Život i slike

Možda smo zbog toga i jedini privatni fakultet koji ima akreditovane doktorske studije iz vizuelnih medija. Tehnološke mogućnosti fakulteta omogućavaju da kroz prikupljanje digitalizovanih slika istražujemo različite kulturne fenomene. Stvaramo baze podataka, virtuelne galerije koje omogućavaju studentima vizuelne komunikacije da se praktičnim radom upoznaju sa delima iz različitih epoha.

Danas je i studentska konferencija o vizuelnoj kulturi 19. veka na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Postdiplomci izlažu rezultate sopstvenih istraživanja. Teme su posvećene političkoj ikonologiji, strategijama predstavljanja Crnogoraca, jevrejskoj vizuelnoj kulturi, privatnom prostoru u Osmanskoj imperiji i novim saznanjima o pojedinim srpskim umetnicima. Donose se zanimljivi rezultati proučavanja arhivske građe o Paji Jovanoviću i njegovim dnevnicima.

Uveče, ponovo se aktuelizuje zločin u Žutoj kući. Brojni dokazni materijal sa razbacanim špricevima u dvorištu kuće bio bi dovoljan materijal za najmanje godišnju produkciju jednog američkog serijala o forenzičarima. Prisećam se te emisije koja je bila puštena pre dve godine i utiska kako je cela emisija nedorečena, nezavršena. Neobeležene grobnice. Tragedija.

Subota, 18. decembar

Stiže mi pismo od Gorice. Pokušaće da obiđemo isposnicu svetog Petra Koriškog na Kosovu. Prostor isposnice je sakralizovani pejzaž i srednjovekovno hodočasničko mesto. Mesto na kome je hodočašće povezano za svetog čoveka. Sveti Petar Koriški je imao sestru takođe monahinju, a sećanje na nju se u vizuelnoj kulturi očuvalo građenjem memorije, crkve na kojoj se ona uz svog brata podvizavala. To je rani primer ženskog monaštva na Balkanu. Ovo je jedno od poglavlja koje sam obradila u doktoratu koji završavam u Beču na temu Čudo i vizuelna kultura srednjevekovnog Balkana. Razmišljam o eventualnoj prijavi projekta o Svetom Petru Koriškom na konkurs Ministarstva kulture koji ističe u ponedeljak. Ne mogu da zamislim ministra kulture kako stoji ispred isposnice i fotografiše se. Prisećam se jučerašnje scene iz kafića fakulteta. Svi sa laptovima sede za stolovima i pripremaju projekte. Što bi rekla jedna prijateljica moje prijateljice: imam višak ideja, ali i višak godina. Putujemo u Gradište.

Nedelja, 19. decembar

Praznik Svetog Nikole – Veliko Gradište. Sveti Nikola je zaštitnik moreplovaca, putnika i mnogih Srba. Velika mi je želja da se poklonim moštima ovog svetitelja u donjoj bazilici u Bariju. Posle sečenja kolača u crkvi, odlazimo do Dunava. Pejzaž je romantičarski sa nestvarnim suncem i ponekom zaleđenom santom. Belina snega naglašava bronzani spomenik u parku vojnicima poginulim u Prvom srpskom ratu. Igramo se pitalica. Lazar pobeđuje. Uspeva da u natpisu iščita da je Kolo devojaka zaslužno za podizanje spomenika. Umetnik čija je skulptura stigla u Gradište pripada vrhu tadašnje srpske umetničke scene i zove se Simeon Roksandić. To je isti onaj umetnik koji je radio Dečaka sa razbijenim krčagom na Čukur česmi. Svakog jutra kada smo se penjali uz Dobračinu sedamdesetih, kako bih stigla u obdanište u Vasinoj, nana bi zastajala pored ove skulpture i kao u nekom ritualu sa suzama lamentirala nad sudbinom ovog dečaka. To je bio deo mog vaspitanja.

Lepota glavnog gradskog trga u Velikom Gradišta je uzbudljiva. Grad se stvara oko urbanističkog nukleusa koga čine crkva, opština i sudnica. U 19. veku tu se nalazila i pijaca. Radijalno se oko ovog centra račvaju ulice od kojih glavna nekada i trgovačka vodi prema Dunavu. Danas su ulice potpuno prazne. Sve kafane su zatvorene, čak i Kasina. Beli sneg i plavo nebo na Dunavu podsecaju na dela nemačkog slikara Kaspara Davida Fridriha.

Ponedeljak, 20. decembar

Čitam o porodici Nastić i oduzimanju dece zbog fotografija. Očigledno problem oko porodične, ali i vizuelne kulture. Kod nas postoji tradicija fotografisanja kupanja male dece. Razmišljam o starosti ovog fenomena. U hrišćanskoj umetnosti postoji tradicija vizuelizacija rođenja Hristovog i Bogorodice, gde se predstavlja i njihovo kupanje. To je važan emotivni momenat u službi dogme. U građanskoj kulturi takođe je važno zabeležiti sve oblike privatnog života i rituala. Sećam se maminih prvih fotografija načinjenih u periodu Drugog svetskog rata. One svedoče o identitetu građanske tetovske porodice počevši od šestomesečne bebe sa mašnom na glavi koja je zatrpana uštirkanom svilenom čipkom u raskošnoj haljinici. „Bebeće“ fotografije sa samog kraja šezdesetih su potpuno razvile kult predstavljanja dece u kadi, pa je to stiglo čak i na razglednice.

Utorak, 21. decembar

Vidim da naš prijatelj Eliezer Papo reklamira na fejsbuku jevrejsku radionicu na Filozofskom fakultetu, koja će biti u drugoj nedelji februara sledeće godine. Beogradski studenti Filozofskog fakulteta, ali i svi zainteresovani imaju ekskluzivitet da već četvrtu godinu slušaju o identitetu i kulturi Jevreja. Ovaj takoreći regionalni centar za jevrejske studije nudi polazne kurseve iz istorije religije, vizuelne kulture, arhitekture i folklorne tradicije Jevreja, koji drže na srpskom profesori koji zbog ove prilike dolaze u Beograd iz Jerusalima, Budimpešte, Haife. To me podseća na putovanje Jerusalim 2009. Imali smo sreću da nam je domaćin, najbolji profesor sefardske kulture i ladina, ujedno i najbolji vodič kroz sveti grad. Postavljam informaciju o radionici na moj „zid“ i ubrzo se javlja Ljerka Dulibić iz Zagreba da pita da li primamo i zainteresovane iz okolnih zemalja. Dobrodošli!

Đorđe me kritikuje što pišem dnevnik za novine, a ne doktorat. Inače je nekako saznao da od novinarstva ne može da se živi. Dobro je što ti imaš svoj posao, ubeđuje me. Inače pisati duge tekstove i imati malu platu, pa to je katastrofa. Potpuno se slažem s njim.

Sreda, 22. decembar

Vreme je da odlučimo da li ćemo ići u Kapadokiju, mesto monaških naseobina i arhitekture u sakralizovaniom pejzažu. Da li su i ove naseobine i arhitektonski objekti unutar prirodnih stena svedočanstvo o moći? Naravno da jesu, moć je u ovom slučaju izabrano mesto koje duguje svoje postojanje božanskom delovanju.

Stiže mi pismo da sam dobila stipendijicu za vizantološki kongres 2011. Ove godine je vizantološki kongres u Sofiji. Pada u vreme kada i Đorđev rođendan. Čvrsto sam rešena da idemo svi na kongres, pa to je tako blizu, a tamo je dobra kuhinja. Nadam se da će do tada već i doktorat biti iza mene. Danas su „otvorena vrata“ u školi. Redovna trauma i izveštaj o ponašanju i uspehu dece. Đorđe je dobio konačno zeleni pojas iz džudoa. Najbolji učitelj džudoa na svetu zove se Srba. Lazar priprema interni čas iz klavira. Komšije mi skreću pažnju da primećuju da je uskoro isti. Najbolja profesorka klavira, zove se Biljana.

Četvrtak, 23. decembar

Imam zakazan ispit u 10. Ovo je moja poslednja radna nedelja. Časovi koje držim petkom padaju sledeće nedelje na sam 31. decembar, tako da sam ih odradila posetom Muzeju primenjene umetnosti i izložbom o srebrnim čašama u poznom srednjem veku u Srbiji, Muzeju srpske pravoslavne crkve i Vojnom muzeju na Kalemegdanu. Dolazim do fakulteta koji je na Dunavu. Sunce. Vidim Zemun odakle sam došla. Tako se ova dva mesta pozdravljaju. Nekadašnje Staro kupalište. Ovo je mesto na kome je nekada često boravio moj tata. Tata je upravo sa ove pozicije preplivavao Dunav. Zastanem, uživam u pogledu. Danas ću posetiti izložbu svojih studenata iz grupe Egzibicija u galeriji New Moment. Obećala sam Roci. Tamo su radovi Zlate, Madlene, Stefana, Aleksandra i Irme. Dogovorila sam se sa Jelom da pijemo kafu na jednom zanimljivom mestu u srcu grada, na kome idemo prvi put i ona i ja. Spremamo se za Beč. Radujem se da ćemo tamo dočekati novu godinu. Prošli put stigli smo samo da vidimo izložbu Fride Kalo. Zaista je fascinantna. Sublimacija bola i patnje u vizuelnoj kulturi.

Autorka je istoričarka umetnosti i predavač na univerzitetu Metropolitan iz Beograda