FOTO EPA/SASA STANKOVIC/AS-HHU Srbiji je bilo više tipova lidera – vođe „gospodara organizacije“, vođe-demagoga, vođe-posrednika, ali i sasvim biraznih ličnosti.
O liderima koji su obeležili tri decenije višestranačja u Srbiji, ovo piše, između ostalog, profesora FPN Zoran Slavujević (preminuo 2020), u zborniku koji je nedavno objavio Istraživačko-izdavački centar Demostat “Od partijskog monizma do partijskog pluralizma i natrag. Srbija 1990-2020”. Prenosimo odlomke iz Slavujevićevog teksta, uz odborenje izdavača, i uz redakcijsku opremu.
Slobodan Milošević – neprikosnoveni vođa
Milošević se sve vreme promoviše predimenzioniranim publicitetom – svakodnevnim, detaljnim i više puta ponavljanim medijskim izveštajima i komenterima, o susretima sa pojedincima i grupama iz zemlje i inostranstva, izjavama, višesatnim izveštajima o „radnim posetama“ kolektivnim i lokalnim zajednicama.
„Radne posete“ prate „spontani izlasci“ građana na ulice, koji prerastaju u mitinge, on maše crvenom ružom, rukuje se sa prisutnima, ulazi u kuće „naprednih“ poljoprivrednika, prima posluženje: „partijsku“ pogaču i i so, itd.
Ipak, već 1992. odustaje od masovnih mitinga: zbog pada popularnosti oni su sve manje posećeni i sve češće postaju prilika za javnog negodovanje oponenata kao u Čačku 15.12. 1992. Nikada nije učestvovao u oficijelnim promocijama, debatama i duelima, iako bi uspeo da kontroliše netaktičnost i netolerantnost, takvo pojavljivanje bi razorilo imidž posebnosti harizmatskog vođe….Milošević nikog nije ostavljao ravnodušnim i odnost prema njemu, rešavao je izbore do 2000.
Vuk Drašković – samoproklamovani lider opozicije
Drašković je Miloševićev antipod. Kao demogaški vođa „igra na kartu“ emocija, snažno inspiriše pristalice direktnim obraćanjem, nekonvencionalnog izgleda i ponašanja, krajnje subjektivan, naglašeno emotivan, bez neophodne samokontrole i samopuzdanja. Inspiriše se prošlošću, vatreni je govornik, literarno izgrađenog slikovitog načina kaizivanja, pa najbolje efekte postiže govorima na skupovima, dok su medijski nastupi uništavali njegovu čaroliju…
Posle 1992. pravi „mirotvorački“ prograđanski zaokret, pa SPO, do tada „nacionalistička stranka“ zapada u krizu identiteta. Pred izbore 1997. vodi najglamurozniju kampanju, radikalno menja imdiž i pokušava da učvrsti podršku preostalih pristalica, ali i da pridobije deo pristalica koje bojkotuje izbore… Predsednički izbori 2002. novi su Draškovićev debakl – osvojio je šest puta manje glasova nego 1990, a sedam puta manje od Koštunice, šest puta manje od Labusa i pet puta manje od Šešelja.
Vojislav Šešelj – najradikalniji od radikalnih radikala
Od privih dana gradi imidž borbenog nacionaliste (tačnije šoviniste) između ostalog, i kao organizator paravojnih jedinica pod okriljem JNA, koje je slao na ratišta i zbog pritisaka na nesrpsko stanovništvo. Istovremeno gradio je i imidž „čoveka reda i zakona“, otkrivajući kropucionaške afere, itd, ali je to krinka za spremnost da instrumentalizuje institucije, zakone i procedure…Na predsedničkim izborima 2017 je petoplasirani (4,5 odsto glasova).
Šešeljevo razumevanje politike zaustavljeno je 90-tih godina prošlog veka pa je njegov povratak u politiku na velika vrata nemoguć, posebno posle presude Haškog tribunala, a uprkos uzajamnoj toleranciji Šešelja i Vučićevog režima…
Zoran Đinđić – slavljeni ali i osporavani reformator
Izbor Đinđića za lidera DS, afirmacija kao jednog od vođa građanskih protesta 96/97, izbor za gradonačelnika Beograda 1997. put su pretvaranja DS u lidersku stranku, što izaziva sukobe unutar nje. Iz njih Đinđić izlazi kao pobednik, a posle svakog sukoba sledi marginalizacija i isterivanje oponennata.
Njegovu afirmaciju očekivano prate i žestoke kritike režima, ali i još žešće kritike drugih opozicionih lidera, pa brzo biva smenjen sa mesta gradonačelnika.
Uostalom, negativan rejting prati Đinđića sve vreme – od 1993.d o 2000. negativna mišljenja o njemu su borjnija od pozitivnih (osim u vreme građanskih protesta 96*97), a lider od najvećeg poverenja je tek za nekoliko procenata birača…
Kao premijer tvrdio je da mu nije stalo da ga građani vole, već da što više uradi za njih, a hiperaktivnost, dinamičnost i optimizam koje je ispoljavao i onda kada je bio prinuđen na nepopularne mere, nepsorednost, mladost i prijatan izgled, učiniće ga personifikacijom proreformskog i proevropskog puta…
Vojislav Koštunica – neslavni odlazak u istoriju
Koštunica je (2000) bio najizgledniji kandidat opozicije, ali njegova ubedljjiva pobeda može se pripisati, ne sporeći njegove lične kvalitete, pre svega statusu zajedničkog kandidata DOS-a, ne bi uspeo bez angažovanja članica ove kolaicije, pre svih DS-a…
Posle izbora za predsednika SRJ rejting Koštunice vrtoglavo raste, za tri meseca do republičkih izbora pozitivna mišljenja o njemu dostigla su nezabeležnijh 91 odsto, negativna pala na neverovatnih tri odsto, a lider od najvećeg poverenja bio je za čak 58 odsto građana…
Po real politici Koštunica i DSS su posle 2000. „negde između“ dva profilisana politčka bloka, što može biti konjukturno, ali se na tome ne može graditi identitet stranke. Zato pokušava da se dokopa i održi na vlasti demagogoijom, daranjem i mlataranjem rukama na skupovima, ali i ucenama dotadašnjih saveznika i nejavnim dogovorima sa dotadašnjim protivnicima. Iza imdiža „legaliste“ i mlakonje prikrivao se tehnolog vlasti… Neopoziva ostavka na čelnu funkciju u DSS i odlazak u penziju samo su privid časnog opraštanja lidera koji je uništio stranku, koji nikada nije pomislio da je nešto „dužan“ onima uz čiju podršku je pobedio Miloševića i postao najpopularniji lider…
Boris Tadić – od uspeha do debakla
Demokratičnost je nalgašen element njegovog imidža, ali je to uglavnom transfer sa imena i imidža stranke, a ne sa načina upravljanja strankom i državom. Jer DS je već sa Đinđićem liderska stranka, da bi Tadićev liderski status prerastao u kult. I dok se srozavao njegov ugled kao predsednika države, u DS-u se njegov kult učvršćivao…
Tadić je jedini kandidat za predsednika DS 2011, mimo tradicije ranijih stranačkih izbora, a to što su 164 opština odbora DS predložila samo njega za predsednika deo je groteskne rpomocije „lidera nad liderima“…
Tadić je tip modernog političara i po izuzetnoj pažnji koju pridaje image-buildingu i intenzivnoj promociji. Njegove kampanje uvode nove standarde po korišćenju sondaža, izradi celovite strategije kampanje, orkestriranoj kombinaciji publiciteta, reklamiranja, velikih mitinga u „američkom“ stilu, terenskih kampanja, vizuelno-tehnički vrhunskih produkcija sa Tadićem kao „glavni glumcem“…
Tadić nikada nije imao Miloševićevu moć, ali je za razliku od njega bio sveprisutan. Nije imao ni Draškovićevu harizmu iz prvih godina višestranačja, pa je umesto apokalitpičnih predskazanja prosipao bogojavljensku vodicu…
Tomislav Nikolić – diletant u visokoj politici
U kampanji 2012. pojavile su se Nikolićeve slike retuširane do neprepoznatljivosti – blago, dobroćudno, nasmejano, napuderisano lice odudaralo je od „kiselog“ lica iz stvarnosti.
No one, kao ni patetična naracija, prisećanja na blatnjavi kraj iz koga potiče, ili empatija prema „napaćenom narodu“ nisu uverljivi zbog bogastva koje je stekao od politike, bespravno dizanih kuća, svita koje kada je postao predsednik, prate njegovu suprugu na putovanjima…
Ipak, najveću blamažu doživeo je sa famoznom Platformom o Kosovu i Metohiji krajem 2012. Osporavao je i smisao lokalnih izbora, pa ako nije reč o diletantizmu, onda je reč o predsedniku države koji nije ni nameravao da se pridržava Ustava i zakona.
Ivica Dačić – oličenje makijvelizma
Dačić je oličenje makijevalizma zbog čega ga „hvali“ i Vučić. Dugo je u politici – 28 godina, od čega 25 godina na vlasti (u vreme pisanja teksta, prim. Danasa), svoje vrline i mane dobrano je ispoljio, a mogućnosti realizovao.
Od „nestašnog dečka“ postao je „veliki“ nikada popularan poltičar: od 2001. do 2012. negativna mišljenje o njemu su dva do četiri puta, a posle 2013. dva puta brojnija od pozitivnih, a kao lider od najvećeg poverenja najbolje se kotirao krajem 2012. sa 10 odsto, i zaostajao za Nikolićem, Vučićem, Đilasom i Tadićem…
Od Dačića ništa više ne može da se očekuje sem da pokaže dokle seže njegova vlastoljubivost.
Aleksandar Vučić – nazlokobnija ličnost na političkoj sceni
Socijalizovan u dubinama arkanovske Miloševićeve politike i Šešeljevih pojednostavljenih slika sveta i nasilja, poslednji je izdanak političara koji politiku doživljeva kao veliku i večitu zaveru, pa svoj poziv vidi kao krstaški rat protiv svih neprijatelja i svekolikih zala.
Ceo njegov put pod juršnika radikala, preko zamenika predsednika i predsednika SNS-a, prvog potpredsednika vlade 2012. i ministra odbrane, 2014. i premijera, do predsednika Srbije 2017. u znaku je razotkrivanja zavera „snaga“ koje ga ruše, najava istraga i hapšenja, novih epizoda „lova na tajkune i kriminalce“, bezobzirnih osuda i napada na opnente i slično.
To proizvodi snažna, ali podeljena osećanja, budu nadu da će neko stati na put lopužama koje su se ugnezdile pod skute države, ali rađa strah od nekontrolisane moći i upotrebe nasilja kao sredstva političke borbe i sklonosti samog Vučića da se lično fizički obračunava sa neistomišljenicima, što postaje manir ponašanja članova njegove partijske i državne organizacije.
Zlokobnost je pojačana Vučićevom preokretom od nacioanlističkog jurišnika do evroafanatika, koncentracijom moći i vlasti u njegovim rukama, nasiljem nad institucijama i procedurama, nepoštovanjem ljudskih prava…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
