Zašto su od sporta za decu bolje sportske aktivnosti?

– Oni koji ne uspeju da postignu te rezultate se dodatno razočaraju. Ali, ako se bavite sportskim aktivnostima različite vrste, gde vam nije primarni cilj da budete vrhunski sportista nego da to bude deo gde vi iskazujete neke svoje kapacitete, gde se druže deca s drugom, gde nauče kako se pobeđuje, kako se gubi, gde se socijalizuju na jedan specifičan način, onda je to jako veliki plus za decu. Sa druge strane, takvim pristupom se onemogućavaju svi oni koji roditeljima govore o tome kako su njihova deca vrhunski talenti i uzimaju ozbiljan novac za treniranje različitih sportova, u zavisnosti od toga šta je u trendu – ističe naša sagovornica.

U jednoj državi kakva je Srbija, napominje Lajović, broj vrhunskih sportista je jako mali.

– Vi ne možete da imate hiljadu najboljih tenisera na svetu, ne možete da imate hiljadu najboljih košarkaša. Taj broj je jako mali i onda je ozbiljan problem što jedan broj ljudi, koji se bave treningom dece, ustvari nisu dobronamerni, te daju lažnu nadu i deci i roditeljima. Takođe, postoje i roditelji koji imaju nekritičke ambicije prema svojoj deci. Potreban je jedan realističan pristup – smatra ona.

Prema njenom mišljenju, deci treba da se ponude sadržaji koji ne zavise od novca i vremena njihovih porodica, a da su sportske aktivnosti poput raznih druženja, igara, takmičenja, folklora, plesa… samo jedan od načina.

– Postoji nešto što se zove Sportske igre mladih i Srbija je u to uključena. Uključeno je nekoliko desetina hiljada dece iz cele Srbije. To nije profitno, roditelji ne plaćaju, deca učestvuju u takmičenju, ali se se i druže. Sarađivala sam sa njima u akciji koja se zvala „Pružam ruku, ne podmećem nogu“ i vi vidite kako ta deca usvajaju neke modele ponašanja koji su pozitivni. Lepo se druže, ponašaju, kontrolišu svoje impulse, pomažu drugima, pa kud ćete lepše, a mnogi od njih neće nikada biti vrhunski sportisti – ističe psihološkinja Biljana Lajović.

Ona se osvrnula i na to što pojedina deca zbog bavljenja sportom zapostavljaju školu, te savetuje kako ih motivisati da uče i imaju dobre ocene.

– Kao prvo ne treba polarizovati situaciju između učenja i sporta. Mi smo svojevremeno imali vrhunske vaterpoliste i stručnjake, imali ste jednog koji je bio građevinski inženjer, drugog koji je bio lekar…Znači, vaterpolisti koji su završavali ozbiljne fakultete a pri tom se bavili sportom koji je veoma težak za treniranje. Onda se vraćamo na sistem vrednosti, ako je to moglo nekada – može i sada – navodi Lajović i dodaje da nema razloga da i danas ne bude tako.

– Nisu ova deca nesposobnija od drugih, ali ne treba od malih nogu da se gradi sistem vrednosti u kome se kaže „nema veze ti ćeš biti dobar sportista, tebi škola ne treba“, možda baš treba da se kaže „ti ćeš biti dobar sportista, ali tebi škola treba“ – dodaje ona.

Lajović ukazuje da bi uvođenje nastave fizičkog vaspitanja od prvog razreda osnove škole svaki dan bilo višestruko korisno po decu, a sa druge strane rešenje je koje je izvodljivo za ne tako dugo vreme.

– Tu bi se dobro spojilo bavljenje sportskim aktivnostima, usvajanje dobrih načina ponašanja i škole, jer bi onda izvor zadovoljstva u igri i sportskim aktivnostima deca vezala za školu. Mi smo zaboravili da mislimo o deci – navodi Lajović.

Da bi dete bilo usmereno ka školi, prvo roditelj treba da podržava učenje i školu, da vrednuje rad nastavnika i škole, naglašava ona.

– Ne sme roditelj da omalovažava, ne sme da govori „nastavnica nema pojima“. Druga stvar, treba da se konsultuje, da dolazi u školu, da pokazuje interesovanje za uspeh svog deteta, ne za ocene, nego za znanje i dostignuće. Ocene će doći kao rezultat toga. Tim ličnim uvažavanjem škole i postignuća školskog, komunikacija koja kreće od predškolskog uzrasata i jedan pozitivan stav prema obrazovanju sigurno će dati dobar doprinos. Ne kažem da će rešiti sve probleme, ali jesu jedan od načina – zaključuje psihološkinja Biljana Lajović.