„Sećam se tog užasa, košmara, ludila i neverice, neprospavanih noći“: Kako sagovornici Danasa pamte početak bombardovanja?

I danas nakon 24 godine od NATO bombardovanja sagovornici Danasa jasno se sećaju tog dana, i ne samo trenutka gde ih je zatekla vest o početku agresije, već i sopstvenih osećanja. Za čitaoce Danasa izdvajamo neka od sećanja.

Dragan Kojadinović
tadašnji glavni i odgovorni urednik Studija B, koji je prvi objavio da je počelo bombardovanje

Ričard Holbruk je, dva dana pre početka bombardovanja, bio gost na televiziji Studio B, pred odlazak na poslednji razgovor sa Slobodanom Miloševićem (intervju je vodila Danka Kojadinović, urednica emisije Oko Sveta). Iz svega što je rekao bilo je jasno da će uslediti odmazda.

Odlazeći iz moje kancelarije, posle intervjua Holbruk je pojasnio: U Miloševića, čovek ne može da se pouzda. I kad se činilo da smo se već nešto dogovorilio kad ga pitam ga da li je to njegov definitivni stav, da se rukujemo i da ja potom obavestim Stejt department, Belu kuću, on potvrdi, pruži ruku, ja prenesem poruku…Sutradan to ništa ne važi, promenio mišljenje. Tako da sada, a ovo je finalni razgovor, ako ne pristane na naše predloge, NATO kreće u vojnu akciju.

Rekao sam Holbruku da to potpuno pogrešno, mimo međunarodnih zakona i, kontraproduktivno, jer će, bar na neki kraći rok učvrstiti moć Slobodana Miloševića. On će, čim krenu napadi na SRJ postati i vrhovni vojni komandant svima nama, pa i nama koji smo mu opozicija u svakom pogledu.

Elem, iz Centra za uzbunjivanje grada na fiksni telefon 24.marta javio mi se Avram Izrael da mi da internu informaciju da je počelo bombardovanje. Sekretarica mi je prebacila vezu ( tada sam se zatekao ispred radijskog studija, obilazio sam dežurne ekipe, da vidim da li su svi na svojim mestima, da ih dodatno pripremim na ono što je neminovno)…

Avram počinje da priča, uz napomenu da je to informacija samo za mene. Podseća na naređenje Vrhovnog štaba Vojske koje smo u velikoj zatvorenoj koverti, sa naznakom Vojna tajna, dobili dva dana ranije, sa potpisom general majora Aleksandra Bakočevića ( tek tada sam i saznao da je nekadašnji gradonačelnik Beograda i nekakav general Vojske ) da ne smemo ništa da obaveštavamo o vojnim udarima NATO, dok za to ne dobijemo dozvolu Vojske.

U jednom trenutku vidim da taj razgovor ne sme da bude samo takav, interni, za moju informaciju, kao direktora i glavnog urednika Studija B,.. Kažem Avramu da ga slabo čujem, da sačeka da se prebacim na drugi aparat…“prebacujem“ ga u studio Radija i dajem toncu znak da idemo u program, a gospodina Izraela zamolim da mi da potpunu informaciju, jer ga ranije, kao, nisam dobro razumeo…

I tako smo prvi u celoj zemlji objavili da je počela NATO agresija. Da, agresija, od prvog trenutka ja sam to tako doživljavao… Naravno, po završetku izlaganja, kažem mu da smo bili u programu, direktno, i da nismo ispunili ono Naredjenje. Našalim se, jer vidim da mu nije ni malo prijatno što sam ga prevario: Ako će zbog ovoga već da nas „streljaju u potoku“, kao neposlušne vojnike, a on i ja smo već prvenstveno vojnici pod komandom Slobodana Miloševića, hajde da to ponovimo na TV. I on pristane, šta će?!

U TV Studiju Avram Izrael da još detaljniju informaciju… Ja očekujem da će da nam bane vojna policija, no, njih nema, a mi nastavljamo da, rutinski, kako volim da kažem, obavljamo svoj novinarski posao…

Aris Movsesijan
u to vreme stomatolog, potom i predsednik Nove stranke

Čitav taj dan, do uveče sam bio u ordinaciji. A kada sam stigao kući i kada su počele da zavijaju sirene, otvorio sam prozor.

Valjda da sam sebi potvrdim kako se sve zaista dešava. I dok sam tako zbunjeno stajao uz prozor, iza mene se pojavila moja tada trogodišnja ćerka sa nekim drvenim mačem, vitlajući njime i uzvikujući: „Vukovi!“

Pomislio sam da su naši gladni vukovi, čopor nesposobnih baraba, prizvali neki daleki čopor, takođe gladnih vukova, da zajedno tako gladni i nesposobni, ruše detinjstvo mom detetu. Ljudska pohlepa nije drugačija od pohlepe čopora divljih životinja, osim što za razliku od ljudi, životinje vode računa o svom potomstvu.

Mislio sam, naivno, posle svega, da smo tu lekciju naučili. Prevario sam se.

Tatjana Manojlović
novinarka RTS, tada na porodiljskom bolovanju, danas poslanik DS

Naravno da se sećam, svakog trenutka te večeri. Proslavila sam Mladence prethodnog dana.

Odbijala sam do poslednjeg momenta da poverujen da je moguć takav scenario. Tek kada su stigle prve vesti o bombardovanju mosta u Novom Sadu, spakovala sam decu i sišli smo u podrum, koji je postao naše sklonište narednih meseci.

Užasno sam se plašila bespomoćnosti i nemogućnosti da ih zaštitim. Bila sam očajna što bebu od šest meseci uspavljujem u prinudnom smeštaju. Već sutradan sam morala da ga vodim u bolnicu, jer je, naviknut na takoreći sterilne uslove do tada, zaradio jaku infekciju očiju.

Narednih dana krenuli smo u „izbeglištvo“, u obližnju vikendicu naših kumova, gde smo se tek osećali kao glineni golubovi, jer na selu je noć bila još jezivija i prelet aviona još sablasniji.

Onda su nas pozvali suprugovi roditelji, koji su u celoj paklenoj zbrci potpisali i primili poziv za njegovu mobilizaciju. Njegov treći ratni poziv. Negde u kućnoj arhivi imam fotografiju sa položaja u okolini Valjeva, tata u uniformi, beba u nosiljci u maminom naručju…

Tužno i tragično proleće 1999. Prezirala sam onog ko nas je u taj pakao uvukao.

Sada mi se sve čini nestvarnim, bombe kojima su Valjevo svakodnevno zasipali. sirene, deca koja u svemu tome naizgled bezbrižno rastu, mi koji se pravimo da nam nije ništa i da se divno družimo…Slika koja mi se uvek vrati je gomila pobacanih alupakovanja, oko staze kojom smo se spuštali ka centru grada. Bensedini su se koristili poput žvakaćih guma. Možda su nekome i pomogli.

Dinko Gruhonjić,
tadašnji dopisnik Bete i urednik nedeljnika Nezavisni

Prelamali smo novine Nezavisne i zatvarali broj toga dana. Na naslovnoj stranici bio je plakat iz filma Kjubrikovog filma – Kako sam prestao da brinem i zavleo atomsku bombu.“Sve je bilo kako treba“. A onda se nešto pre osam uveče celi grad zatresao, jer je Novi Sad bio na prvi na meti NATO bombardera.

Čak mislim i koji minut pre Prištine. Mi smo onda iz redakcije istrčali u obližnji kafić, koji je imao podrum i ti smu na Si En ENu gledali Krsitijan Amanpur koja je izeštavala direktno iz Beograda.

Odatle sam otišao kući, jer smo imali bebu – sina od 15 dana. Da njih utešim. I to je bio prvi dan bombardovanja, koje je bilo očekivano. Ali čovek se uvek nada, iako slepa nada uvek prevari.

Kasnije tokom bombardovanja susreo sam se i sa Aleksandrom Vučićem, tadašnjim ministrom informisanja, kada je došao u Novi Sad. Pozvali su urednike medija i šefove dopisništva. Sedel smo u podrumu Gradske kuće.

Došao je Vučić i podelili su nam neki papir sa nekakvim upustvima kakve sve izraze treba da koristimo prilikom izveštavanja – NATO zločinačka armija, soldatetska pod okriljem noći itd. Sve one izraze koje su već koristili režimski mediji. To naravno ja nisam uradio.

Izveštavao sam za Betu onako kako se izveštava iz rata, agencijski. Ja to sebi nisam dopustio, za razliku od Tanjugovih novinara.

Naš nedeljnik Nezavisni nismo nosili ni na kakvu cenzuru, već smo ga poluugasli. Bavili smo se takozvanim toplim ljudskim pričama, sudbinama obiičnih ljudi koji preživljavaju bombardovanje i Miloševićev režim koji ih je i doveo do tog bradovanja.

Nismo sebi dozvolili blamažu, kakvu su sebi dozvolile neke druge kolege izlazeći sa kojekakvim naslovnim stranama. Mi se nismo obrukali.

Dragana Rakić
tada tek svršeni stident Svetske književnosti, danas poslanik DS

Prvi dan bombardovanja te 1999. godine me je zatekao u roditeljskom stanu u Sremskoj Mitrovici. Moja najbolja drugarica iz detinjstva sa kojom sam išla u osnovnu školu, a koja je tada živela u Italiji, Đuzepina Mendola, nam je javila da su avioni poleteli iz Aviana i da će bombardovati Srbiju.

Sećam se da se majka uplašila i da je predlagala da se sklonimo u podrum, a ja sam pokušavala da je razuverim i da joj objasnim da je nemoguće da neko tek tako bombarduje jednu evropsku državu na kraju 20. veka.

Zaista sam verovala da su avioni koji su poleteli 24. marta iz Aviana samo blefiranje i pojačan pritisak na Slobodana Miloševića da prekine sa svojom pogubnom politikom. Nažalost, nisam bila u pravu. Kad su počele da padaju prve bombe činilo mi se da sam u nekom mučnom filmu i da se to ne događa u realnosti.

Tokom čitavog bombardovanja osećala sam ogroman bes – i prema režimu Slobodana Miloševića koji nas je doveo u takvu bezizlaznu situaciju i prema međunarodnoj zajednici koja je bombardovanje videla kao jedino rešenje.

Tada sam imala 25 godina, a moja generacija je već doživela ratove, sankcije, hiperinflaciju, nemaštinu, bedu, izolaciju. Vrlo rano sam naučila koliko je važno ko su donosioci najvažnijih političkih odluka u jednoj državi i da nije svejedno da li o sudbini jednog naroda odlučuju egomanijaci i psihički nestabilne osobe ili razumni, racionalni, odgovorni ljudi. Zato sam danas u politici – da zajedno sa svojim saborcima iz Demokratske stranke budemo bedem i brana od pogubne i destruktivne politike istih onih zbog kojih smo i bombardovani.

Sanda Rašković Ivić
tada psihijatar u bolnici Laza Lazarević, danas poslanik Narodne stranke

Pošto sam noć uoči bombardovanja saznala da je Černomirdin koji je leteo za SAD okrenuo avion i vratio se u Moskvu, shvatila sam da će nas bombardovati. Ujutro sam komšiju u liftu pozdravila s „bombardan“ u želji da kroz humor smanjim strah i brigu.

U bolnici gde sam radila pacijenti i psihijatri su na terapijskoj grupi hrabrili jedni druge i razvijali zajednički geopolitičke teorije i strateške planove. Niko nije pričao o svojim ličnim mukama, što se na grupi radi. A svi smo jedni drugima bili ogledalo strepnje.

Uveče sam dočekala starijeg sina koji je došao iz inostranstva da bude s porodicom, a mlađi koji je tada imao dve godine je čuvši sirenu koja je upravo zaurlikala rekao:“to je opasni vuk“. Ćerka je razvijala teorije kako bi s prozora mogle da se obaraju rakete. Moj suprug je vodio polemiku preko mejla sa kolegama matematičarima iz inostranstva.

Neki su nudili pomoć, a neki smatrali da je bombardovanje neophodno. Sa ovim drugima više nikad nije progovorio. Moja majka nas je hrabrila tako što nam je pričala kako je za vreme rata u Kninu doživela 64 bombardovanja i eto preživela je, pa ćemo i mi.

Bila sam ljuta na NATO i na Miloševića i stalno sam se pitala dokle više nesreća na ovaj narod. A kada je jedne noći Beograd brutalno bombardovan, kada je cela Srbija zbog grafitnih bombi bila u mraku, geler je pogodio plafon u sobi dežurnog lekara i meni je plafon pao na glavu. Uzela sam baterijsku lampu i onako prašnjava,uvaljana u malter, otišla na odeljenje da proverim šta je s pacijentima i kako se drže.

Jedan od njih mi je rekao:“Doktorka, mi pravimo plan evakuacije ako budu gađali bolnicu slučajno, ili namerno. Ovi što su nam uvrnuli struju i ruše nam zemlju, kao i ovi što pričaju da srpska strana pobeđuje, mnogo su luđi od nas. Evo,niko ovde od nas na odeljenju ne bi toliko uništavao ljude i kuće, ali ne bi ni lagao da nam super ide. Normalniji smo mi mnogo od ovih napolju!

Bojan Pajtić
tada asistent na Pravnom fakultetu u Novom Sadu i član DS, danas profesor na fakultetu

Pre bombardovanja sam se uveliko bavio politikom, tako da mi je bilo jasno da će do bombardovanja svakako doći, iako je većina ljudi u mom okruženju bila ubeđena da NATO, kolokvijalnim rečnikom rečeno, blefira da će doći do vazdušnog napada.

Bio sam na ulici kada su se oglasile sirene. Nisam se plašio bombi zato što je bilo jasno da im neće pasti na pamet da gađaju civilne ciljeve, a da imaju toliko precizno naoružanje, da će procenat promašaja biti zanemarljiv.

Nisam očekivao mobilizaciju, budući da sam poreklom iz opštine u kojoj živi svega desetak posto Srba, preko 80 odsto su Mađari. Malo je poznato da su u takvim sredinama i početkom devedesetih samo jednom pokušali mobilizaciju, pa su se građani Sente, Kanjiže, Ade i drugih opština na severu Vojvodine podigli na demonstracije i napravili barikade na ulazu u gradove i sela.

Pretila je opasnost da i u Autonomnoj pokrajini Vojvodine izbije rat. Tako da, nakon tih prvih događaja s početka devedesetih, više nije bilo šire mobilizacije, ni do Dejtona, pa ni 1999.godine.

Gojko Božović
tada glavni urednik Stubova kulture, danas pisac i izdavač

Prepodne na dan bombardovanja bio sam na poslu. Umesto posla, skupljale su vesti i vodili dugi razgovori.

Ostalo mi je da sam, među mnogim drugim razgovorima, telefonom pričao sa Svetlanom Velmar-Janković. U nekom trenutku sam, misleći na to da su nam neke informacije uskraćene, rekao: „Ne znamo šta će biti…“ Iz nje je progovorilo iskustvo dva velika bombardovanja s početka i s kraja Drugog svetskog rata: „Nemojte, Gojko, znamo šta će biti.“

Popodne i veče sam proveo s porodicom, čekajući početak bombardovanja. Kada su pale prve bombe, znali smo da se nešto završilo i da u prostoru neizvesnosti počinje iskustvo s kojim tek treba izaći na kraj. Osećao sam se kao između čekića i nakovnja.

Miloševićev režim mi je bio neprihvatljiv, dok sam bombardovanje doživljavao kao nepravdu. Politički Zapad je pregovarao s Miloševićem i doživljavao ga kao faktor stabilnosti na Balkanu, a kazna je isporučena celoj zajednici.

Milan Lapčević
u to vreme inženjer u Ei Nišu, danas zaposolen u Privrednoj komori

Sećam se tog užasa, košmara, ludila i neverice, neprospavanih noći…Već 14. marta sam se javio u jedinicu, kao rezervista, po pozivu iako su se tada svi skrivali, bežali. Smatrao sam to nemoralnim i kukavičkim, ko će ti braniti kuću, porodicu, najbliže, zemlju, ako ne ti.

Posle 10 dana priprema, 24.marta, u popodnevnim satima smo preko Kuršumlijske Banje i Prepolca ušli na Kosovo i smestili u mestu Donja Dubnica. U daljini su se čuli pucnji, tu i tamo se video dim od neke paljevine, a u samom selu je bilo sablasno mirno, tiho i pusto. Smestili smo se u jednu napuštenu kuću.

Prijavio sam se prvi da budem na straži, kako bih kasnije malo odspavao. Oko 19:30 sam izašao u dvorište i stao ispod jednog velikog hrasta. Bilo je tiho i toplo, prolećno veče. Poneo sam tranzistor i slušao sam radio Beograd, čekajući neku ohrabrujuću vest. Tišinu je iznenada počeo da remeti neki piskav zvuk, neko šištanje, nešto se približavalo. Pribio sam se uz drvo i gledao šta to može da bude.

Zvuk se pojačavao i bivao sve bliži a onda je nešto proletelo jako blizu iznad zemlje, a nije bio avion, niti se čuo zvuk motora. Kako su sekunde prolazile, to nešto se udaljavalo, a zvuk se polako gubio. Nakon par minuta nebo je zableštalo kao kada sevaju munje, ali nije bilo ni oblaka ni munja. Ubrzo se čula potmula tutnjava. Bilo mi je jasno, počelo je.

To su bili prve rakete koje su pogodile Prokupačku i Kuršumlijsku kasarnu. Zebnja, strah, zabrinutost, košmar, sve se uskomešalo i počelo da pritiska. Prva misao je bila, da li su moji dobro, gde su pale rakete. Cele noći se probdelo pored radija, tražila vest više, šta se dešava.

Nastali su dani agonije, košmara, straha, zebnje šta će biti sutra, dokle će trajati. Neizvesnost nas je potpuno okupirala.