Srbija i energetska tranzicija u grejanju: Od čega zavisi prelazak na ekološki prihvatljiva rešenja? 1Foto: Shutterstock/nikkimeel

Energetska tranzicija je važan element borbe protiv klimatskih promena. Problem u njenom sprovođenju nije samo novac, već i teško uhvatljivi fenomeni kao što je vreme – i inercija, o čemu piše Boban Pavlović, istraživač na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu

Energetska tranzicija je na papiru “čista” stvar: cilj je zemlju koja se oslanja na fosilna goriva i niskoefikasne tehnologije pretvoriti u zemlju obnovljivih izvora koja energiju koristi na efikasan način; rezultat je ne samo čistija energija i smanjenje emisije gasova staklene bašte, već i energetske i finansijske uštede.

Realnost je, naravno, nešto komplikovanija.

U Srbiji, u finalnoj potrošnji energije prvo mesto zauzimaju domaćinstva (sektor sa najvećom potrošnjom). Od potrošene energije u domaćinstvima, ubedljivo najveći deo, oko 66 odsto, odlazi na grejanje, a među izvorima energije za individualno grejanje najzastupljenije je ogrevno drvo, koje koristi oko 58 odsto domaćinstava.

Udeo prirodnog gasa je oko 12 odsto, a toplotnih pumpi tek oko 1 odsto. Polovina domaćinstava kao uređaje koristi šporete i peći na čvrsta goriva.

Posledice ovakve strukture su raznolike. Naime, procenjena realna efikasnost grejanja uz pomoć ogrevnog drveta je tek oko 30-35 odsto, dok kod grejanja uz pomoć efikasnijih tehnologija, kao što su toplotne pumpe, za uložen 1 kWh može se dobiti i 3-5 kWh toplotne energije.

Dalje, po zvaničnim izveštajima, sagorevanje drvne biomase u šporetima, pećima i kotlovima odgovorno je za veliki udeo emisija suspendovanih čestica PM10 i PM2,5 tj. zagađenje vazduha; najzad, postavlja se i pitanje do kada je neefikasno sagorevanje ogrevnog drveta za grejanje zapravo održivo – i kada će se pojaviti problem ugroženosti šumskih resursa.

Zbog svega toga, individualno grejanje je ključno mesto energetske tranzicije u Srbiji. Ali problem nije samo tehnološki: pored materijalnih prepreka koje treba ukloniti kako bi moglo da se uvede efikasnije i ekološki prihvatljivije grejanje, tranzicija zahteva i promene u stavovima i ponašanju potrošača. Da li je ovakav poduhvat uopšte moguć?

Kako bismo odgovorili na ovo pitanje, 2020. godine sprovedeno je anketno istraživanje domaćinstava u Srbiji – njih ukupno 1100, a na temu energetske tranzicije.

Jedan očekivani rezultat je – problem novca. Kao što se može videti na priloženom grafikonu, većina domaćinstava identifikuje nedostatak novca da se uloži u zamenu trenutnog sistema za grejanje kao glavnu prepreku. Među njima, oko dve trećine se trenutno oslanja na grejanje pomoću šporeta i peći na čvrsta goriva.

S obzirom na to da su ovo i najjeftiniji uređaji na tržištu, ovakav vid grejanja – i prepreke – jasna je posledica niskog životnog standarda. Prepreka nedostatka novca podjednako pogađa i problem finansiranja termoizolacije stambenog objekta, zamenu stolarije itd.

Međutim, kao druga najuticajnija prepreka pokazala se nezainteresovanost za tranziciju (25%). Sama po sebi, ovako navedena barijera ne otkriva mnogo, osim da je subjektivna, ali su se tokom istraživanja izdvojili određeni ponavljajući odgovori, piše Boban Pavlović za Klima101.rs.

Naime, neka domaćinstva su nezainteresovana za tranziciju jer su članovi jednostavno stari, i uopšteno nespremni na promene, druga domaćinstva poseduju sopstvene šume, neka su u statusu podstanara, a neka nemaju lokacijske uslove za instalacije drugog tipa uređaja. Razloga ima i “mekših”: postoji deo stanovništva koji se oslanja na zrele i dobro poznate tehnologije, koje su ranije generacije koristile na isti način, za zadovoljenje istih potreba, i nisu zainteresovani da se aktivno uključe u energetsku tranziciju.

Ovaj status quo pomažu i nepoverenje u nove tehnologije i sumnja u njihovu pouzdanost, što su važni gradivni elementi treće glavne prepreke za energetsku tranziciju – nedostatka informacija. Najzad, na četvrtom mestu nalazi se nedostatak podrške vladajućih struktura, koji se tumači ograničenim kapacitetima, resursima i političkom nepopularnošću neophodnih tranzicionih mera.

Ministarstvo rudarstva i energetike objavilo je 2021. godine javni poziv za odobravanje subvencija za zamenu stolarije, izolaciju stambenih objekata, instaliranja kotlova i peći na čistija goriva, kao i za ugradnju solarnih kolektora i solarnih panela. Ideja je da država obezbedi 50 odsto novca za investicije, a građani ostatak.

Međutim, rezultati o stavovima prema subvencijama ukazuju da bi samo oko trećine domaćinstava pristalo na subvenciju od 50 odsto. Za određeni broj domaćinstava, subvencija od 50 odsto je nedovoljna da bi se upustili u investicije za popravljanje termoizolacije, ili zamenu postorećih uređaja za grejanje: najveći problem da se domaćinstva upuste u transformaciju su inicijalni, kapitalni troškovi kupovine i ugradnje modernih sistema grejanja.

Drugim rečima, kada je u pitanju individualno grejanje, tehnologije, cene i državni podsticaji idu ruku pod ruku sa materijalnim uslovima konkretnih domaćinstava, kao i sa (donekle) subjektivnim stavovima njihovih članova. Mere se moraju prilagoditi, a osim subvencija, nameće se potreba i za obrazovanjem i informisanjem o svim pozitivnim aspektima tranzicije ka održivom grejanju – grejanju koje podrazumeva smanjenje emisija zagađujućih materija, smanjenje emisije gasova staklene bašte, efikasnije korišćenje energije, ekonomske uštede i očuvanje prirodnih resursa za buduće generacije.

U svakom slučaju, brzih rešenja za ovaj problem nema. Da bi se efekti neke politike u energetici osetili, potrebno su da prođu godine, u nekim slučajevima i decenije. Kako je grejanje u Srbiji fragmentirano na veliki broj individualnih sistema grejanja, kako ga dominantno odlikuje zaostalo i neefikasna upotreba ogrevnog drveta, i kako se u dugom periodu ovim pitanjem niko nije aktivno bavio, sve ukazuje da je u pitanju akumuliran i duboko ukorenjen problem.

Poređenja radi, neke od najuspešnijih tranzicija u bližoj prošlosti, kao što je tranzicija na prirodni gas u Velikoj Britaniji, na toplotne pumpe u Finskoj ili na daljinsko grejanje i toplotne pumpe u Danskoj, trajale su od 18 do 35 godina – i to u povoljnijim materijalnim okolnostima, ali i uz aktivnu nacionalnu i lokalnu politiku u tim zemljama.

U Srbiji, prvi korak bi morao da bude prioritizacija politika koje zahtevaju duže rokove za sprovođenje. Bez toga, priče o energetskoj tranziciji prosto neće piti vodu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.