Mesto na kojem inflacija ne postoji: Koliko se razlikuju cene u prodavnicama zaplenjene robe od supermarketa? (TABELA)

Ne sećam se kada sam poslednji put čula to pitanje, a da nije praćeno gromoglasnim smehom. Takvo pitanje spada među retorička već nekoliko godina. Ipak, ova dvojica su došli na pravo mesto.

– Žvakice i sve čokoladice su oko kase, odgovorila im je već umorna radnica.

Ovi dečaci očigledno nisu samo mene podsetili na osnovnu školu, već i jednog povećeg gospodina koji je stajao tik iza mene.

– Evo vam 100 dinara, provedite se, poručio je dečacima dobronamerno mašući plavom novčanicom sa likom Nikole Tesle.

Dečacima se na sekund mogao primetiti sjaj u očima, ali je vrlo brzo nestao jer su se očito setili da im majka stoji ispred vrata i da su već uveliko naučeni da ne smeju da prihvataju ništa od stranaca. Majku koja ulazi u prodavnicu propratilo je bar sedam odlučnih „NE“, izrečenih piskavim glasićima u horu.

U momentu se nije moglo proceniti kome je neprijatnije, majci koja ne može da finansira „šećernu zavisnost“ svojih sinova ili čoveku koji nudi novac maloj deci. U svakom slučaju, osim nelagode, svi su prošli nekažnjeni i ceo događaj je završen smehom od kog su se zatresle ionako nestabilne tvrđave od kutija koje su pretpane robom i pobacane po celom prostoru.

Ovakvih prodavnica zaplenjene robe ima samo nekoliko u Beogradu. Prosečni prolaznik ih verovatno ne bi primetio zbog toga što su izuzetno suptilno, jedva primetno, obeležene. Na ulaznim vratima zalepljen je papir na kom je napisano radno vreme i naziv kompanije koja obezbeđuje robu. Ispod njega se nalaze još dva papira sa natpisima “Mole se potrošači da uzimaju korpe” i “Odloženo plaćanje čekovima građana 120 dana”. Prodavačice su vrlo stroge po pitanju prvog pravila. Ograničen broj korpi, kao i činjenica da jedan čovek sa korpom zauzima ceo uski prolaz u prenatrpanoj prodavnici dovodi nas do zaključka da unutra istovremeno može stati manje od 10 prosečno građenih kupaca.

– Jel uvek ovakva gužva ovde, usudila sam se da upitam nešto krupniju prodavačicu.
Pogledala me je mrko i mrzovoljno procedila:

– Ma da, ovako je već pet godina. Ovde nema porasta cena kao kod ostalih.

Očigledno je bilo da su red i raspored u ovoj prodavnici misaone imenice i teško dostižni ideal. Pošto mi je otvorila vrata sveta u kom inflacija ne postoji i u kom se „vesele devedesete“ nikad i nisu desile, tumarala sam između kula kartonskih kutija i „trijumfalne kapije“ od pakovanja toalet papira neko vreme, tako da sam i zaboravila šta sam uopšte došla da kupim.

Ovlašnim pogledom na svoju korpu ustanovila sam da sam uzela:

– Veganske gumene bombone – komada jedan.

– Omekšivač nekog italijanskog proizvođača u fluorescentno roze boci (bez uputstva na srpskom) – jedan komad.

– Pakovanje nudli – pet kesica.

– Cediljku za limun – zagasito zelene boje.

– Čarape – tri para za 100 dindži.

Ništa od ovoga mi nije trebalo, koliko god delovalo isplativo. Zadržala sam samo gumene bombone i uputila se ka kasi. Primetila sam celu policu punu malih kućnih aparata i na njoj „grejač za kafu“ i zbunjeno ga istražila pokušavajući da razumem po čemu je posebniji od obične džezve. Upitala sam prodavačicu da li izdaju garanciju.

– Naravno, na dve godine, ponosno kaže.

Gospođa pored mene koja je birala peglu, načuvši naš razgovor zaverenički mi dobacuje.

– Kad kupujem tehniku ovde, prekrstim se tri puta pre nego što je upalim. Garancija neće platiti račune, prošaputa i nastavi da prebire po polici.

Kada sam konačno stala u red, ispred mene je bio stariji gospodin koji je kupovao rešetku za sušenje veša. Tu je nastao neočekivani zastoj na kasi jer taj proizvod nije bio ubačen u sistem.

Prodavačica je proverila koliko košta i zamolila me da joj dodam rakiju koja se nalazila iza mene da bi istom cenom „pokrila“ prodaju rešetke za veš. Dodala sam joj šljivovicu nepoznatog proizvođača i pomislila kako će taj gospodin svojoj ženi da objasni zbog čega se vraća kući sa mrežom za veš.

Ali i sa rakijom na računu.

* Na tabeli su prikazani proizvodi iste vrste i proizvođača

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Danasova škola novinarstva“ koji se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije, Ministarstva za kulturu i informisanje.