Cigarete siguran izvor budžetski prihoda

Na svim kontinentima prisutne su barijere i ograničenja u plasmanu cigareta, počev od zabrane reklama do sve šire liste mesta na kojima pušenje nije dozvoljeno. Međutim, ni jedan od globalnih proizvođača ne očekuje totalnu zabranu s obzirom na to da duvanska industrija u velikom procentu puni nacionalne budžete. Istovremeno, to je jedna od najkonsolidovanijih grana, jer četiri multinacionalne kompanije, posle decenije koju je obeležila akvizicija i gašenje manjih fabrika, drže 80 odsto svetskog tržišta, u koje se jedino Kina ne ubraja. Reč je o zemlji koja je zatvorena za inostrane proizvođače, pa čak ni „Filip Moris“, koji je pre više godina sklopio sa njihovim fabrikama ugovor o saradnji, ne uspeva da proda više od milijardu cigareta godišnje, što je, poređenja radi, manje od 20 odsto ukupne potrošnje u Srbiji.

Duvanska industrija je i u regionu jedna od najkonkurentnijih grana, jer su na tržištu prisutne sve četiri multinacionalne kompanije. Ni u jednoj drugoj grani konkurencija nije tako oštra. Ilustracije radi na polju finansijskih usluga, u našem regionu radi Sosijete ženeral i Unikredit banka, koje su u svetskim listama svrstane na 15. i 16. mesto, kao i Inteza koja se nalazi na 21. U trgovini hranom, najviše rangirana kompanija je Metro (na šestom mestu), a očekuje se dolazak belgijskog Deleza koji zauzima 19. mesto, dok je u prometu naftom najbolje rangiran trgovac Lukoil (na 12. mestu), slede ga OMV na 34. i MOL na 49. mestu. Prisustvo četiri velika svetska igrača govori i o atraktivnosti ovog tržišta za tu proizvodnju, ali stoji i činjenica da su države sa ovih prostora dale tim kompanijama značajne olakšice kako bi ih privukla. To se u najvećoj meri odnosi na poreska opterećenja koja su daleko ispod stopa u Evropskoj uniji. Primera radi, EU direktiva propisuje da u narednom periodu akciza na 1.000 cigareta iznosi 90 evra. Tom idealu najbliža je Slovenija, koja sada propisuje 77 evra, a sledi je Hrvatska, sa 61. U ostalim zemljama, čije je pridruživanje EU još na dugom štapu, i stope su znatno niže pa u BiH, pored redovnog poreza, država na svakih 1.000 cigareta uzme 27 evra, u Srbiji 25, na Kosovu i u Crnoj Gori po 23 a u Makedoniji 16 evra. Takva politika privukla je multinacionalne kompanije pa su u Srbiji (osim fabrike u Inđiji koju drži domaći biznismen Predrag Ranković Pecon), ostale fabrike u rukama stranih proizvođača – Duvansku industriju Niš kupio je „Filip Moris“, vranjanskog proizvođača cigareta – Britiš ameriken tobako dok je fabriku u Senti kupio Japan tobako. Domaće fabrike retko su gde opstale, a na tržištu u Regionu prisutna je samo Fabrika duvana Sarajevo, u državnom vlasništvu i Tvornica duhana Rovinj, koju drže mali akcionari, bivši radnici.

– TDR ne bi mogao da opstane kao samostalna fabrika da nije bio uspešan i posle privatizacije, koja je urađena u vreme Ante Markovića. Tome je doprinela i želja vlasnika, koji su inače i sami radili u fabrici, da zadrže kompaniju u svojim rukama, čak i po cenu odricanja od kratkoročne veće zarade koju bi ostvarili prodajom akcija. Njihov motiv bio je i da se očuvaju radna mesta u sredini u kojoj je TDR nastao i gde oni žive. Poznato je da multinacionalne kompanije prilikom akvizicija, zatvaraju proizvodne pogone, gase radna mesta, što je prirodno jer većina velikih kompanija ima višak proizvodnih kapaciteta – kaže za Danas predsednik Uprave TDR-a Davor Tomašković.

On dodaje i da država nema uvek dovoljno razumevanja za probleme sa kojima se suočava ta industrija iako godišnje u budžet sliva oko 500 miliona evra.

– Kada vodite državu, imate mnogo različitih područja na koje morate potrošiti neke resurse, i mi ponekad vidimo da nema dovoljno pažnje za probleme koje imamo. Međutim, kada uspemo da objasnimo zašto je nešto važno i za državu i za nas, zašto poreska politika ili pravni okvir odgovaraju zajedničkom interesu za očuvanje radnih mesta i domaće privrede, onda to funkcioniše. Nažalost, nismo uvek uspešni – kaže Tomašković.

Dodatni problemi očekuju TDR posle ulaska u Evropsku uniju, jer time Hrvatska izlazi iz CEFTE, i gube se carinske olakšice za plasman oko 55 odsto proizvodnje. Prema rečima Tomaškovića, poreska opterećenja TDR biće za 10 miliona veća i oni već sada pokušavaju da ubede državnu administraciju da sklopi posebne ugovore sa zemljama u okruženju koji bi omogućili zadržavanje dosadašnjeg statusa. Ipak, prilično je skeptičan da će se to i ostvariti.

– Za taj udar ne možemo se posebno pripremiti, samo možemo da pokušamo da ga apsorbujemo. Našim konkurentima neće biti promenjen status, pa ni mi taj teret nećemo moći da prevalimo na tržište i potrošača. Postoji i opcija da izmestimo deo proizvodnje iz Hrvatske u neku zemlju CEFTE i da odande vršimo distribuciju za to područje kako ne bismo imali dodatno poresko opterećenje. U ovom trenutka nemamo ni jednu odluku u vezi sa tom mogućnošću niti preferiramo neku od zemalja iz regiona, jer bi nam najdraže bilo da zadržimo radna mesta u Hrvatskoj, zato i apelujemo na hrvatsku vladu, da nam pomogne sa tim zemljama, da postigne neke preferencijalne carinske dogovore – objašnjava Tomašković.

Velika očekivanja TDR vezana su za prve sklopljene ugovore koji će omogućiti prodor na rusko tržište, deset puta veće od regionalnog, a u martu naredne godine počeće proizvodnja i u Fabrici koju TDR gradi u Iranu.

Različite cene

Različite poreske stope utiču na cene cigareta u regionu, pa tako paklica srednje klase u Hrvatskoj košta 2,6 evra, u BiH – 1,4 evra, u Srbiji – 1,2 a u Makedoniji – 1,1 evro. Procenjuje se da tako velika razlika u cenama na relativno maloj teritoriji podstiče šverc. Podaci takođe ukazuju da hrvatski pušač za taj „porok“ izdvaja u proseku 17 odsto kućnog budžeta, u BiH i u Makedoniji potrebno je po 22, a u Srbiji 18 odsto plate.