EPA-EFE/MARTIN DIVISEKPrema Integrisanom nacioalnom energetskom i klimatskom planu (INEKP), ključnom državnom dokumentu koji trenutno čeka na usvajanje u Vladi, Srbija treba do 2030. godine da redukuje emisije štetnih gasova za 33,3% u odnosu na nivo ostvaren u 1990. godini u svim relevantnim sektorima.
Širi globalni cilj, u skladu sa zaključcima Konferencije UN o klimatskim promenama u Glazgovu 2021. godine, jeste dostizanje tzv. neto nulte emisije do 2050. godine. Ovaj cilj našao se i u ovogodišnjem dogovoru sa samita u Dubaiju.
S obzirom na to da je uzročnik emisija ugljen-dioksida dominantnim delom energetski sektor, ostvarenje svih ovih ciljeva moguće je jedino energetskom tranzicijom, tj. zamenom fosilnih goriva (nafte, uglja i prirodnog gasa) obnovljivim izvorima energije poput solarne ili energije vetra.
Prema procenama iznesenim u INEKP-u, u Srbiji je u te svrhe potrebno izdvojiti 27,4 milijarde evra do 2030. godine, pri čemu bi ulaganja javnog sektora iznosila oko 10 milijardi evra, piše dr Ivana Ostojić sa Instituta društvenih nauka za portal Klima101.
U pitanju su investicione potrebe kako bi se obezbedilo pet ključnih ciljeva tranzicije: dekarbonizacija, energetska efikasnost, energetska sigurnost, integrisano i funkcionalno energetsko tržište kao i finansiranje inovacija i istraživanja koja podstiču razvoj čistih energetskih tehnologija.Nesporno je da energetska tranzicija zahteva ulaganje značajnih finansijskih sredstava.
Međutim, ni alternativa nije „besplatna”. Status quo u kojem se nastavlja sa upotrebom fosilnih goriva ima ogromnu cenu, koja će u narednim decenijama biti sve veća.
MMF: Globalne subvencije za fosilna goriva iznosile su oko 7.000 milijardi dolara u 2022. godini, a većinu čine štete po ljudsko zdravlje i okolinu
Jedna od najvažnijih prepreka koja usporava i inhibira prelazak na upotrebu energije iz obnovljivih izvora jeste subvencionisanje industrije fosilnih goriva.
Prema istraživanju Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), u 2022. godini ukupne subvencije za fosilna goriva na globalnom nivou iznosile su čak 7000 milijardi dolara. Jednostavna kalkulacija ukazuje na iznos od preko 19 milijardi dolara svakog dana.
Ali šta to tačno znači, tj. šta sve MMF podrazumeva pod „subvencijama”?
Naime, samo 18% ovog iznosa čine subvencije kako to kolokvijalno razumemo, u vidu državnih izdataka za fosilna goriva (oko 1.200 milijardi dolara). Ova brojka, iako naizgled mala, svejedno je drastično povećana u odnosu na 2020. godinu, tj. na vreme pre energetske krize, kada je iznosila tek oko 8%.
Kako navodi MMF, daleko veći udeo subvencija, skoro 60%, čine štete po ljudsko zdravlje i životnu sredinu koje uzrokuje sagorevanje fosilnih goriva. Ugalj i nafta, kao najveći zagađivači, kroz ove indirektne cene koštaju svetsku ekonomiju po 3% BDP-asvake godine.
Prema studiji MMF-a, najveću cenu plaćamo kroz zagađenje vazduha, a zatim slede i posledice klimatskih promena kao dve dominantne pojave.
U pitanju su, naravno, samo procene, ali ako govorimo o ceni tranzicije, onda treba da razumemo makar u načelu i „cenu” statusa quo: cenu u vidu miliona umrlih svake godine od respiratornih i drugih oboljenja, cenu lečenja, propuštenih radnih dana, smanjene produktivnosti i dobrobiti koju je izgubljena usled upotrebe fosilnih goriva.
Prebacivanje subvencija sa fosilnih goriva na obnovljive izvore energije dovelo bi do smanjenja njihove upotrebe i takođe doprinelo održivom ekonomskom rastu, otvaranju radnih mesta, boljem javnom zdravlju i većoj jednakosti, posebno za najsiromašnije i najugroženije zemlje širom sveta.
Prema istraživanju MMF-a, potpuno reformisanje cena fosilnih goriva uklanjanjem subvencija i uvođenjem poreza na ugljenik smanjilo bi globalnu emisiju ugljen-dioksida za 43% ispod nivoa „uobičajenog poslovanja“ u 2030. godini, što je u skladu sa održavanjem globalnog zagrevanja na „dobrom nivou“, odnosno ograničenje daljeg rasta prosečnih temperatura na nivo ispod 2°C.
Reformisanje cena fosilnih goriva takođe bi donelo značajne prihode, vredne oko 3,6% svetskog BDP-a, ali još važnije od toga, sprečilo bi procenjenih 1,6 miliona smrtnih slučajeva godišnje usled zagađenja vazduha. Prema procenama MMF-a, u zemljama u razvoju (u koje spada i Srbija) prihodi nastali usled reformisanja cene fosilnih goriva premašuju procenjene dodatne troškove neophodne za postizanje ciljeva održivog razvoja.
U Srbiji, ukupna cena upotrebe fosilnih goriva u 2022. godini procenjena je na preko 11 milijardi dolara, od čega je cena naše zavisnosti od uglja čak 7 milijardi
Kako ta „subvencija” izgleda na primeru Srbije?
Kako navodi MMF, u Srbiji se na fosilna goriva kroz državne subvencije u 2022. godini izdvojilo 2,6 milijardi dolara, i to isključivo u potrošnji fosilnih energenata (2 milijarde dolara na prirodni gas, a 0,6 milijardi u potrošnji struje).
Međutim, ukupna cena fosilnih goriva je znatno veća: od ukupno 8,6 milijardi dolara tzv. implicitnih subvencija, cena naše upotrebe uglja procenjena je na čak 7 milijardi. Ugalj je neupitno dominantan trošak našeg društva kada je u pitanju upotreba fosilnih goriva.
Postavlja se pitanje kako taj trošak nastaje. Kako se navodi u Programu zaštite vazduha koji je Srbija usvojila krajem 2022. godine, zagađenje vazduha je u našoj zemlji svake godine odgovorno za više od 10.000 slučajeva prevremene smrti, ali i za preko 22.000 slučajeva bronhitisa kod dece, za preko 2 miliona dana sprečenosti za rad, za preko 6.000 dodatnih prijema u bolnicu samo kada su u pitanju respiratorne tegobe, uz važnu napomenu da se navedeni podaci odnose samo na zagađenje česticama PM 2,5 i azot-oksidom.
Nesumnjivo je da su najveći uzročnik vazdušnog zagađenja upravo fosilna goriva. Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, u Srbiji su tri dominantna sektora koja se oslanjaju na fosilna goriva i zastarele tehnologije – proizvodnja električne i toplotne energije, individualno grejanje i saobraćaj, zajedno odogovorna za:
- 94% zagađenja sumporovim oksidima
- 85% zagađenja azotnim oksidima
- 74% zagađenja česticama PM 10
- 89% zagađenja česticama PM 2,5
Naravno, zagađenje vazduha predstavlja samo jedan deo problema.
Prema aktuelnim podacima, Srbija se nalazi u jednoj od globalnih „vrućih tačaka”, gde je zagrevanje usled klimatskih promena intenzivnije od svetskog proseka. Srbija je danas u proseku za 1,8 °C toplija nego u predindustrijsko doba, a to zagrevanje je posebno izraženo tokom leta, koja su za čak 2,6 °C toplija.
Posledica ovakvog zagrevanja su, između ostalog, i povećana učestalost ekstremnih događaja kao što su suše ili poplave. Procena štete od klimatskih promena u Srbiji odavno je prešla iznos od 7 milijardi dolara, a po prirodi ovog fenomena, očekuje se da će taj iznos nastaviti da raste u decenijama koje dolaze, dokle god budemo osećali posledice emisija gasova staklene bašte.
Energetska tranzicija postala je tehnološka, društvena, ekonomska i politička neminovnost: pitanje je samo da li ćemo njom upravljati i na koji način
Napuštanje fosilnih goriva postalo je važno međudržavno pitanje, sa različitim političkim i ekonomskim posledicama. Pariskim ugovorom smo se kao država obavezali na smanjenje emisija ugljen-dioksida, a bez sprovođenja procesa dekarbonizacije ne može se računati ni na pristupanje Evropskoj uniji.
Na primer, Evropska unija je postavila kriterijume da pre pristupanja moramo uvesti ili poreze na ugljenik ili razviti tržište tzv. emisionih dozvola, da moramo razviti efikasan sistem izveštavanja i monitoringa emisija, da moramo smanjiti učešće termoelektrana na ugalj a povećati učešće obnovljivih izvora energije.
Shodno tome, kako do sada nismo uveli pomenute poreze i dozvole, domaći izvoznici iz najintenzivnijih sektora privrede moraće da od 2026. godine prilikom izvoza plaćaju dodatnu tzv. CO2 taksu, što može direktno dovesti u pitanje konkurentnost naših proizvoda na tržištu Evropske unije.
Na kraju, fosilna goriva su neobnovljiv izvor energije koji svakako neće zauvek biti na raspolaganju, što je u neposrednoj vezi sa rastom cene energije u budućnosti, kao i sa energetskim deficitom koji će prouzrokovati negativne ekonomske implikacije poput vrtoglave inflacije i pada ekonomske aktivnosti.
Drugim rečima, cena statusa quo, koja je već ogromna, postaće još veća u budućnosti. Zamena fosilnih goriva samim tim nema alternativu: samo je pitanje kada će se desiti i da li će biti uređena i pravedna. A to su pitanja na koja samo država može da odgovori.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
