„Sumorna budućnost Srba“: Nemački nedeljnik objavio reportažu sa Kosova

Autor teksta Ulrih Ladurner počinje svoju reportažu opisom italijanskog karabinjera iz Kalabrije koji stražari na mostu između Južne i Severne Mitrovice. Autor ima utisak da se karabinjer dosađuje, posmatrajući severni deo grada preko reke Ibar.

„Tamo, naime, većinski žive Srbi, a Srbi sa Kosova se smatraju potencijalnim podstrekačima nemira. Uoči Božića postavili su barikade, pretilo je izbijanje nasilja, čak je bilo reči o ratu. Njegov pogled je uperen pravo na Bulevar Petra I, koji je ukrašen srpskim zastavama, kao da se grad sprema za svečani doček heroja. Lepršajuća tkanina zastava želi da poruči – mi smo deo Srbije. ’Ko to da razume?’, kaže karabinjer, baca opušak na asfalt i ulazi u vozilo da se zagreje.“

Autor potom spominje poznate činjenice – proglašavanje kosovske nezavisnosti, navodi da je tu nezavisnost priznalo 110 zemalja, ali ne i pet članica EU, te da za Srbiju to ostaje srpska pokrajina koja joj je nasilno oduzeta 1999.

Status Kosova – otvorena rana

„I posle 23 godine status Kosova ostaje otvorena rana koja ne zarasta, jer predsednik Srbije Aleksandar Vučić to neće. Za njega su kosovski Srbi koristan instrument. Kad god poželi, može da ih upotrebi i da podstakne nemire kako bi pokazao da je na Balkanu nezamenjiv: ili ja ili rat. To je prećutna poruka koju Vučić šalje Briselu, kada potpiruje vatru na Kosovu. A Brisel se ničega toliko ne boji kao destabilizacije na zapadnom Balkanu, upravo sada kada u Ukrajini besni rat. Zaista, trebalo bi se zabrinuti da Vladimir Putin u tom regionu želi da isprovocira sukob, kako bi Evropskoj uniji naneo dodatnu štetu. Putin ima mnogo prijatelja među srpskim političarima.“

Nemački novinar navodi i primer Milorada Dodika koji je nedavno odlikovao Putina, a tome su prisustvovali i ministar spoljnih poslova Srbije, kao i predsednikov sin. U tekstu se podseća i na odbijanje Beograda da uvede sankcije Rusiji.

„Bliskost Srbije sa Putinom od Kosova pravi opasnu geopolitičku pukotinu usred Evrope. Ali, da li je zaista tačno da su kosovski Srbi samo marionete u rukama beogradske vlasti? Izlaze li oni na ulicu samo po nalogu svog gospodara ili imaju sopstvene opravdane zahteve? Ko to želi da sazna, mora da priča s predstavnicima Srpske liste, partije koja je dobila većinu glasova Srba na Kosovu. Ali oni ne pričaju ni sa medijima, ni sa bilo kim drugim.“

Autor potom prepričava svojim čitaocima predistoriju aktuelnog sukoba – od spora oko tablica, napuštanja institucija Kosova, preko barikada i njihovog uklanjanja.

„Vučić slab, Kurti diktator“

„U Severnoj Mitrovici postoje i ljudi koji žele da govore, a koji negiraju tezu o marionetama. Marko Jakšić je jedan od njih. Ovaj tridesetdevetogodišnjak je član partije SDP (Sloboda, demokratija, pravda).“

Citira se Jakšić koji kaže da su Srbi u Mitrovici odluku doneli spontano, bez uticaja spolja, da nisu imali izbora, jer su godinama saterivani uza zid i da se to nije dogodilo po naređenju Beograda.

Spominjući zatim primer ubistva Olivera Ivanovića koji je bio šef Jakšićeve stranke, autor navodi da „u Mitrovici može biti opasno da se protivreči vlastodršcu iz Beograda“.

„Jakšića nije briga za to. On sedi do prozora u jednom kafeu na Bulevaru kralja Petra I i svako može da vidi da on priča s novinarem. Što vidljivije, to bezbednije, u to je barem on uveren.“ Za Vučića Jakšić kaže da je veoma slab, da stalno popušta, a za Kurtija da je diktator koji kosovske Srbe stalno sateruje uza zid.

Potom autor navodi svoje utiske – da su vidljivi znaci propadanja srpske zajednice u Prištini, Štrpcu, Gračanici, da mnogi odlaze u Mitrovicu, a odatle dalje, za Srbiju.

„Sumorna budućnost Srba“

„Čak je i u Severnoj Mitrovici vidljivo da je budućnost Srba na Kosovu sumorna. Fasade zgrada su prljave, malobrojne radnje odišu sumnjivim šarmom propalog real-socijalizma, u unutrašnjim dvorištima gomila se đubre. Da li je to rezultat iseljavanja koje je tipično za celi zapadni Balkan ili su Srbi na Kosovu taoci odmeravanja snaga između Kosova i Srbije, diskriminisani od jednih, držani u zavisnosti od drugih? Odlaze li zato što su izmoždeni?“

Novinar opisuje i susret sa Aleksandrom Rapajićem, programskim direktorom nevladine organizacije „Centar za zastupanje demokratske kulture“ (ACDC).

Tu je i lična biografija sagovornika koja je za autora primer za sudbinu kosovskih Srba u poslednje dve decenije. Rapajić je živeo u Prištini do 1999, potom je s majkom otišao u Beograd, a onda se vratio u Mitrovicu gde se oženio i zasnovao porodicu.

Imao je knjižaru, ali otkad je Priština zabranila uvoz srpskih knjiga kao odgovor na zabranu upotrebe kosovskih udžbenika u Preševu, prebacio se na igračke.

„Kaže da nije sklon srpskom predsedniku, ali na pitanje da li su Srbi na Kosovu diskriminisani on jasno odgovara: Da. Lista pritužbi koje on navodi je dugačka. Diplome škola i univerziteta iz Mitrovice, kosovske institucije ne priznaju – a vlade Kosova i Srbije su se u jednom sporazumu iz 2016. dogovorile o uzajamnom priznanju diploma. Kaže da je srpski jezik drugi zvanični jezik u zemlji, ali pravo Srba da u institucijama govore svoj jezik nije vredno ni papira na kojem je napisan zakon. A pre svega, tu je i Zajednica srpskih opština koja Srbima na Kosovu daje ograničena prava autonomije.“

Primer Dečana

U tekstu se podseća i da je 2013. potpisan Briselski sporazum koji garantuje osnivanje takve Zajednice, ali da aktuelni premijer Kosova Aljbin Kurti za nju ne želi ni da čuje tvrdeći da bi se „ta zajednica opština formirala samo sa namerom da destabilizuje Kosovo“.

Autor ocenjuje da je Kurtijeva nepopustljivost možda objašnjiva njegovim boravkom u srpskom zatvoru između 1999. i 2001, ali i dodaje – čak i da su njegovi argumenti tačni, Briselski sporazum je potpisala kosovska vlada pre njega, a sporazumi se moraju poštovati. Zato zapadne ambasade vrše pritisak.

„I Brisel i Vašington žele mir na Balkanu, a Zajednica srpskih opština pobrinula bi se da bude mira – to je barem pretpostavka. Da li je ona ispravna, to niko ne može da kaže. Možda se mir može nametnuti, ali ne i poverenje. Ono mora da raste uz reči, dela i gestove. Postoji, recimo, primer srpskog manastira Dečani. Posle proglašenja nezavisnosti, kosovske institucije oduzele su manastiru 24 hektara obradive površine. Manastir se sudski žalio i Ustavni sud Kosova je u poslednjoj instanci odlučio da su monasi u pravu. Presuda je donesena 2018, ali do danas nije sprovedena. Do danas srpski monasi čekaju da im se vrati njihova imovina.“