Veći šok od ukrajinske krize: Koliko je mesec dana rata u Iranu promenilo ekonomsku sliku sveta?

Procenjeni dnevni finansijski gubici tokom marta meseca iznose 700 miliona dolara, samo od nafte. Dugoročno je izgubljeno poverenje investitora, stranih radnika, piše autor časopisa MAT, Ivan Nikolić, u analizi pod nazivom „Neki ekonomski aspekti prvog meseca agresije na Iran“.

Ali, kako navodi, kao i u svakom ratu, dok neko gubi, neko dobija, jer je rat mnogim zemljama pozitivna eksternalija.

Nikolić ističe da postoje procene da je upravo viša cena energenata samo Rusiji obezbedila pozitivnu eksternaliju od upravo pomenutih 700 miliona dolara na dnevnom nivou.

Jednaki dobitnici su i SAD, kao i druge zemlje izvoznice nafte koje nisu deo ove ratom zahvaćene zone, poput Kanade, Australije, ali i onih manjih, kao što su Azerbejdžan i Kazahstan, jer su najveći kupci njihove nafte i gasa evropske zemlje.

Ormuski moreuz centralna osa

Nikolić ukazuje da je Ormuski moreuz centralna osa oko koje se prelama čitava ekonomska priča agresije na Iran.

Zatvaranje Ormuza direktan je uzrok cenovnog poremećaja mnogih proizvoda. Pažnja javnosti je inicijalno bila fokusirana na energente, primećuje Nikolić, s obzirom na činjenicu da su zemlje Zaliva po tome čuvene.

Međutim, ukazuje da je negativan efekat ovog rata na globalnu ekonomiju daleko veći.

„Ormuz nije samo naftni čep – on je čep za čitav niz industrija koje nemaju veze sa energijom, ali zavise od fizičkog protoka robe iz Zaliva. Zato je pitanje bezbednog prolaza kroz Ormuski moreuz bez dileme conditio sine qua non (ključni uslov) održivosti Sporazuma o prekidu ratnih aktivnosti, koji je stupio na snagu 8. aprila“, ukazuje Nikolić.

Prema procenama pojedinih autora, 10 odsto rasta cene nafte redukuje globalni BDP za nešto više od 0,1 odsto, uz istovremeni rast globalne inflacije za 0,2 procentna poena.

Uticaj je asimetričan, najviše trpi Evropa, zatim južna i jugoistočna Azija, objašnjava autor u analizi.

Dalje intenziviranje konflikta, uz širenje destrukcije infrastrukture i proizvodnih kapaciteta zemalja Persijskog zaliva, proizvelo je neželjene efekte i na brojne sekundarne proizvode.

Ovi proizvodi možda imaju relativno mali udeo u globalnom BDP-u, ali njihova dostupnost je kritična za njegovo generisanje, ukazuje Nikolić.

Dodaje da Ormuski moreuz nije samo energetska kapija – on je i industrijska i poljoprivredna kapija Bliskog istoka.

„Njegova blokada, koja je sada ušla u drugi mesec, tek će indukovati teške lančane reakcije u cenama hrane, metalima, visoko-tehnološkoj opremi, čak i ako one ne čine veliki procenat globalnog BDP-a“, naglašava autor.

Zaliv ključan za dopremanje aluminijuma, đubriva, helijuma

Pre svega, Nikolić ukazuje da Zaliv učestvuje sa oko 8–10 odsto u globalnoj proizvodnji primarnog aluminijuma.

Najveći problem je pogon Qatalum u Kataru. Njegov godišnji kapacitet je oko 630 hiljada tona, a trenutno je ugašen. Nikolić dodaje da se u ovom trenutku procenjuje da je za ponovno pokretanje pune proizvodnje neophodno najmanje šest meseci.

Evropa uvozi približno 30 odsto aluminijuma iz Zaliva, SAD preko 20 odsto, ukazuje autor u analizi. Navodi da je tržište već bilo u deficitu pre sukoba, a sada se suočava sa dodatnim udarom.

Pored primarnog aluminijuma, rat izaziva i globalnu nestašicu đubriva. Zaliv je odgovoran za 16–35 odsto globalnog izvoza uree (raspon je dat zbog različitih procena) i za približno 30 odsto amonijaka.

Za proizvodnju fosfatnih đubriva neophodan je sumpor. Zaliv je i njegovo ključno izvorište, jer čak 45 odsto globalne trgovine sumporom dolazi iz ovog regiona.

Povrh toga, Katar je drugi najveći svetski proizvođač helijuma. Drži gotovo četiri petine globalnog tržišta.

Bez helijuma nema proizvodnje poluprovodnika (čipova) i optičkih kablova. Dakle, nedostatak helijuma direktno potkopava i tehnološki najnapredniju proizvodnju.

Rat ugrožava i moreuz Bab al-Mandebu

Nikolić ukazuje da rat ugrožava i drugi, jednako bitan, put svetskog pomorskog izvoza. Reč je o moreuzu Bab al-Mandebu, koji povezuje Crveno more sa Adenskim zalivom, tj. razdvaja Zaliv i Afriku (Jemen s jedne, i Džibuti i Eritreju s druge strane).

On je važan za promet između Azije i Evrope (preko Sueckog kanala) i za izvoze/regionalne tokove iz Crvenog mora i istočne Afrike.

Prema njegovim rečima, zatvaranje Sueckog kanala izazvalo bi velike poremećaje u trgovanju, produženje ruta oko Afrike i rast troškova, ali neposredni udar na globalne osnove energije bio bi manji nego kod Ormuza.

Ovaj moreuz je vitalna ruta kojom Saudijska Arabija šalje svoju naftu u Aziju, ali i za izvoz sirove nafte, gasa i drugih goriva u Evropu preko Sueckog kanala ili Sumedskog (Suecko-mediteranskog) gasovoda na egipatskoj obali Crvenog mora.

Evropu bi istovremena blokada oba moreuza tek uvela u ekonomsku katastrofu, naglašava Nikolić.

Kašnjenje i viši transportni troškovi dodatno bi podigli cenu uvezene robe. Nestašice bi bile neizbežne. U srednjem roku bi došlo do realokacije logistike i novog prekomponovanja lanaca snabdevanja. Verovatno i do trajnog povećanja troškova globalne trgovine.

Rat je već u prvom mesecu podigao inflaciju

Rat je već u prvom mesecu generisao inflacione pritiske u mnogim zemljama, ukazuje Nikolić.

U evrozoni je u martu izmerena najveća inflacija od januara 2025. godine.

Među najvećim ekonomijama evrozone inflacija je osetno ubrzala u Nemačkoj (2,8 odsto međugodišnje posmatrano, naspram dva odsto u februaru), Francuskoj (1,9 odsto, naspram 1,1 odsto) i Španiji (3,3 odsto, naspram 2,5 odsto).

U martu 2026. godine i rast cena u SAD-u bio je pod snažnim uticajem energetske krize izazvane sukobima na Bliskom istoku (međugodišnji indeks potrošačkih cena za mart biće poznat 10. aprila, ali se pretpostavlja da će se, sa februarskih 2,4 odsto, inflacija uvećati za još jedan procentni poen).

Kreatori ekonomskih politika prate u kojoj meri trenutni rast cena energenata utiče na inflaciona očekivanja.

Centralne banke do sada nisu odreagovale na inicijalni udar, koji je ublažen i pražnjenjem strateških rezervi nafte i gasa, ali i fiskalnim odricanjima, navodi Nikolić.

Koliko je rat koštao Evropsku uniju?

Predsednica Evropske komisije izjavila je da je prvih 10 dana rata EU koštalo tri milijarde evra.

Međutim, prema najnovijim podacima od 29. marta 2026, ta brojka je već porasla na šest milijardi evra, samo za veće cene uvoza nafte i gasa otkako je sukob počeo, ukazuje Nikolić.