:

– Ovde se radi i na odvodnjavanju i na navodnjavanju, dva posla odjednom da bi se dobilo kvalitetnih 16.000 hektara, a taj ćemo posao završiti za dva meseca, a koštaće nas trista miliona dinara.

Dok razgovaramo u pozadini su, a bilo je dosta rano ujutro, već radili rovokopači i bageri, prvenstveno na vađenju mulja i đubreta koje se nataložilo zahvaljujući ekološkoj neosveštenosti naših ljudi… Dominiraju automobilske gume …

Selo Kruščić kod Ruskog Krstura je blizu Malog bačkog kanala, zapravo uz jedan njegov kanal, jako važan za ovo selo. Nenad Vlahović, sekretar u mesnoj zajednici stoji uredan, bez trunke blata na izglancanim cipelama, a svega nekoliko centimetara od talasa blata sa letnjeg puta. Očito navikao da se kreće kroz bačke predele obrazlaže nam o čemu se tu radi:

– Ovaj naš mali kanal, koji se naslanja na Mali bački kanal zlata vredi za one koji hoće da navodnjavaju svoju zemlju. To je ona priča o plodnoj zemlji ovde, koja može hraniti mnoge, a mi samo želimo da mesto može dobro živeti od ovoga. Evo, braća Čaba vam mogu objasniti konkretno sve na tu temu, jer oni su ušli u ovu akciju i žele da njihova polja daju veću žetvu.

Šumi voda iz kanala, nadglasavaju se grlice, čuje se i lavež pasa na rubu sela, a Čaba, izbrijan i uredan, kao iz američkih filmova o farmerima vadi vizit-kartu na kojoj stoji „Papajčik Čaba, poljoprivredni proizvođač“.

– Ja ću ovde, na obližnjoj njivi, imati luk, pasulj, krastavac, a voda iz kanala koja će do biljaka doći mnogo će uvećati rod. Barem se nadam, jer sva iskustva govore da je tako… – kaže Papajčik, sa čim se složi Bela Čaba.

Poštapalica za anegdote

Iako je smutno vreme reklo bi se da je ova inventura navodnjavanja u Srbiji, sa posebnim akcentom na Vojvodinu i Mačvu, nešto što iz onoga žitkog, velikog blata gura ekonomiju čitave zemlje na široki drum, ka velikim svetskim marketima. U Srbiji se od raspoloživih 4,2 miliona hektara obradivog zemljišta i u najsušnijim godinama ne navodnjava više od 200.000 hektara ili manje od pet procenata Što je daleko ispod svetskog i evropskog proseka. Zbog toga su prosečni prinosi niski, a ideje o bogatoj, agrarnoj Srbiji postaju poštapalica za anegdote. Oživljavanje ideje o uređivanju kanala širom Srbije, posebno u Vojvodini, je velika stvar, slična planovima o metrou, izlasku glavnog grada na reke i o seljenju železničke stanice u Beogradu ili o koridoru 10 i autoputu koji bi povezao Beograd, Panoniju i unutrašnjost Srbije sa morem.