Koliko novca Srbija dobija od EU i koliko rizikuje da izgubi? 1Foto: BETAPHOTO/European Commission/Etienne Ansotte/MO

Evropski parlament je nedavno usvojio rezoluciju o novoj strategiji EU za proširenje, kojim se predlaže da se pristup svim evropskim fondovima koji „koriste srpskim vlastima” razmotre kako bi bili u skladu sa „strateškim interesima Unije“, što se opet dovodi u vezu sa usklađivanjem sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom. Iako rezolucije EP nisu obavezujuće, predstavljaju verovatno poslednje upozorenje da će Brisel zaoštriti stav prema Beogradu ukoliko on ostane neutralan prema ratu u Ukrajini.

Problem u dosadašnjoj “primeni” finansijske pomoći EU je dvojak. Prvo, građani Srbije nije dovoljno upoznata sa količinom novca koji se ovde rizikuje (po najoptimističnijoj i najkonzervativnijoj proceni, preko 200 miliona evra godišnje), zato što vlast u Srbiji u javnim nastupima značaj te pomoći ili umanjuje ili prećutkuje. Samim tim, sve više građana je ravnodušno prema budućem članstvu u EU, ukazuje poslednje istraživanje koje je CRTA sprovela krajem septembra i početkom oktobra.

Drugi problem je što zbog nedostatka tehničkih kapaciteta (ili političke volje) Srbija nije iskoristila sav novac koji joj je EU namenila, piše European Western Balkans.

Suma koja je obećana na papiru godinama je manja od one koja se prelije u budžete lokalnih samouprava, kompanija, poljoprivrednih gazdinstava, samo zato što se Srbija nedovoljno bavi ovim pitanjem. Zaposlenih u administraciji koji bi realnom sektoru pomagali u konkursima za dobijanje ove finansijske pomoći jednostavno nema dovoljno.

Ove dve činjenice olakšavaju odluku zvaničnom Beogradu u slučaju da razmatra odbijanje usklađivanja stavova sa Briselom, čime bi se stopirao dalji napredak ka članstvu u EU, ali i izgubio ogroman novac uoči ekonomske krize.

Pokušaj da se ova finansijska „šargarepa“ pretvori u štap nije nov. Nemački Bundestag je u maju predložio da se državama-kandidatima za članstvo koje odbijaju da uvedu sankcije Rusiji uskrate fondovi. Na spisku tih „država“ je samo jedna – Srbija.

Rat u Ukrajini je preispitivanje upotrebe zajedničkih fondova intenzivirao, s obzirom da i u redovima država članica postoje disonantni glasovi, ne samo u vezi sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom. Primera radi, Poljska upravo rizikuje gubitak 110 milijardi evra u grantovima i kohezionim fondovima do 2027. godine zbog sukoba sa Evropskom komisijom oko pravosudnih reformi.

Srbija, s druge strane, nije iskoristila potencijal bespovratne pomoći EU i sve češće pronalazi alternativne izvore za refinansiranje dugova ili pokrivanje deficita. Primer je kredit od milijardu dolara sa tri odsto kamate koje je predsednik Aleksandar Vučić ugovorio sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima u septembru.

Ovaj novac će, barem po rečima političara na vlasti (jer nikakvu dodatnu informaciju za sada nemamo), biti iskorišćen za namirenje već postojećih dugova koji dolaze na naplatu.

Ovakvi izvori finansiranja su poželjniji za zvanični Beograd, zbog striktnih kontrola potrošnje koje sve institucije EU nameću kao preduslov za dobijanje novca.

Između besplatnog novca iz EU, kojem bi se pristupalo po striktnim procedurama i bez „krivina“, Srbija tako bira skuplji i netransparentniji put. Analiza budžeta za 2023. godinu ukazuje da će Srbiji za redovno finansiranje države nedostajati čak 8,7 milijardi evra, do kojih ćemo doći ili putem zaduživanja ili prodajom javne imovine. Zaduživanje je zbog rasta kamatnih stopa sve skuplje.

Koliko Srbija danas dobija od Evropske unije?

Srbija je do sada od Evropske unije dobila preko 3,7 milijardi evra u donacijama: za jačanje vladavine prava, reformu javne uprave, zaštitu životne sredine i slično. Putem instrumenata za pretpristupnu pomoć (IPA fond), Srbija može da dobije preko 200 miliona evra godišnje. Od tog novca su, između ostalog, građeni putevi i mostovi, kao i nove deponije u više opština u Srbiji.

Od 2000. godine do danas, podrška EU sektoru saobraćaja u Srbiji je premašila 420 miliona evra bespovratnih sredstava, a Unija je u Srbiji najveći donator i u energetici, u koju je do sada investirala preko 830 miliona evra.

Prema podacima Delegacije Evropske unije, u periodu 2007-2020. godine, EU je uložila oko 2,8 milijardi evra u bespovratnoj pomoći i još 6,5 milijardi evra u povoljnim kreditima u oko 300 projekata.

Kroz IPARD program (Instrument za pretpristupnu pomoć u oblasti ruralnog razvoja), poseban deo IPA fonda, do 2020. godine je za poljoprivrednike izdvojeno dodatnih 230 miliona evra, uglavnom nepotrošenih.

Srbija takođe indirektnu pomoć dobija kroz programe EU, kao što je „Erasmus Mundus“ ili Fondacije „Tempus“, fondove za programe podrške civilnom društvu i izbeglicama, u okviru Regionalnog stambenog programa i slično.

Jedna od osnovnih svrha IPA instrumenta je izgradnja administrativnih kapaciteta za pristupanje fondovima namenjenih državama članicama EU kroz Kohezionu politiku Evropske unije. Kohezioni fondovi, što svedoči i gorepomenuti primer Poljske, znatno su izdašniji od pretpristupnih sredstava.

Računica šta je Srbija već izgubila zato što nije ušla u EU je stvar grube procene.

Cena dugog puta u Evropu

Analiza koju je prošle godine Evropski pokret u Srbiji sproveo ukazuje da je u periodu od 2014. godine (kada je otvorila pristupne pregovore) do 2020. godine (kada je počela korona kriza), Srbija svake godine na ime strukturnih i kohezionih fondova dobijala 1,1 milijardi evra neto, odnosno 7,7 milijardi evra ukupno, rekao je bivši član pregovaračkog tima vlade Srbije za pristupanje EU Vladimir Međak.

Međak smatra da su fondovi dostupni državama članicama EU višestruko puta veći, čime je Srbija zbog odsustva članstva u EU izgubila više desetina milijardi evra za poslednjih par decenija.

„U periodu od 1990. godine, do 2027. godine, Bugarska je dobila i dobiće 43 milijarde iz fondova EU. Srbija ukupno oko četiri milijarde. Bugarska zato nema problema sa zaduživanjem, ne mora da razmišlja ko će da im pozajmi, koji su uslovi. Ekonomske razlike između Srbije s jedne i Bugarske, Rumunije, Mađarske sa druge strane – će se samo povećavati. Jer mi ne jednostavno ne igramo istu igru“, ocenio je Međak.

Primera radi, posle pandemije COVID-19, Srbija je ubrzo uzela kredit od dve milijarde evra, dok je Hrvatska tražila 10,5 milijardi do 2027. godine. Više od polovine tog novca je bespovratno, ostatak je po kamati povoljnijoj od one koju Srbija dobija.

Međak ocenjuje da je iskorišćenost IPA fondova bila prilično visoka, da je pojedinih godina iznosila i po 100 odsto, ali da poslednjih godina opada na „30, 40, 80 odsto“.

„To je normalno, jer vi i dalje iskorišćavate sredstva koja su bila namenjena za, na primer, 2017. godinu. Iskorišćenost je dobra i zato što govorimo o relativno malim sredstvima, od 200 do 250 miliona evra godišnje, što Srbiji nije teško da potroši. Nažalost, taj iznos nije povećan od 2001. godine. I to je i problem, jer značaj 200 miliona evra sada tada, kada je budžet Srbije bio oko dve milijarde evra, i sada kada je deset puta veći – nije isti. To je tada bilo skoro deset odsto godišnjeg budžeta, a sada je kap u moru u odnosu na ostalu javnu potrošnju“, smatra Međak.

On navodi i da države Zapadnog Balkana godinama predlažu da se napredak u procesu evrointegracija „nagrađuje“ uvećanjem pretpristupne pomoći, jer će u trenutku ulaska u EU kohezioni fondovi za manje razvijene članice dostići skoro dva odsto BDP-a, što bi u slučaju Srbije u ovom trenutku iznosilo oko milijardu evra.

„Mi kada bismo u jednom danu sa 200 miliona skočili na milijardu evra – mi te pare nikako ne bi mogli da potrošimo. Državama se upravo to i dešavalo, da fondovi godinama nakon pristupanja stoje neiskorišćeni, jer nemate kapacitet da ih iskoriste. Srbija već sada mora da brzo gradi kapacitete (za pristupanje dodatnim fondovima). Mi imamo veliki problem i jer mnogo ljudi odlazi iz administracije“, dodaje Međak.

Uprkos dobroj iskorišćenosti strukturnih, IPA fondova, Srbija je prema njegovim rečima „propustila priliku“ da bolje iskoristi IPARD fondove, namenjene jačanju poljoprivrede. Primera radi, Hrvatskoj je godišnja pomoć EU za poljoprivredu povećana 14 puta od kada je pristupila Uniji.

„Tu smo zakazali. Podaci koje ja imam je da je Srbija od 175 miliona evra izdvojenih za poljoprivredu iskoristila svega desetak miliona“, naglašava Međak.

Prema njegovim rečima, domaće institucije nisu prosečnom srpskom poljoprivredniku približile ni objasnile mogućnost za korišćenje tog novca.

„Administracija mora prvo da bude sposobna, kako bi im omogućila da pristupe tim fondovima. Mi i kad bismo sad ušli u EU – ne bismo umeli da koristimo novac za poljoprivredu, a mi kao poljoprivredna zemlja bi od toga morali da imamo ogromne koristi. Preko 175 miliona iz IPARD je za sada usmereno prvenstveno na infrastrukturu, manje na proizvodnju ili navodnjavanja, gde kaskamo. I onda ćemo taj novac morati da vratimo, jer te pare ne mogu da stoje zauvek na računu Srbije – sve što nije iskorišćeno će se vratiti u EU“, rekao je Međak.

U međuvremenu, sva istraživanja javnog mnjenja u Srbiji ukazuju da građani predimenzioniraju pomoć drugih spoljnopolitičkih aktera, poput Rusije i Kine, a da se sredstva iz EU potcenjuju. Međak smatra da je za to odgovorna desetogodišnja kampanja koju vode predstavnici vlasti.

„Zašto EU daje novac i ćuti – to je njihov problem. Oni će morati da objasne svojim poreskim obveznicima zašto daju njihov novac nekome ko deset godina vodi anti-EU, anti-NATO, anti-Zapadnu kampanju, koju Srbija ili finansira ili pomaže. Evropski parlament je to prepoznao. Ako vi deset godina lažete građane, a oni se ne trude da saznaju šta je istina, onda nije ni čudo što su ljudi udaljeni od realnosti“, smatra Međak.

Da bi se građanima približile potencijalne direktne koristi od EU novca, neophodno je da ta kampanja lažnih vesti prestane.

„Na primer, EU finansira intermodalni terminal u Batajnici, imate medijske izveštaje i fotografije sa otvaranja, a na stranicama naših novina su naslovima prelepljene zastave Evropske unije. Vidi se samo Vučić, svita, srpska zastava, ali nigde zastava EU. To se namerno radi. S druge strane, imate zahvalnice Kini na bilbordima u centru grada“, zaključio je Međak.

U trenutku kada je svetska ekonomska kriza na pomolu, sa enormnim poskupljenjem zaduživanja, nijedna država ne može da priušti odricanje od bilo koje finansijske pomoći. Poljoprivreda je naročito teško pogođena aktuelnim cenama dizela i đubriva.

Pristupni fondovi su priprema za članstvo u EU

Strahinja Subotić, programski menadžer i viši istraživač u Centru za evropske politike (CEP), navodi da se na prelasku iz IPA 2 u IPA 3 ciklus fondovi nisu značajno uvećali, a da su uključujući inflaciju možda čak i manji.

Političkih kriterijuma za korišćenje fondova, barem do nedavno, nije bilo, pošto se ni IPA 3 nije kreirala za potrebe Srbije, nego celog Zapadnog Balkana i Turske.

„Cilj IPA 3 je bio da se ne govori o nacionalnim paketima, već o regionalnom pristupu, u kom države treba da rade na sebi i stvore međusobno nadmetanje, kako bi se što više borile za sredstva EU. Unija je usvajanjem uredbe za IPA 3 zacrtala jasan set ciljeva, bili su transparentni i jasni šta žele da postignu. Međutim, povlačenje ovih sredstava zahteva znatne administrativne kapacitete, što znači da to nisu sredstva koja se olako dobijaju“, pojašnjava Subotić.

Upravo zbog nedostatka administrativnih kapaciteta nijedna država Zapadnog Balkana nije uspela da iskoristi sva sredstava koja su na raspolaganju. „I same države članice imaju probleme da povuku strukturne fondove“, dodaje Subotić.

Zamrzavanje fondova je relativno nova „eksplicitna pretnja“ koju je Evropski parlament počeo da spominje tek od ovog leta, argumentom da neće tolerisati dalje demokratsko nazadovanje Srbije, navodi predstavnik CEP-a.

„Evropska komisija je blaga prema regionu, pravno gledano imaju mogućnost (za uskraćivanje fondova), međutim, politička realnost je drugačija. Srbija će nastaviti da gubi saveznike unutar EU koji je podržavaju ili barem tolerišu“, kazao je on.

Stanovište da su fondovi EU „kasica prasica“ koja Srbiji sleduje bez obzira na napredak u demokratskim reformama je, prema Subotićevim rečima, štetno. Sami fondovi su kreirani kako bi se umanjio socio-ekonomske jaz između kandidata za članstvo i članica Unije.

„Vidimo da se taj jaz ne smanjuje previše, a da demokratija nazaduje. Novac koji se izdvaja ne ostvaruje u potpunosti ciljeve za koje je namenjen. Sve što sada radimo ne treba samo da nam omogući bolji život sada, već da nas spremi da budemo efektivna država-članica. Interna procena CEP-a je da će Srbija kao država-članica morati u zajednički evropski budžet da daje 500 miliona evra godišnje. Možda će se ta brojka u međuvremenu uvećati, zavisno kada ćemo postati članica EU. Takođe, članstvo znači i da će se veličina fondova povećati pet do sedam puta. Obavezno plaćanje u zajednički budžet i uslovni fondovi znače da je EU skupa igračka za neodgovorne države.“, smatra Subotić.

Prema njegovim rečima, Srbija već sada moramo da razvija dugoročne projekte na koje će da konkuriše, da razvija kadrove i, naravno, depolitizuje celokupnu strukturu da bi maksimalizovala benefite ne samo pretpristupnog procesa, već i budućeg članstva.

Izvor: European Western Balkans

Članak je objavljen u okviru projekta „Podrška slobodi medija u Srbiji u vezi sa procesom pristupanja EU“, koji se sprovodi u saradnji sa EUROPEUM Institutom za evropsku politiku i uz podršku Ministarstva spoljnih poslova Češke Republike. Stavovi izraženi u ovom tekstu ne predstavljaju stavove EUROPEUM Instituta, niti stavove Ministarstva spoljnih poslova Češke Republike.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.