Kina kao poslednja adresa za posrnule srpske gigante: Šta bi kinesko preuzimanje značilo za Simpo i Jumko?

Nakon tačno godinu dana zatišja, predsednik Vučić je tokom nedavne posete Kini ponovo otvorio ovu temu, s tim što je sada, pored Simpa, u priču uključio još jednu vranjsku kompaniju koja bi uz pomoć kineskih partnera mogla da nastavi da radi — „Jumko”.

„Zamolio sam da nam pomognu oko rešavanja pitanja, posebno Vranja i juga Srbije, da nađemo strateške partnere za Jumko i Simpo, i verujem da ćemo time dugoročno rešiti pitanje zapošljavanja u Pčinjskom okrugu, gde smo imali i imamo bezbroj problema. Kada pomislimo da smo zakoračili napred, uvek iskrsne novi problem, ali mislim da smo na dobrom putu. Ne smem da kažem ime kompanije, ali verujem da smo to priveli kraju”, rekao je Vučić u Kini.

Kineske kompanije se već godinama pojavljuju kao svojevrsno rešenje za posrnule srpske firme, tako je bilo i sa RTB Borom i sa Železarom Smederevo.

Uprkos čestim apelima privrede da je Srbiji potrebno više domaćih investicija, aktuelna vlast i dalje strateške partnere pretežno traži u Kini.

Sagovornici „Danasa” ukazuju da su kineske kompanije zainteresovane za Srbiju jer im ona, kako kažu, predstavlja ulazna vrata ka evropskom tržištu.

Takođe ističu i da one u Srbiji često imaju poseban status i funkcionišu gotovo kao „država u državi”, te da bi verovatno drugačije posmatrale svoja ulaganja kada bi morale da poštuju sve propise zemlje domaćina.

Državne firme sa velikim gubicima

Podsetimo, „Simpo” iz Vranja je akcionarsko društvo u kojem država poseduje najveći deo akcija.

Prema podacima Centralnog registra hartija od vrednosti, Republika Srbija ima 57,2 odsto vlasništva nad ovom kompanijom. Drugi najveći akcionar je Beogradska banka sa 13,5 odsto, dok je na trećem mestu Banka Poštanska štedionica sa 6,5 odsto akcija.

Među akcionarima se nalaze i Grad Vranje, Grad Beograd, EPS i Srpska banka.

„Simpo”, fabrika nameštaja, već godinama posluje u minusu, opstajući zahvaljujući državnoj pomoći koja se izdvaja za plate i osnovno funkcionisanje proizvodnje, u kompaniji koja zapošljava više od 1.400 radnika.

Prošle godine kompanija je ostvarila neto gubitak od 1,6 milijardi dinara, što predstavlja blago poboljšanje u odnosu na 2024. godinu, kada je minus iznosio 1,7 milijardi dinara. Preduzeće je u prethodnim godinama bilo u blokadi tri puta — 2018, 2019. i prošle godine. Trenutno nije u blokadi.

Kada je reč o „Jumku”, tekstilnoj kompaniji takođe organizovanoj kao akcionarsko društvo u većinskom državnom vlasništvu, država poseduje 56,9 odsto akcija. Drugi najveći akcionar je EPS sa 5,3 odsto, dok je treći Grad Vranje sa 4,1 odsto učešća.

I „Jumko” posluje sa gubitkom, iako je prošle godine uspeo da ga smanji u odnosu na 2024. godinu. U 2024. neto minus iznosio je 1,4 milijarde dinara, dok je prošle godine smanjen na oko 750 miliona dinara.

Preduzeće je, prema dostupnim podacima, gotovo prepolovilo gubitak zahvaljujući rastu poslovnih prihoda, koji su dostigli oko 5,2 milijarde dinara, dok su u 2024. godini bili 3,8 milijardi dinara.

Obe firme su nekada bile veliki industrijski giganti jugoslovenske i srpske privrede. I danas su simboli industrijskog Vranja, ali u drugačijem, težem vremenu, pod teretom dugova i opstanka.

„Minimalna ulaganja domaćih privrednika najbolji pokazatelj kreditnog rejtinga zemlje“

Na pitanje koliko bi ulazak kineskog strateškog partnera mogao da bude dobra opcija za ove dve kompanije, kao i koje bi bile potencijalne prednosti, a koji rizici, glavni broker u brokerskoj kući Momentum Securities Nenad Gujaničić odgovara da je najveća mana ovakvih aranžmana to što oni nisu zasnovani na tržišnim odnosima.

Prema njegovim rečima, kada se takvi odnosi sklapaju, korist obično završi na strani jačeg.

„Poslovni modeli ovih kompanija su odavno potrošeni, i sama činjenica da su ove kompanije istovremeno i veliko socijalno pitanje na jugu Srbije i dalje ih nominalno drži u životu“, ukazuje sagovornik Danasa.

S obzirom na to da Vučić sada govori o „strateškom partnerstvu“, postoji mogućnost da bi država zadržala deo vlasništva u tim kompanijama, po modelu sličnom onom koji postoji u slučaju Serbia Zijin Copper.

„Teorijski posmatrano, nije loša opcija da država bude manjinski partner u nekim strateškim partnerstvima, ako su uporedo firme transparentne, kotirane na berzi, a država kao pojedinačno najveći akcionar aktivno nadzire poslovanje i posredno omogućava rast biznisa. Bojim se da je to kod nas samo teorijski koncept, jer ni u jednom slučaju gde je država manjinski akcionar (bilo je da je u pitanju NIS, Energoprojekt holding ili Zijin) nije imala aktivističku ulogu niti se valjano starala o tim vlasničkim udelima“, smatra Gujaničić.

S druge strane, kako kaže, preuzimanje 100 odsto vlasništva od strane investitora u urušenoj kompaniji nosi sa sobom ogromne subvencije (direktne ili prikrivene), pa u takvim okolnostima račun na kraju uvek ispadne skup.

Na pitanje zašto se strateški investitor traži u Kini, a ne u Srbiji, Gujaničić kaže da domaći investitori najbolje poznaju ovdašnji privredni ambijent i da njihova ulaganja predstavljaju mnogo bolju meru kreditnog rejtinga zemlje nego što su to nominalne ocene koje daju svetske kreditne agencije.

„Stoga ne čudi što oni veoma malo ulažu, u proseku se bore da održe likvidnost, a država uporedo subvencioniše svetske korporacije parama poreskih obveznika. Kina traži ‘mala vrata’ za ulazak na evropsko tržište i to je jedan od razloga zbog čega smo mi zgodni, dok je drugi bitan argument činjenica da su njihovi biznisi ‘država u državi’ i verovatno bi drugačije posmatrali ta svoja ulaganja da moraju da poštuju sve propise naše zemlje“, ukazuje Gujaničić.

Ističe da bi u Srbiji trebalo da budu poželjne investicije sa svih meridijana, ali da minimalni uslov za njihovo privlačenje mora biti poštovanje zakona zemlje.

Poštovanje radnih prava jedno od ključnih pitanja

Kako su kineske kompanije u Srbiji poslednjih godina više puta dovođene u vezu sa kršenjem radnih prava, otvara se pitanje kako bi eventualno preuzimanje „Simpa“ i „Jumka“ od strane kineskih partnera moglo da izgleda iz ugla zaštite zaposlenih i radnog zakonodavstva.

Naučni saradnik Instituta za uporedno pravo u Beogradu Mario Reljanović ocenjuje da bi odnos budućih investitora prema radnicima pre svega zavisio od poslovne politike same kompanije, ali upozorava da dosadašnja iskustva sa kineskim poslodavcima u Srbiji ne ulivaju previše optimizma.

Kako navodi, kineske kompanije često donose drugačiju radnu kulturu i drugačije shvatanje odnosa prema zaposlenima, koje se, ukazuje, razlikuje od standarda koji važe u Srbiji i Evropi.

„Ne volim da generalizujem, ali pretpostavljam da potencijalni poslodavac neće biti drugačiji. Ako me oni demantuju, tim bolje“, kaže Reljanović za Danas.

Ponavlja da je osnovni problem do sada bio sa Kinezima kao poslodavcima, to što se, ističe, oni ne prilagođavaju našoj, odnosno evropskoj, kulturi rada, već donose svoju koja podrazumeva „vojničku disciplinu i odnos prema radnicima koji često prevazilazi klasičnu subordinaciju u radnom procesu“.

On podseća da su u pojedinim kineskim kompanijama u Srbiji zabeleženi i incidenti, uključujući fizičke sukobe i pritiske na zaposlene, što, kako kaže, nije karakteristično za domaće radno okruženje.

„Radnici se često posmatraju kao delovi oruđa u procesu rada, a ne kao ljudske jedinke“, upozorava Reljanović.

Posebno ističe da bi uslovi rada u industrijama poput tekstilne i drvne mogli biti dodatno otežani, jer se ne radi o visoko profitabilnim sektorima, pa samim tim, smatra on, ne treba očekivati naročito povoljan položaj zaposlenih.

Reljanović kao jedan od ključnih problema izdvaja i, kako kaže, osećaj „eksteritorijalnosti“ koji pojedine kineske kompanije imaju tokom poslovanja u Srbiji — odnosno utisak da domaći zakoni i propisi za njih ne važe u punoj meri.