Službena upotreba jezika u Srbiji regulisana je Ustavom i zakonom, ali i međunarodnim sporazumom, a naša država je takođe potpisnica Evropske povelje o regionalnim ili manjinskim jezicima. U praksi je to, međutim, malo drugačije, pa se mnogim institucijama, najčešće nakon žalbi građana, iz Kancelarije pokrajinskog ombudsmana šalju „preporuke“ da se drže zakona i Ustava.
– Državni organi postupaju u skladu sa ovim propisima po svojoj proceni, odnosno proizvoljno i nedosledno. Zbog toga imamo česte predstavke građana, pogotovo kada je reč o upotrebi jezika i pisma – kaže za Danas Eva Vukašinović, zamenica pokrajinskog ombudsmana za prava nacionalnih manjina.
Nije redak slučaj da se u vojvođanskim samoupravama kada su recimo u pitanju javni natpisi nadležni odlučuju samo za ćirilično srpsko pismo, iako je reč o višenacionalnim sredinama. I u komunikaciji sa građanima se neretko odstupa od zakonom određenog, te se u kontaktu institucija sa građanima često krši to Ustavom dato pravo na upotrebu maternjeg jezika.
– Problem korišćenja manjinskih jezika u državnim institucijama neposredno je vezan za pitanje srazmerne zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina u organima uprave, što je možda složenije pitanje od upotrebe jezika i pisma. Da recimo onaj sa druge strane šaltera zna jezik stranke, ne bi bilo toliko predstavki i žalbi Kancelariji ombudsmana – kaže Eva Vukašinović.
Dobra vest u svemu ovome je što lokalne uprave prihvataju preporuke ombudsmana i ispravljaju greške na koje se građani žale.
– Imamo gotovo stopostotnu izvršenost naših preporuka, pogotovo kada je reč o upotrebi jezika i pisma u javnim natpisima, jer je to i najuočljivije. Kada nam se građani obrate, reagujemo i upućujemo preporuku odgovarajućoj instituciji da ispravi nezakonitost, i oni se redovno pridržavaju toga – kaže Eva Vukašinović.
I u svakodnevnoj neformalnoj komunikaciji poslednjih godina srpski jezik u velikoj meri potiskuje ostale. U mnogim mešovitim sredinama izgubljena je ona prepoznatljiva multilingvalnost koja je bila glavna karakteristika i Subotice, grada u kojem živi mnogo nacija, i u kojem su u zvaničnoj upotrebi mađarski, srpski i hrvatski jezik. Stariji sugrađani tvrde da je danas situacija sasvim drugačija od one pre par decenija, kada su jezike svojih suseda govorili mnogi Subotičani, te se svakodnevni razgovor neretko odvijao istovremeno na oba jezika. Dešavalo se da u takvim prilikama srpski govori Mađar, a mađarski neko od njegovih suseda nemađara. Tada ste mogli ući u bilo koju radnju, kafanu ili ustanovu i obratiti se na svom maternjem jeziku, a da vam sa druge strane bude istim jezikom odgovoreno bez dileme.
Jedno je teorija, a drugo praksa
Pojedini građani se danas žale da im u prodavnici ili na nekom šalteru i ne odgovaraju kada se obrate na svom maternjem jeziku, a da ponekad doživljavaju i neprijatnosti. Tome su naročito izloženi građani hrvatske nacionalnosti, čiji je jezik odnedavno postao zvaničan na teritoriji Subotice, a sa čime se poneki pripadnici drugih nacija ne mogu pomiriti. Ljiljana Dulić, koja je inače živela duže vreme u Zagrebu, i potpuno usvojila jezik i izgovor, kaže da bez obzira na reakciju okoline, ona govori svojim jezikom. „To je moj maternji jezik, i ja ga koristim kao i svi ostali. Trudim se biti dosljedna tome, bez obzira kako će ljudi reagirati. Ne osvrćem se na to, mislim da je to moje pravo kao i svih drugih, a mislim da bi to tako trebali prihvatiti i svi ostali koji se ustručavaju govoriti svojim maternjim jezikom“, kaže Dulićeva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
