„Svaka njihova strategija je narodna tragedija“: Šta predviđa Strategija o mineralnim resursima koja je usvojena u Skupštini Srbije?

Skupština Srbije nedavno je usvojila Strategiju upravljanja mineralnim i drugim geološkim resursima Republike Srbije do 2040. godine sa projekcijama do 2050. godine. Ova Strategija odmah je izazvala negodovanje dela javnosti, koja smatra da je doneta bez uključivanja stručnjaka u ovoj oblasti, kao i da će biti štetna po Srbiju.

Ovakav stav ne čudi ako se podsetimo dugogodišnjeg sukoba države i ekoloških aktivista, uz podeljenu stručnu javnost, oko projekta Jadar kompanije Rio Tinto, gde bi se kopao jadarit,  jedinstveni mineral koji sadrži značajne količine litijuma i bora.

Iako je taj projekat zvanično obustavljen, mnogi veruju da je to samo privremeno zatišje dok se ne stvore uslovi za dalji rad na otvaranju ovog rudnika kod Loznice. A mnogi misle da je ova Strategija upravo korak u tom pravcu.

Pored projekta Jadar, Strategija predviđa i brojna istraživanja i otvaranje drugih rudnika širom Srbije, među kojima se navodi još jedan potencijalni izvor litijuma u okolini Valjeva, ali je to u fazi istraživanja.

U Strategiji su kao kritične i strateške sirovine označeni upravo litijum i bor, ali i bakar, nikl, kobalt, kao i metalne sirovine poput zlata, srebra, olova, cinka…

Dakle, ovom Strategijom država definiše kako će istraživati, eksploatisati i upravljati rudnim bogatstvima zemlje. U njoj su mineralni resursi tretirani kao neobnovljiv, ali ključan ekonomski resurs.

Fokus Strategije je, pre svega, na razvoju rudarstva kao jedne od važnih grana ekonomskog razvoja Srbije. Srbija želi da ovim rešenjima utiče na povećanje BDP-a kroz rudarstvo, ali uz privlačenje stranih investicija i veći izvoz sirovina i metala.

„Eksploatacija neobnovljivog rudnog bogatstva, odnosno mineralnih sirovina, i obnovljivih geoloških resursa nedvosmisleno je nužan preduslov egzistencije današnje civilizacije“, navodi se u tekstu.

Dodaje se i da brži i kvalitetniji privredni rast, kao pokazatelj društveno-ekonomskog razvoja, koji podrazumeva i energetsku tranziciju, zahteva sve veće količine mnogih mineralnih sirovina.

„Posledica ove činjenice je da rudarska delatnost, kao nosilac upravljanja mineralno-sirovinskog kompleksa, u kontekstu preovladavajuće želje za daljim rastom materijalnog standarda življenja, nije stvar izbora, nego neminovnost“, naglašeno je u Strategiji.

U ovom dokumentu date su i smernice za intenziviranje geoloških istraživanja i otvaranje novih rudnika. Takođe, tvrdi se da se njome Srbija usklađuje sa EU politikama, energetskom tranzicijom i globalnom tražnjom za sirovinama.

Dakle, Strategija predviđa intenzivna geološka istraživanja, odnosno mapiranje resursa širom zemlje, zatim otvaranje novih rudnika, ali i modernizaciju rudarske industrije.

Predviđen je i rad na održivom rudarstvu, smanjenju negativnog uticaja na životnu sredinu i sanaciji rudarskih područja.

Generalni zaključak je da je u Strategiji jasan fokus na eksploataciju, a ne toliko na zaštitu. Polazi se od toga da su resursi ekonomski potencijal koji treba maksimalno koristiti, dok je ekološki aspekt sadržan, ali kao sekundaran.

U globalu posmatrano, tekst ove Strategije u praksi znači da bi slučajevi poput projekta „Jadar“ mogli da postanu pravilo, a ne izuzetak.

Nebojša Petković iz udruženja „Ne damo Jadar“ za Danas ukazuje da je Strategija pisana za potrebe rudarskih kompanija.

„U pisanju ove Strategije je učestvovala je i kompanija Ziđin, koja je već napravila štetu epskih razmera na istoku Srbije“, naglašava naš sagovornik.

Kako dodaje, Strategija stavlja rudarenje kao prioritetnu delatnost, pa čak ne štiti ni zakonom zaštićena prirodna i kulturna dobra, što je, smatra Petković, apsurd.

„Ide se dotle čak da se eksplicitno kaže da rudarenje nije stvar izbora već neminovnost. Naša industrija nije na nivou razvoja da su nam neophodne sopstvene sirovine, pa bi se one izvozile kao primarni, prosti proizvodi, što je katastrofalno“, upozorava on.

Prema njegovim rečima, u Srbiji su se rudarske kompanije već ponašale kao da postoji ovakva strategija, a ovo im je samo vetar u leđa.

„I do sada su enormno kršile zakone u toku istražnih radnji, a pravosuđe, pre svega tužilaštvo, je skoro svaki taj proces razvuklo do zastarevanja. Primer su postupci koji su pokrenuti još 2021. godine protiv kompanije Rio Tinto, a tek prošle godine je počela policijska istraga“, napominje Petković.

On podseća da je u pripremi i novi Zakon o rudarenju, a da to pravdaju potrebom za usklađivanjem sa EU Direktivom o kritičnim sirovinama.

„Verujem da će i tu ispuniti neke zahteve rudarskih kompanija, jer sve što ova vlast radi je na štetu države i građana, a u korist krupnog kapitala. Svaka njihova strategija je narodna tragedija“, poručuje naš sagovornik.

Petković dodaje da Srbija nema ni Plan razvoja, ni Prostorni plan, a usvaja Strategiju upravljanja mineralnim resursima, koja bi trebalo da proistekne iz ova dva dokumenta.

Ipak, kako poručuje, što se tiče njihove borbe, tu se ništa ne menja.

„Rudarske kompanije su i do sada radile šta su htele i nama preostaje samo da ih fizički sprečavamo da rade bilo šta“, zaključuje Petković.

S druge strane, inženjer tehnologije Dušan Blagojević za Danas kaže da je Srbija ove i prošle godine pokrenula ključne reformske korake u rudarskom sektoru – izradu novog Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima i usvajanje Strategije upravljanja mineralnim i drugim geološkim resursima do 2040. godine.

„Te izmene donose usklađivanje sa EU standardima — integracija Uredbe o kritičnim sirovinama (CRMA), Evropskog zelenog dogovora i ESG principa (Environmental, Social, Governance), kao i uvođenje međunarodnih sistema izveštavanja (PERC, UNFC, PRMS)“, ističe on.

Kako dodaje, time se i jača uloga države.

„Ostvaruje se bolja zaštita i upravljanje strateškim i kritičnim mineralima (litijum, bor, bakar i dr.), jasniji kriterijumi identifikacije depozita i njihova obavezna integracija u prostorne i razvojne planove“, naglašava Blagojević.

On dodaje da se povećavaju i transparentnost i efikasnost.

„Uvodi se digitalizacija procesa, javni uvid u podatke, preciznije procedure dodele prava na istraživanje i eksploataciju, kao i veća predvidljivost i nadzor“, navodi naš sagovornik.

Još jedna bitna stvar, prema njegovom mišljenju, je održivost.

„Pojačane su obaveze investitora u oblasti zaštite životne sredine, rekultivacije, remedijacije i cirkularne ekonomije“, naglašava.

Strategija to dopunjuje trostubnim pristupom (ekonomski, ekološki i socijalni), pojašnjava Blagojević.

„To se postiže fokusom na kritične sirovine za zelenu tranziciju, modernizacijom geoloških istraživanja, jačanjem institucija i ravnotežom između razvoja i održivosti“, kaže on.

Blagojević sumira da su očekivani benefiti veća pravna sigurnost za investitore, racionalnije korišćenje resursa, bolja konkurentnost srpskog rudarstva, podrška energetskoj sigurnosti i EU integracijama.

Međutim, kako ukazuje, iskustvo sa prethodnim zakonima koji su imali za cilj usklađivanje sa EU pokazuje da država često nema kapacitet ili volju da blagovremeno donese potrebne podzakonske akte.

„Rokovi za njihovo donošenje se redovno probijaju, što onemogućava punu i nesmetanu primenu novih zakonskih rešenja“, upozorava Blagojević.

Kako dodaje, isti rizik postoji i kod novog zakona o rudarstvu.

„Bez pravovremene i kvalitetne implementacije podzakonskih akata (pravilnika, uredbi, standarda), modernizacija na papiru može ostati samo deklarativna, a praktični efekti ograničeni“, smatra naš sagovornik.

Blagojević, takođe, navodi da izmene Zakona o rudarstvu ne idu u korist Rio Tinta.

„Ključne izmene Zakona o rudarstvu iz 2015. godine značajno su pogoršale položaj kompanija poput Rio Tinta u odnosu na prethodni režim. Pre 2015. važilo je da kompanija koja overi rezerve automatski dobija pravo na eksploataciju, i to je važilo beskonačno. Od 2015. pravo na eksploataciju ograničeno je na šest godina od overe rezervi. U tom roku kompanija mora da dobije dozvolu za eksploataciju, inače gubi prioritet“, objašnjava on.

Blagojević podseća da je Rio Tinto rezerve za projekat Jadar overio 10. decembra 2020, što znači da im rok ističe krajem 2026. godine.

„Dodatni problemi za Rio Tinto, prema njegovim rečima, nastali su zbog višegodišnjih kašnjenja u izdavanju dozvola, obaveze izveštavanja po PERC standardu, dok kompanija koristi JORC Code i potencijalnih izmena u postupku izrade studije uticaja (integralna studija umesto više odvojenih)“, ukazuje on.

Sve to je, tvrdi Blagojević, dovelo do trenutne situacije sa tim projektom.

„Usled kumulativnog kašnjenja od gotovo četiri godine, Rio Tinto je projekat stavio na pauzu, jer nije u mogućnosti da na vreme ispuni zakonske rokove, uprkos tome što je ranije imao praktično neograničeno pravo na eksploataciju“, zaključuje.