U Srbiji je levica salonska avangarda, svedena na političko poziranje u kafeima i na nekoliko entuzijasta

**Ko se sve zvanično svrstava u levicu

U levicu se, makar zvanično, svrstavaju i članice vladajuće većine – Socijalistička partija Srbije, Socijaldemokratska stranka Srbije Rasima Ljajića, ali i Vulinov Pokret socijalista.

Osim njih, na levoj strani političkog spektra nalaze se još nekoliko pretežno parlamentarnih stranaka: Zeleni-levi front, Stranka slobode i pravde, Socijaldemoratska stranka, Demokratska stranka, Pokret slobodnih građana, Nova komunistička partija Jugoslavije i druge.

Međutim, u praksi, ideje levice se retko čuju, čak i kada su u pitanju predizborne kampanje, a veću aktivnost i vidljivost imaju neformalne grupe poput „Za krov nad glavom“ koja ne dozvoljava da se građani izbacuju iz stanova na ulicu i traže zaštitu doma od izvršitelja.

Doduše, kako kažu naši sagovornici pojedine opozicione stranke reaguju na kršenje određenih prava radnika, ali se sve završava na tim reakcijama i saopštenjima, ali se ne vidi suštinska razlika u odnosu na vladajući politički narativ.

**Samo neke elemente leve politike imaju ZLF, SSP, dok su kod SPS one , zbog godina na vlasti, gotovo iščezle

Đorđe Vukadinović, urednik Nove srpske političke, misli smatra da je tema levice i desnice, ne samo kod nas – već duže vreme zamućena i opterećena brojnim kontroverzama i konfuzijom, pa se opravdano postavlja pitanje da li upotreba tog pojmovnog para danas uopšte ima smisla.

A kod nas je, kako kaže, u tom pogledu stvar još i dodatno zakomplikovana što zbog socijalističko-komunističkog nasleđa, što zbog velikog broja pogrešnih političkih identifikacija i od samih političkih aktera, i od medija, pa i stručnih krugova.

„Tako je, na primer, kod nas godinama, zbog samog naziva i porekla, tj. načina nastanka, „levicom“ smatran SPS. Ili je, još apsurdnije, jedno vreme, zbog anacionalnog stava i protivljenja ratu, „levicom“ smatran LDP, Čedomira Jovanovića, koji je inače imao izrazito „desnu“, čak neoliberalnu ekonomsku politiku“, objašnjava Vukadinović.

Prema njegovim rečima istini za volju, ozbiljna konfuzija i arbitrarnost po tom pitanju postoji i drugde, recimo, i u SAD.

Sve u svemu, kako kaže, veoma se promenio i socio-ekonomski kontekst i političko okruženje u odnosu na vreme kada je ova pojmovno-politička polarizacija nastajala.

„Ne kažem da je termin potpuno neupotrebljiv, ali ga iz navedenih razloga treba upotrebljavati nijansirano, sa dozom skepse i oprezom. Za početak, treba prestati sa korišćenjem izraza „levica“ i „desnica“ kao etikete, ni u smislu optužbe, niti u smislu ordena“, ističe naš sagovornik.

On navodi da je kod nas nevelik broj stranaka koje imaju levu orijentaciju.

„U Srbiji danas neke, ali samo neke, elemente „leve“ politike možemo naći kod „Zeleno-levog fronta“ (naglasak na ekološke teme), kod SSP-a (ekonomska politika, skepsa prema privatizaciji državnog vlasništva), kod Ljajićevog SDP-a, pa čak i kod nekih, nominalno, „desnih“ i nacionalnih stranaka. Programski gledano, ima tih elemenata i kod SPS-a, ali su oni izbledeli skoro do iščeznuća tokom ovoliko decenija vlasti“, ocenjuje Vukadinović

Razloge zbog čega teme levice nemaju prođu, sagovornici Danasa vide u tome što političke partije prate fokus aktuelnih tema koji određuje vlast, a koji će se uvek pomerati sa osetljivih socijalnih tema na neke druge, po pravilu nacionalističke teme, a drugi je u tome što većina ovih partija zapravo ne može da ponudi ništa suštinski različito od sistema koji je trenutno aktuelan.

Praćenje fokusa koji diktira vlast, bez sposobnosti da sami nametnu određenu temu, slabi njihovu pažnju u pogledu drugih problema koje su izvesno suštinski važniji građanima. Na taj način upadaju u zamku da liče na vlast. Pa kada se govori o poljoprivredi, školstvu, zdravstvu, svi obećavaju slično, ulaganja ili veće plate.  Sve se svodi na „salonski socijalizam“.

**Prostora za leve politike u Srbiji ima mnogo

Bojan Vranić, profesor Fakulteta političkih nauka, podseća da je Lenjin pre nešto više od 100 godina zagovarao da samo revolucionarna avangarda, klasno osvešćena inteligencija može predvoditi socijalističku borbu.

„Levica u Srbiji danas je salonska avangarda, svedena na političko poziranje u kafeima, poneku nevladinu organizaciju, i nekoliko entuzijasta koji na društvenim mrežama promovišu ideje jednakosti radničke solidarnosti. Iako imamo stranke i pokrete koji su socijal-ovo i pravda-ono, ipak je desnica u Srbiji, bilo liberalna ili konzervativna, do te mere dominantno zarobila biračku opredeljenost građana, da se više niko politički ne identifikuje kao radnik ili radnica“, navodi Vranić.

On dodaje da se čak i ublažena levica kroz socijaldemokratiju svela na par sindikalnih organizacija koje borbu za radnička prava vide kao visokobirokratizovanu akciju, ili čekaju da partije i mediji nešto smisle, pa kažu: “I mi smo za to!”.

„Prostora za leve politike u Srbiji ima mnogo. Prvo, iz istorijske perspektive, ovo je prostor u kojem smo jedni druge zvali “drugovima i drugaricama” pola veka. Drugo, Srbija je zemlja hronične socijalne nepravde. Zemlja u kojoj se BDP meri profitom investitora i suficitom u javnim preduzećima, a ne porastom standarda građana i kupovnom moći. I treće, relevantna istraživanja pokazuju birači u Srbiji ne prepoznaju kod partija i pokreta socijalne politike i borbu za ekonomsku jednakost“, ističe naš sagovornik.

Vranić smatra da prostor za levicu postoji. Ali je kolonizovan od strane populističke desnice koja sa ad hok merama bacanja para iz helikoptera, socijalno odgovornim bilbordima, ili organizovanjem pregleda kod lekara vikendom pretvara da jedina ima leve politike.

**Podela na levicu i desnicu i „postideološko vreme“ izgubila smisao

„U naše takozvano postideološko vreme, podela na levicu i desnicu izgubila je značaj koji je nekada imala, te se često svodi na definisanje ambalaže, a ne istinske političke ponude koja se u njoj nalazi. Tako su i u državama sa demokratskim kontinuitetom, stranke tradicionalno definisane kao leve, u decenijama posle pada Berlinskog zida, u skladu sa dugo široko prihvaćenim Vašingtonskim konsenzusom, zagovarale i dok su bile na vlasti vodile, naglašeno desnu ekonomsku politiku“, napominje Dagomir Anđelković, istoričar i politički analitičar.

Prema njegovim rečima mejnstrim desne partije su se (u duhu onoga što se obično vezuje za levicu ) zalagale za emancipaciju raznih kategorija stanovništva za koje se smatralo da su ranije bile diskriminisane.

„Nešto nalik naglašenoj levici, ili desnici, opstaje na marginama političke scene, ali kada takve partije i postižu značajnije izborne rezultate, levo-desni mejnstrim bez prave ideologije lako može da se objedini i onemogući ih da participiraju u vlasti. U mnogome i zbog jačanja pomenutih stranaka iz graničnih zona, danas se mejnstrim partije na Zapadu malo više trude da istaknu nekadašnje levo-desne elemente, već u skladu sa tim kako su pozicionirane – od veće privrženosti nacionalnoj tradiciji i porodičnim vrednostima (što se obično vezuje sa desnicu) do socijalno-emancipatorske uloge, što je preovlađujuće bitno za levicu“, navodi naš sagovornik.

On dodaje da je, ipak, daleko od toga da su linije podele naglašene i onoliko koliko su bile 80-ih godina 20. veka i ranije.

„Što se tiče Srbije, tu takođe stvari ideološki nisu jasne, niti su ozbiljne, ali drugačije nego u razvijenim zemljama. Mi skoro i da nemamo prave stranke sa kakvim-takvim nasleđem, te sa ciljnim grupama na koje se relativno trajnije orijentišu i iz čijih redova crpe članstvo i funkcionere. Partije kod nas niču i nestaju kao pečurke posle kiše i umnogome se svode na to da su „deoničarska društva“ svojih osnivača, a nekada i samo jednog od njih“, ističe naš sagovornik.

On dodaje da se na osnovu subjektivne procene, ili nekog istraživanja pulsa javnosti, već zavisno od afiniteta osnivača tih partija i njegovog pređašnjeg imidža, definiše načelno leva, ili desna ponuda. Pri tome su , kako kaže moguće i šizofrene kombinacije.

„Takvi politički subjekti su u Rusiji, gde je situacija bila slična dok je u njoj postojala makar polovična demokratija, nazivane „keč ap partije“, od engleske fraze „catch up“, što znači dostići, sustići. Neko bi osnovao stranku, smislio ime, nabavio (prepisao) program, zakupio medije, skupio kadrove (po mogućnosti sličnog „ideološkog“ imidža kao i stranka koju pravi, ali neretko ni to nije slučaj). Tako bi dosegao standarde koje treba ispuniti da bi se neka tvorevina na političkom tržištu smatrala punopravnom partijom“, objašnjava Anđelković.

Polazeći od svega rečenog,kako kaže, jasno je da mi nemamo nikakvu pravu levicu, kao ni desnicu.

„Koga je ovde od pripadnika političke elite stvarno briga, recimo, za položaj radnika? To može da bude tema na par dana sa ciljem da se stekne koji poen, ali onda se brzo pređe na neku drugu priču. Taman posla da se nešto ozbiljno radi, i tako u krug“, zaključuje Anđelković.

**U Srbiji postoji i neka ekstremna levica koja je protiv kapitalizma

Zoran Vuletić, predsednik levo orijentisanog Građansko demokratskog foruma, smatra da smo mi daleko od političke postavke na način kako je to u zapadnim demokratijama.

„Nakon atentata na premijera Đinđića sve vlade su izrazito populističke, mnogo više brinu o javnom sektoru nego o privatnom. Potrošile su silne milijarde pozajmljenih eura na spašavanje propalih javnih preduzeća, pomenuću : Fijat, Železara, RTB Bor… korumpiraju strane investitore da dolaze u Srbiju. Ogroman novac dele građanima pred svake izbore korumpirajući birače po sektorima. Stvaraju iluziju ljudima da je država uvek tu za sve“, podseća Vuletić.

Sa druge strane, kako kaže, takođe sve te vlade i političari imaju gotovo identičan stav šta su naši nacionalni interesi, odnos prema Rusiji, Kosovu, BiH, Crnoj Gori, NATO.

„Dakle, Koštunica, Tadić, Vučić, Nikolić, Dačić, Đilas, Jeremić kao nosioci politike od 2004. brane nacionalne interese kako ih je Šešelj definisao. Postoji i neka ekstremna levica koja je protiv kapitalizma, protiv privatne inicijative, za podržavljenje svega, protiv izvršitelja. Njih ne ubrajam u ozbiljne političke opcije. Mi imamo moralno-politički problem, hoćemo li se odreći Šešeljeve definicije nacionalnih interesa“, poručuje Vuletić, čiji GDF se svrstava u umerenu levicu koja apsolutno podržava kapitalistički model, favorizuje privatnu inicijativu i zahteva jasan otklon od politike Srbije iz devedesetih godina.