Za veći natalitet – zdrava životna sredina

Ono što je sigurno je da požari zagađuju našu okolinu i štete zdravlju ljudi.

Dobar sistem upravljanja otpadom u Srbiji jednostavno ne postoji. Stanje na nesanitarnim i divljim deponijama karakterišu nepouzdani i nepotpuni podaci o količini i vrsti generisanja otpada koji se tamo nalazi.

Jedna od njih je i nesanitarna deponija Vinča. Pored komunalnog otpada, na ovim deponijama se može naći ambalažni otpad, industrijski, građevinski, životinjski, medicinski (pre svega velika količina maski i rukavica kao mera zaštite od virusa kovid 19), itd.

Ako se procenjuje da se deponija Vinča prostire na 42 hektara, što je površina približno 78 fudbalskih terena na kojima se odlaže otpad još iz 1970-ih godina, onda ne treba zanemariti činjenicu da mi u stvari ne znamo šta se tamo nalazi, niti šta tačno gori, što predstavlja posebnu opasnost po zdravlje ljudi ali i po biljni i životinjski svet.

Dim koji se ovih dana širio Beogradom, kao posledica požara na deponiji Vinča, možemo slobodno da preimenujemo u toksično kancerogeni dim. Naše deponije možemo da preimenujemo u ostrva sa skrivenim blagom.

Zbog požara na deponijama, oslobađaju se velike koncentracije teških metala, toksičnih, kancerogenih i mutagenih zagađujućih materija (npr. dioksini i furani). Paradoks je što se ne mere njihove koncentracije u vazduhu, tako da ne znamo koliko smo ih uneli u organizam. Još je veći paradoks što se ignoriše činjenica da se to dešava, a građani se ne upozoravaju na opasnosti i ne gradi se svest o uticaju zagađenja na zdravlje ljudi.

Posebno ugroženu grupu čine žene. Studije su pokazale da je povećanje stope neplodnosti i steriliteta kod žena posledica zagađenja vazduha. Zato, ako želimo veći natalitet, obezbedimo zdravu životnu sredinu!

Ovo je jedan od odgovora koji bismo mogle da damo ministru za brigu o porodici Ratku Dmitroviću, ovih dana zapitanom šta bi još trebalo dati ženama da bi one donele odluku da rode treće dete.

Strategije se pišu, pravila se znaju, postoje i solidni zakoni u oblasti zaštite životne sredine, a postoje i primeri dobre prakse iz evropskih zemalja koje bismo mogli da sledimo. Nedostaje, kao i u drugim važnim oblastima, politička volja. Na vodećim pozicijama i ključnim mestima nedostaju ljudi koji su sposobni da ubrzaju i sprovedu reforme u zaštiti životne sredine.

Možda je sada vetar odneo dim nad Beogradom, ali nije odneo problem koji će se iznova vraćati. Nije odneo ni posledice zagađenja. Problem ne treba ignorisati, već ukazivati na njega i zahtevati rešenje. Državne institucije su te koje mogu da donesu rešenje – ali u nedostatku njihove akcije i volje, potrebno je da vršimo pritisak na njih. Tako da, ako se i dalje pitamo šta to treba dati ženama, možda odgovor leži i u zdravoj životnoj sredini, ne samo za nas već i za buduće naraštaje.