Subotica je decenijama bila simbol razvijene sredine zahvaljujući pre svega jakoj i raznovrsnoj industriji. Danas ima blizu 17.000 nezaposlenih, koji su se našli na ulici nakon što su njihove firme restrukturirane, ili mnogo češće propale. Pojedini ekonomisti tvrde da je broj stečajeva i uništenih fabrika, pa čak i čitavih industrijskih grana, u Subotici znatno veći nego u ostalim delovima zemlje. Poseban je problem što su gotovo svi veliki sistemi, koji su nakon privatizacije uništeni ili, pak, u dugogodišnjem stečaju, pre raspada zemlje bili među vrlo uspešnim, sa značajnim izvoznim poslovima, i njihov nestanak je veliki udarac za čitavu sredinu, budući da je proizveo na hiljade nezaposlenih, nekada pripadnika jake srednje klase.
Hemijska industrija u Subotici sada gotovo ne postoji – „Azotara“, „Zorka“ i „Slavica“ su samo bleda slika nekadašnjih preduzeća. To jest, „Zorka“ ni faktički više ne postoji jer ju je kupila Viktorija grupa kao firmu u stečaju, i sada na njenom prostoru pravi industrijski park. Azotara tavori u blokadi zbog duga od preko sto miliona dinara, a njeno propadanje je počelo pošto je otišao poslednji socijalistički direktor i u inostranstvu otvorio isto takvu fabriku. Novi vlasnik koji je kupio Azotaru trenutno je pod istragom zbog sumnje oko finansijskih malverzacija.
U mašinskoj i elektroindustriji najpre je nestao „Partizan“, a „Bratstvo“ i „Sever“, giganti koji su zapošljavali veliki deo Subotičana, nakon privatizacije drastično su smanjili broj radnika. „Elektroremont“ je takođe imao tehnološke viškove, a u oblasti prehrambene industrije, jedne od nekad takođe jakih grana, ti viškovi dostižu par hiljada ljudi. „Fidelinka“ je u stečaju, isto kao i „Agrokombinat“, i „29. novembar“, „Subotičanka“, davno nestala, „Medoprodukt“ sveden na golo preživljavanje.
Šta se dogodilo sa hiljadama radnika koji su nekada u pravom smislu reči predstavljali srednji sloj, onaj koji je svake godine odlazio na more, školovao decu, redovno plaćao račune, posedovao automobile i uspevao da kupi i po koju vikendicu? Naime, većina tih danas propalih giganata imala je jaku ulogu u podizanju standarda i boljitka svojih radnika – na Paliću je, recimo, postojalo čitavo vikend naselje u kojem su se odmarali radnici ovih firmi, a mnoge su imale svoja odmarališta širom bivše Jugoslavije ili, pak, letovališta na Jadranskom moru. Odlazak na odmor, u banju, ili neku sindikalnu ekskurziju bio je podrazumevajući deo tog standarda. Pri tom se putovalo i do Segedina, Budimpešte, Beča ili Minhena, ponekad samo za vikend, ili pak na kafu i kolače. Danas neke od tih radnika možete videti u redu ispred Narodne kuhinje, a u Crvenom krstu kažu da trenutno imaju na kazanu hiljada korisnika, ali da su potrebe dvostruko veće. No, još je veći broj onih koji zbog stida ne žele da traže pomoć. A Subotičani su danas po platama ispod republičkog proseka.
– Mi smo se ovde više bavili političkim i nacionalnim problemima nego ekonomskim, kaže Milan Popović, predsednik subotičkog Samostalnog sindikata. Lokalna vlast je trebalo svakako više da se pozabavi tim privatizacijama, koje su gotovo po pravilu bile štetne, ali su oni stalno tvrdili da to nije njihova ingerencija. Mnoge firme su prosto opljačkane – vlasnici izvukli kapital, podigli kredite, stavili hipoteku na firmu, i zatim nestali.
I odnos prema radnom mestu se promenio, primećuje sociolog Dušan Torbica.
– Među onima koji su zaposleni sve je manje bolovanja, sve manje njih odlazi kod lekara čak i kada su bolesni, jer se prosto plaše otkaza. Bolovanje uz to smanjuje i platu, pa se odlazi na posao i uz temperaturu. Osećaj socijalne nesigurnosti je sve veći. Istovremeno, zaštita radnika je na niskom nivou, i svako traženje bilo kakvog radničkog prava kvalifikuje se kao levičarenje, ili izbegavanje obaveza… Mnogi građani, isto kao i država, žive od pozajmica, kredita, prosto žive na dug. Praktično, oni su bespomoćni jer su ih političari potpuno razvlastili i obespravili. Politička elita zna za sve njihove probleme, ali ih ne razume, i zato i ne rešava. Zbog svega toga dobili smo društvo koje je podeljeno na bogate, kojih je malo, i siromašne kojih je sve više. A socijalna solidarnost je potpuno nestala. Od toga koristi imaju samo nosioci vlasti, vlasnici kapitala i poslodavci. Kada radnici pokušaju da se pobune, nezaposleni negoduju – šta hoće, oni bar imaju posao. Ni jedni ni drugi ne vide uzrok za stanje u kojem se nalaze. Izostaje reakcija društva i kada se iz neke firme masovno ljudi otpuštaju.
Torbica pominje da je takva situacija pogodovala i da se potenciraju međunacionalne tenzije.
– To nezadovoljstvo se umelo iskoristiti i za nacionalno homogeniziranje, ali nakon svega, od toga su koristi imale samo elite, bilo da je reč o manjinskim zajednicama, bilo o većinskom narodu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
