V(eoma) Č(itana) K(njiga) ++

Ove skraćenice u knjizi uporebljava sam Bajar i eto paradoksa – da upravo za ovu njegovu knjigu moramo priznati da je VČK – veoma čitana knjiga i da damo i dva plusa isto po ugledu na ovog francuskog profesora književnosti i psihoanalitičara koji je imao hrabrosti da progovori o tabu temi – nepročitanim knjigama. Naime, Bajar već dugo objavljuje eseje u kojima književnost sagledava sa različitih stanovišta, ali ova knjiga je brzo u svetu postala bestseler zbog njegovog lucidnog i duhovitog razmatranja upravo ovog problema.

Kada su Alberta Mangela, velikog „čitača“ i pisca knjiga Istorija čitanja i Biblioteka noću, ljubopitljivi posetioci pitali da li je pročitao sve knjige iz svoje prebogate biblioteke, on je odgovorio da je zasigurno otvorio svaku od njih i da je „činjenica da se biblioteka, bez obzira na svoju veličinu, ne mora pročitati u celosti kako bi bila od koristi; svaki čitalac izvlači dobit iz finog balansa između znanja i neznanja, sećanja i zaborava“. Upravo o tome je Bajar pisao, ali je on u ovoj knjizi sistematično i naučno, upravo kao psihoanalitičar, raskrinkao fame o čitanju klasifikujući načine nečitanja. I to upravo on, ugledni profesor, upravo književnosti. I Bajar, kao i Mangel za primer „dobrog pregleda“ uzima Muzilovog bibliotekara iz romana Čovek bez osobina koji nas suočava sa problemom nesagledivosti granica kulture. Naime, kako bi u svakom momentu znao „sve knjige o kojima se brine“, Muzilov bibliotekar nije pročitao nijednu knjigu iz riznice. Učio je samo naslove, autore i sadržaje knjiga kako bi imao „dobar pregled“ jer bi ga svako pojedinačno čitanje opredeljivalo, rasipalo mu snagu i ne bi mogao da ovlada celinom biblioteke. Bajar zaključuje da je kultura prevashodno stvar orijentacije i da je vrlo bitno da čovek spozna položaj određene knjige u odnosu na druge, pre nego njen sadržaj. Na primeru Pola Valerija, Bataj objašnjava i zašto je neke knjige dovoljno samo prelistati, a piše i o tezi Umberta Eka da je ponekad dovoljno i da se pročita šta su drugi o nekoj knjizi pisali pa da se ima uvid u knjigu koja nam nikada i nije bila u rukama. Bajar se bavi i problemom sećanja: da li za neku knjigu koju smo davno pročitali i zaboravili njen sadržaj i dalje možemo reći da je pročitana, jer bilo da čitalac veruje da je verno upamtio sadržinu on najčešće sačuva „samo nekoliko rasutih fragmenata koji poput usamljenih ostrva plutaju na okeanu zaborava“.

Bajar tvrdi da postoje najmanje tri prinude s kojima se suočavamo u društvu zbog kojih je nečitanje gotovo zabranjena tema: to je shvatanje da je čitanje obavezno, da je obavezno u celosti i da je sramota govoriti o knjigama a da je prethodno niste pročitali. Autor nas uverava da moramo znati tačnu granicu između čitanja i nečitanja uprkos tome što su najčešće naši susreti sa knjigama upravo negde između to dvoje. Deo svoje knjige on je posvetio i pojmovima unutrašnje biblioteke i unutrašnje knjige i koliko one utiču na čoveka i na poimanje sveta.

Bajar je briljantno u ovoj knjizi pokazao kako nečitanje može biti ključ čitanja. Upravo zato je i objavljena u Službenom glasniku u biblioteci Ključevi u prevodu Snežane Kalinić i, naravno, pod uvek preciznom uredničkom rukom Jovice Aćina.