Cilj svakog terorističkog akta je da kod većine ljudi izazove paniku, strah i nesigurnost a da istovremeno mobiliše i ohrabri svoje članove i pristalice da nastave sa sličnim aktima. U još uvek zapaljivoj situaciji na Balkanu, terorizam bi vrlo lako mogao da preraste u oružane sukobe. Čini mi se da je većina ljudi sa ovih prostora svesna te opasnosti i da su spremni da merama prevencije spreče da Balkan ponovo postane ratno žarište, kaže Svetko Kovač, nekadašnji direktor Vojno bezbednosne agencije (VBA).

On na pitanje da li je Srbija pod pretnjom od terorističkih napada, pošto i u Srbiji, ali i u Bosni i Hercegovini ima pripadnika vehabijskog pokreta, a državni zvaničnici stalno ističu bezbednosne rizike koji dolaze sa Kosova, kaže da je činjenica da postoje značajne veze između Islamske države i Zapadnog Balkana.

– Iz Bosne i Hercegovine, Makedonije, nekih delova Srbije, posebno Kosova i Metohije, relativno veliki broj ljudi učestvuje u ratu na Bliskom istoku, posebno u Siriji. Sigurno je da oni nisu jedini sa ovih prostora koji podržavaju “ sveti rat “ i borbu svim sredstvima za stvaranje „kalifata“. Ovo potvrđuje i poslednji teroristički akt u Sarajevu u kome su stradala dva vojnika oružanih snaga BiH. Nije beznačajna ni činjenica što Islamska država stavlja Balkan na mapu svog budućeg “ kalifata „. Imajući u vidu da preko naše zemlje vode putevi šverca naoružanja i droge, trgovine ljudima i drugih oblika organizovane kriminalne delatnosti, možemo reći da postoje potencijalne pretnje Republici Srbiji i njenim građanima – navodi Kovač.

 Šta bezbednosne službe mogu da urade da spreče terorističke napade kao što je bio ovaj u Parizu?

– Odgovornost i obaveze službi bezbednosti u odnosu na izbegličku krizu su vrlo velike i specifične. Obaveštajne službe moraju daleko od naših granica da prate ovu problematiku i dostavljaju precizne podatke i procene o mogućim vrstama i načinima ugrožavanja. Bezbednosne, odnosno kontraobaveštajne službe preduzimaju mere kako ti potencijalni problemi ne bi postali realni. Teško je među velikim brojem ljudi koji se relativno kratko zadržavaju na našoj teritoriji identifikovati pripadnike terorističkih grupa ili potencijalne nosioce raznih vrsta ugrožavanja. Treba imati u vidu da se pravac kretanja izbeglica poklapa sa putevima koje su već islamski teroristi koristili za šverc oružja iz Turske i Zapadnog Balkana ka Evropi. Ovim putem takođe ide droga iz Avganistana, Pakistana, Libana i drugih zemalja preko jugoistočne ka Zapadnoj Evropi. Trgovina ljudima i krijumčarenja migranata predstavljaju sastavni deo izbegličke krize. Izbeglice se ne bave ni švercom oružja ni droge, niti drugim organizovanim kriminalnim radnjama. Oni su najčešće njihove žrtve. Organizovane kriminalne i terorističke grupe zloupotrebljavaju izbeglice, infiltriraju se u njihove redove da bi lakše realizovali svoje aktivnosti.

Upravo iz ovih razloga je vrlo delikatna uloga i obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi da u izbegličkim kolonama otkriju one koji zloupotrebljavaju tuđu nesreću, da spreče i suzbiju njihove namere. Ako se zna da je samo u oktobru ove godine kroz Srbiju prošlo oko 180 000 izbeglica, jasno je koliko je teško identifikovati one koji su se tu infiltrirali.

 Visoki funkcioneri MUP Srbije isticali su da među izbeglicama ima „bezbednosno interesantnih lica“? Nažalost, osim prolaska kroz Srbiju i njihove identifikacije (uzimanje otisaka prstiju), ne zna se da li je nešto učinjeno da se spreče eventualne pretnje. Šta treba učiniti da se poveća bezbednost?

– Siguran sam da su i službe bezbednosti i MUP učinili mnogo više od konstatacije ili procene da među izbeglicama ima bezbednosno interesantnih lica. Najteži deo posla je da se ta lica identifikuju, a preduzimanje daljih mera prema njima i sprečavanje njihove eventualne ugrožavajuće delatnosti je relativno lakši deo. Ovde bih posebno potencirao značaj saradnje u okviru bezbednosno-obaveštajnog sistema, odnosno obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi i odgovarajućih organa Ministarstva unutrašnjih poslova. Za upravljanje izbegličkom krizom, posebno sprečavanje terorističkih pretnji, od izuzetnog je značaja saradnja između obaveštajno-bezbednosnih sistema država. Verovatno službe bezbednosti Francuske i Belgije mnogo bolje sarađuju posle tragedije u Parizu nego pre nje. Međunarodne terorističke mreže mnogo brže uspostavljaju kontakte i otvorenije sarađuju nego što to rade službe bezbednosti. Verovatno su zbog toga službe najčešće korak iza terorista i zbog toga se više bave posledicama nego prevencijom.

 Slovenija i Austrija najavile su zatvaranje granica, dok se očekuje da to isto urade i Hrvatska i Makedonija. Ove odluke stavljaju Srbiju pred ogroman izazov, pošto postoji mogućnost, budući da je to isto uradila i Mađarska, da Srbija postane prihvatni centar za izbeglice. Kakav će rasplet imati izbeglička kriza i kakve posledice?

– Mislim da Republika Srbija od početka vodi jasnu i principijelnu politiku u odnosu na izbegličku krizu. Za razliku od mera koje preduzimaju pojedine države u regionu, pristup naših institucija karakteriše humano postupanje prema izbeglicama i ljudska solidarnost. To svakako ne znači zanemarivanje i nesagledavanje potencijalnih bezbednosnih i drugih problema.Posle obaranja ruskog putničkog aviona iznad Sinaja i posebno terorističkih akata u Parizu, zemlje Evropske unije počele su da preispituju zajedničku bezbednosnu politiku, kao i režim prelaženja granica unutar EU, odnosno zaštitu šengenskog prostora u cilju zaustavljanja terorizma izvan sopstvenih granica. Da bi to ostvarili moraju uspostaviti kontrolu nad kretanjem izbeglica i to mnogo dalje od granica EU. Postoji realna opasnost da se u nekoj najnepovoljnijoj varijanti znatno smanji ili čak zaustavi kretanje izbegličkih kolona ka Zapadnoj Evropi i da se posledično u Srbiji nađe daleko veći broj izbeglica u odnosu na kapacitete prihvatnih centara.

Na osnovu dosadašnjih iskustava i uspešnog upravljanja izbegličkom krizom od strane naše države mislim da ima prostora za optimizam. Naravno, adekvatno suočavanje sa novim izazovima zahteva veliku pomoć i angažovanje međunarodne zajednice.

Mislite li da će to dovesti do potpunog zatvaranja država EU u same sebe i izolaciju i prepuštanje manje jačih država njihovoj sudbini, odnosno napadima terorista?

– Mislim da se kod država članica EU, a i kod drugih država pravi jasna razlika između izbeglih i raseljenih lica i migranata s jedne i terorista sa druge strane. Prema nekim podacima u Evropu je samo 2013. godine došlo preko tri miliona ljudi sa Bliskog istoka, Severne Afrike i Zapadnog Balkana, a 2015. godine sa istih prostora još oko pola miliona ljudi. Ako bi samo jedan procenat njih imao terorističke namere bio bi to ozbiljan problem za Evropu. Države članice Evropske unije će nesumnjivo preduzeti mere u cilju ostvarivanja većeg stepena kontrole nad kretanjima izbegličkih kolona, njihovom što dužem zadržavanju na spoljnim granicama Unije, kao i usporavanju priliva izbeglica i redukciji broja koji ulazi u zemlje EU. Zbog toga verujem da su evropske države svesne da izbegličku krizu ne mogu da rešavaju samostalno, niti da je rešenje u zatvaranju granica i prepuštanju da postojeće probleme rešavaju zemlje koje se nalaze na obodima Evropske unije. Države kroz koje prolaze putevi izbeglica nisu njihova krajnja odredišta niti mete terorista. To ne znači da one zbog toga nemaju bezbednosne i druge probleme.

Ako bi EU radikalno promenila stav u odnosu na izbeglice i izbegličku krizu učinila bi veliku uslugu Islamskoj državi koja prezire muslimane koji iz njihovog kalifata beže u evropske države, kao i sve one koji im pružaju podršku i imaju humani odnos prema izbeglicama.

Izbeglička kriza i bezbednost

Da li je izbeglička kriza rasturila bezbednosne sisteme država na ruti od Sirije i Avganistana do Evrope?

– Možda bi se pre moglo reći da je izbeglička kriza pokazala sve slabosti bezbednosnog sistema Evropske Unije i to na svim nivoima: normativnom, funkcionalnom i operativnom. Po ko zna koji put se pokazalo da deklarativno zalaganje za borbu protiv terorizma ne samo da ne donosi rezultate nego ima i velike posledice. Islamska država je najsnažnija teroristička organizacija u istoriji. Ona ima svoju teritoriju, infrastrukturu, naftu i druge izvore finansiranja. Zbog toga su sasvim opravdane oružane akcije koje se vode protiv nje. Bez obzira na veliku otpornost Islamske države, uveren sam da će ove akcije ostvariti svoje ciljeve.

Treba imati u vidu da u zemljama Evropske unije živi oko 20 miliona muslimana, koji su u velikom procentu lojalni državama u kojima žive i delimično integrisani u njihova društva. Nažalost, postoje i oni koji imaju simpatije za Islamsku državu i spremni su da joj pruže moralnu i logističku podršku a neki da učestvuju u terorističkim akcijama i ratovima na Bliskom istoku. Mislim da ne postoje precizni podaci koliko je mladih muslimana iz evropskih zemalja otišlo da učestvuje u „svetom ratu „, a radi se sigurno o nekoliko hiljada boraca.

Zbog toga postoji velika obaveza službi bezbednosti da među ovom populacijom identifikuju radikalne islamiste i potencijalne teroriste koji žive neprimećeni i na prvi pogled se ne razlikuju od ogromnog broja muslimana. Evidentno je da će evropske države morati da redefinišu svoj pristup rešavanju pitanja ekonomskih i socijalnih nejednakosti i generalno problema integrisanja manjinskih zajednica kako bi predupredile ekstremizam i verski radikalizam. Muslimanske zajednice u evropskim zemljama takođe će morati da se uključe u preventivnu borbu protiv islamskog terorizma.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.