Važno je zvati se ministar

Povod za ovaj zapis: U nedavno emitovanoj emisiji iz kulture, na jednoj već dobrano istrošenoj radio stanici, voditeljka je dovela tri, kako je sama kazala, „eminentna gosta“!

Jedna glumica, koja i sama piše kao na fordovoj traci, jedna apsolutno najrazmetljivija i razgalamljena, „najtiražnija spisateljica“ i bivši, ili još uvek iz potaje izdavač, koji je sada po funkciji veoma blizu ministra, ali se zasad mora zadovoljiti time da ga voditelji nazivaju eminentnim gostom.

Dok ova zlehuda zemlja ima sve veći broj gladnih, i još uz to i nepismenih, mali, tako ih pogrešno nazivaju, mali-veliki izdavači poput Nataše Marković, Slobodana i Savete Mašić i Srđana R. Furtule muku muče da sa svojim izdanjima opstanu, a njih, opet, uglavnom proprati muk, dok je u pomenutoj emisiji empatično izvikivani, elitni gospodin, uglavnom tvrdio kako je stanje u izdavaštvu gotovo idilično, vrše se otkupi knjiga (dosad je najveći broj otkupljenih knjiga bio uglavnom njegov, ne ni Natašin, ne ni Savetin i Slobodanov, niti jednog agilnog, mudrog mladog čoveka imenom Srđan R. Furtula!).

Natašina izdanja su kao stare prodavnice retkosti i dragocenosti, „Rođena kao Grkinja“ Meline Merkuri jedno je od majstorstava iz njene radionice, koja počinje Melininom izjavom ljubavi Grčkoj. Moja neskromnost će sa ogromnim divljenjem pomenuti da sam tu izuzetnu ličnost, hrabru, neponovljivu i poznavao, a ona o Grčkoj i Partenonu piše kao oni koji su je poznavali u njenoj pozlaćenoj grandioznosti.

Dvestadvadeseto izdanje Biblioteke nova, osnovane 1984. godine, posle izuzetno mudrim perom ispisane Status astmatikus, iz tišina i ćutanja Slobodana Giše Bogunovića – pominjem kao izuzetnost, jer je izašla kao uporedni tekst na srpskom i engleskom jeziku – nudi umne zapise o prepoznavanju Miodraga Đorića, Nagib, koje je on uradio uz vrhunski vredan dodatak knjizi – Strip priče Nine Bunjevac.

Srđan R. Furtula izdao je Poslednji testament Oskara Vajlda, u ediciji Ukronija, iz pera velikog literarnog poslenika Pitera Akrojda. Gospodin sa zelenim karanfilom, ili gospodin „esprit“ ispisivao je svoje poslednje stranice potvrđujući svojim teskobnim krajem, kako nema umetnika van njegovog umetničkog dela, a bez nje za njega nema ni života. Vajldovo umeće – herojska lepota u savršeno neoskrnavljenoj detinjoj, irskoj duši.

Pomenuti izdavači, dragocenost bez premca u ovom beznađu i haosu, van partijskih funkcija, dakle van onog nesrećnog skupa koji tako papagajski zovu „elitom“, nema apsolutno bilo kakvu podršku, priznanja, nagrade, otkupe ili plasman na evropskim prostorima što njihove iznimnosti apsolutno zahtevaju.

Nastavak: Stišanim glasom koji kao da je vežbao pred ogledalom, obraća se sudeonik u radio emisiji, koji tako žudi da se zove i ministrom, a kome je kao miljeniku svih prošlih i budućih režima, kao privatnom izdavaču, finansirano gotovo celokupno izdanje knjiga.

Glumica koja piše, piše, piše, nije stigla do reči od razgoropađene planetarno popularne spisateljice, koja je uvređena što država ne prevodi njena dela i plasira ih diljem zemljinog šara. Kada napiše novo remek delo, kako sama kaže, pusti to svoje ostvarenjce da nekoliko dana odleži u hramu svetog Vasilija Ostroškog, ili kod Petkane, kako ona iznimno intimno zove, u komunikaciji i pohodima sa neba, svetu Petku.

Kako na tu sramotu uporno ćuti Srpska pravoslavna crkva? Šta se dešava u ovoj zemlji, u ovom gradu, gde smo tako lepo i naivno trajali a sada imamo samo veliko ništa!